Знак Водолије у астрологији, као симболични одраз обележја природних појава током једне године, како закључује аутор блога Old European culture, обележава време топљења зимског снега и изливања из леда ослобођене воде. https://oldeuropeanculture.blogspot.com/2022/04/when-utu-steps-up-into-heaven.html

Као аргумент овој тези стоји између осталог и тумачење словеначке бајке о Златорогу.

https://oldeuropeanculture.blogspot.com/…/zlatorog…

Укратко, у причи ловац (Стрелац – време првог снега и лова на крзно) убија Златорога (Јарац – време парења алпског козорога) који се губи у шуми проливајући крв (Водолија – отапање снега) из које расте цвеће (Пролеће). Златорог једе цвет и поново оживљава (ново годишње коло).

Време Водолије у азбучном колу године одговара словима Вједи и Глаголи.

У далекој прошлости, у пра-језику, слова б и в су сасвим извесно представљала једно слово, односно слово в је изгледа проистекло из слова б. Између осталог о овоме сведочи и пречесто мешање ова два слова у речима многих језика као и слични изглед ових слова у азбучном писму и у деванагарију али најпре јеврејском алефбету где је глас в само варијанта читања слова б. Примере замене б и в имамо у германским језицима, унутар шпанског језика, између грчког и латинског (различито читање слова вита односно бета) па и унутар српског језика (обло – овално, бој – вој..). Примери овог мешања су многобројни и то је углавном свима позната ствар па се нећу додатно задржавати на томе.

Слово в се у пра-словенско доба читало као енглеско w, дакле без додиривања зуба и усана. Слово в настало је као изговор слова б без довољно спојених усана. Изворно в је на неким местима зато постало у, а негде савремено в. Унутар словенских језика замена в и у је врло честа (унутар – внутар) па и у латиници се слово v (в) испрва читало као у (u).

У азбуци слово в носи назив Веде/Вједи/Види. Смисао ове речи најпре можемо повезати са светлошћу. Вид је светлост – Сунце (Бели Вид, Световид) која се одражава о наше очи и омогућује вид (звезде су видела). Тако у германским језицима ова реч поприма значење беле боје односно светлости (јер је бела) као white, wit, hwit, vit. Вид нам открива податке о свету у којем живимо што доводи до спознаје па реч вид тек потом поприма и значење знања, науке као увида, веда, ведања.

Дакле изворно значење слова Види нас доводи до сунчеве светлости што се може повезати са изворним календарским обележјем почетка јачања Сунца након краткодневнице које се дешава у време Водолије када долази до отапања снега. Прва одлика Сунца је светлост па тек затим топлота која своју власт остварује на пролеће. Стога је време поновног јачања Сунца у години обележено светлошћу – видом.

Јачање сунчеве снаге узрокује отапање снега и леда и као што смо рекли ослобађа мразом залеђене и заснежене воде. Реч вода је очигледно врло блиска речи вид. Реч вода изворног облика вотр (у енглеском water и wet – мокро, влажно, са изворним звуком слова в) је анаграм речи твор односно твар (вода је један од основних елемената – пра-твар – из воде/вибрације настаје живот). Из корена втр (твр) су проистекли називи и за остале елементе: ватра, ветар, етер, рт (earth). У санскрту имамо вар у значењу воде (бара?) и варна у значењу боје – светлости. Када је Сунце – Вид на небу јако, кажемо да је време ведро (вдр – втр).

Појам воде се у свести наших предака везивао за небо – и вода и небо су исте плаве боје. Отуда имамо (небески) свод који се у старословенско доба назвао тверд (твр – втр – вотр – вода). У хебрејском језику се небеса буквално називају небеске воде (шамајим) па отуда и библијски стих у Постању о раздвајању вода од вода односно неба од земље (мора) стварањем свода.

У природи видимо и везу вода и небеса као последично покретање – ослобађање вода при поновном годишњем подизању Сунца на небу као и смрзавање воде силаском Сунца на небу и његовим слабљењем. Овај догађај подсећа на ведски мит о Индри који убија змијоликог демона Вритру који је заробио светске воде и проузроковао сушу. Убивши Вритру, Индра (виндра?) је ослободио заробљене воде, омогућио живот и постао славан. У овој борби можемо препознати сукоб словенских богова Перуна и Велеса. Период Водолије у старој српској вери посвећен је Велесу (поново слово в – вал, талас?) а то је истовремено време и његовог врхунца (зима, земља, вода) и његовог умирања, као што је и Перуново време (лето) врхунац елемента ватре (неба, грома) али и њено умирање.

Постоје два места у календарском колу године где се одиграва смена супротстављених начела године, односно где долази до кратког „заробљавања“ и заустављања вода и њиховог поновног „ослобађања“ . Та места су обележена Сретењем и Преображењем, односном даном Велеса (Водолија) и даном Перуна (Лав) у старој српској вери. Док зими воде бивају заробљене ледом због недостатка Сунца, лети воде бивају исушене прејаком ватром Сунца. Обе тачке године представљају врхунац и последично умирање једног од два супростављена природна начела. Овде је добро место да се подсетимо и старонордијског мита о настанку света сусретом пра-исконских светова леда и ватре. Сусретом леда и ватре долази до топљења леда односно до ослобађање воде без које нема живота. Док је ватра исувише активна, лед је исувише пасиван за живот. Дакле, живот је између ова два, у њиховој усклађеној равнотежи.

Управо на овим местима (Сретење и Преображење) азбучног кола године налазе се слова која означавају неко својство воде. Дијагонално преко пута слова Види и Глаголи налазе се слова Људи (лити) и Мислити (мити) која су такође у вези са водом (јул је време заливања усева јер је то време великих врелина и суша) о чему сам већ писао овде: https://www.facebook.com/…/a.112136073…/514282476995834/

У својству појашњења слова Види као обележја сунчеве светлости (почетак новог лета, нове ватре) можемо уочити и смислену везу са изразом вити (извити, увити), витак, висина – сво растиње се са јачањем Сунца Вида извија ка њему и та појава започиње да се дешава од времена у години које је обележени словом в. Људи рођени у знаку Водолије су стога описани као револуционари (владалац планета Уран) јер то јесте време својствене природне револуције, преокрета. Из смрти у рођење, из статике у покрет, из мрака у светлост.

Шта је знак слова в изворно представљао тешко је са сигурношћу рећи. По азбучној логици он може представљати два ока (вид) што поткрепљују како назив слова тако и његов глагољични лик. Такође он може представљати и непрестани ток ( 8 ) који симболизује коло живота и ток воде.

Слово Глагољи које означава говор (глас/звук) у својству календарске симболике и времена отапања снега може се односити на звук које покренуте воде производе. То је гргорење (глаголање) односно жубор вода (енг. gurgle). Занимљиво је да и други израз за звук који производе воде садржи „водено“ слово са друге стране азбучног календарског кола „м“, на енглеском murmle, на српском мрмљање (који се додуше у српском користи да означи неразговетни говор). Ово може наговестити да је можда значење гргорења (глаголања) које носи азбучно слово г, некада односило на звукове природе који се јављају са доласком новог пролећа, тачније на гргорење водених токова ослобођених из отопљеног снега.

(Илија Зипевски, АзБукВеда, 50-ти наