Пусти ме, Господе, да са сребрним
гривнама о појасу,
прошетам кроз Твоје небо!
Носећи на пребелм длану,
Грумен земље сјајолике-
моравске…
.
Приносим ти Господе, поглед
у кресу анђеоске лепоте
те краљице у чијем срцу
зру зелене горе!
.
Kо нектар плави,
у најезди лептира
после јулске кише.
.
Погледај, Господе,
те ишчешљане, густовласе шуме,
витороге вињаге
голуба што златно зрње сунца
зоба-
све Теби приличи.
.
И плавом линијом дише
кроз јечменике, ђурђевак снени,
крв зрелог малињака ужарено жито
и бели руб девјачког сна…
Реци, мој Боже,
док лице измивам бисер – водом
у овом извору
који ми из самог срца истиче,
да ли сам овој води сестрица,
да л брат мој је јаблан сребрни,
да л мајку можда овде не стекох
на обалама житним
и пустог оца што златне
јабуке из њених дубина бере?
.
Пусти ме, Господе,
да залепршам лептировим крилом
над Србијом земљом моравскм,
да у мене, ко у жедну земљу Ибар,
и Топлица, Млава и Тамнава, Kолубара,
и Лим белосвили утекну!
Допусти ми, Оче, да Мораву мајку
својим уснама на обе обале одменим,
да лице мајци Србији
у прегачу цветну загњурим…

Фото: Моравска Србија – престони град; Википедија

Јест нема на теби ни једнога дела
да се моме оку могао да скрије,
ни једног превоја блиставог ти тела
да се мој пољубац на њ спустио није.
.
Знам те тако добро у растанку часе,
ти предаме ступаш сва сјајна и сива,
знам када ће сузе око да ти сквасе,
знам кад ти се душа милоштом прелива.
.
А кад у њој носиш сву топлину Југа
па ипак си сваког дана нова мени,
увек нова, увек тако чудна друга,
и никад слична јучашњој жени.
.
Та моћ твоја чудна заслепљава мене
разноврсним сјајем, мирисом и бојом.
-Ох, буди једанпут ко и друге жене.
Да одахнем најзад пред лепотом твојом.

Фото: Фототека Србског Журнала

Разноге и разбујне прамисли-сећалице
Час хладне и ледне као пузавица
Час пакосне лукаве и зле као пецаљка
Час прочишћујуће и грицкаве као пијавица
Час страшила као привиди бауци дрекала раге
Час лековите благе мелемне као Прамајка
А час бистре бистре као извор Воде снаге

За све је крив рептилски напитак заборава
Којим је у много живота напијана моја глава

А Тијанија је земља чуварица и памтилица
И обнављачица и омлађивачица и сећалица
Завета и мозга и срца снажилица и хранилица

Ево ме идем и у ходу цепам заборава вео
Ево ме идем ка циљу свестан брадат и бео

Тијанија је откривна земља личја и наличја
Земља легендарних Витеза Праисконог Реда
Изворница Броја Слова Слога Речи и Говора
Земља Храста Јасена Каћуна Босиљка Ловора
И родница моја – носиоца многих одличја
Тијанија је универзумдром што у звезде гледа
Тијанија је певања и свитања свет и оносвет

Фото: Фототека Србског Журнала

Беоњачама бледуњавим бленуше претходници
Умовима осакаћеним најављиваше вртове рајске
Сјај искре небеске долазећих гушише ласно
.
Изобличени у отеклинама огрезлим
Палацајући из бусија змијских љигаво
Сисаше животворност из груди хранитељских
.
Као жаокама убадаше изданке здравила
Сикћући убрзгаваше талог отровни у дамар
Венући обамрле пупољке зелене
.
Затровани гневно у инат здушно пупише
Зевкајући живот упијаше
.
Вавек

Фото: Инсект са рилицим; Википедија

Расплакали се облаци ниски.
Златибор подноси
тугу неба.
Слива се киша са кровова
низ громобране, олуцима.
Борови кисну усправљени
Под њима стазе.
Иглице суве изгажене.
На петом слову Палисада
покисла врана подрхтава.
Са слова С
гака се чује.
Очајни зов.
Упорни шетач с кишобраном.
Погурен иде.
Само борови мокри,
горди.
Борови кисну усправљени.

Фото: Бор на Златибору; Википедија

Живот Витеза праисконог кружи јер познаје Ветар
И познаје Земљу – брда стамена од неба одваљена
Познаје Воду од Творца по сварожници спуштену
Он зна да много захвата из мозга када ради рукама
И не жели да угледава себе на високом таласу зла

Талас зла ако га има спаја са таласом плана живота
Ради умом усмерен на склад левог и десног мозга
Строго и будно пази да не буде навучен на сенке
Тежи да пренесе свима дубок увид-мир унутарњи
Његов Звук када је у дејству пробада век и одбрану

Витез праискони познаје Ватру – у катани је носи
Познаје и носи Етар и Потку у кораку и плетеници
Не носи и нема у себи паука од жудње распојасаног
Његови дани и ноћи нису бледи танки и шкргутави
Устаје у рану зору и жури да стигне дугу једнојку.

Када се лаконого врати у свету Тијанију унутарњу
Поздрави се са Људом Каменом Биљком и Зверком
Овај простор чисти екран његове унутарње визије
Неизгужване ноћи пуне га певом птица и зрикаваца
Опуштен и испуњен лакашно сушт из нектара вади

Фото: Цртеж Љубише Сабона; Википедија

  

Сед чобанин стоји на леђ’ма му гуне,
засвирао песму домовинску, дугу,
звук се меша с ветром на врху планине,
ноте грле шуму, разгонећи тугу.

Росна кап заблиста, јутро рано руди,
кроз храстово лишће протињу се сене,
у подножју доли фрулу чуше људи,
дал повратку части приближи се време.

Са друге се стране Kосово назире,
почуше се звона мешајућ тонове,
поток бистре воде поновно извире,
фрулашко нас срце појем својим зове.

Kлизну суза нежно пастиру низ лице,
за колевком пати, душа га заболи,
виде како круже црнокрилне птице,
за слободом вапе гробови, храмови.

Сам себе упита: „Дал ће фрула успет,
пробудити нашу успавану земљу.“
Песме звуци орно к Светињи се спусте,
бел двоглавни ор’о из сана се прену.

Фото: Чобанин са фрулом: Википедија

Сва дела твоја,
која учиниш,
не у име неба
и без дозволе неба,
донеће горак плод,
јер их небо неће облити.

Фото: Мисао НВ; Википедија

Наш је мали Риста прави буквалиста

-Рекли му: Упали пећ!
Он са шибицом хита већ
Да направи пожар креће

Спазише га – какве среће –
Па га грде па га псују: Пећ ради на струју!

Рекли му да оде он у пошту на телефон;
После су из поште звали:
Јел’те, је л’ ово ваш мали
Што седи на апарату и дозива тату?

-А једном му опет ркли
Да оде у пола чет’ри
Да сачека теткин воз;

тад су полудечи скроз!
Пошто рачунати зна – дошо је у два…

Наш је мали Риста прави буквалиста!

Фото: Дечак; Википедија

Царица леда нестаје,
топи је сваки сунчев зрак!
Отвара се небо плаветно,
пространство непрегледно!
Слутим, прежу се ветри истока,
спрема се пролећа богиња!
Над реком набујалом, срешће се
сестре истога краљевства!
Смеши се земља мајка,
семењем набубрела!
И разбудиће се пупољци, успавани,
поклон Девани!
И брже ће закуцати срца камена,
око свих извора,
милује их у пролазу хаљином Калина!
Гледам, очима као да не верујем,
живот васкрсава!
И промичу векови, као сати,
знам у свакоме сам жива.

Фото: Богиња Девана; Википедија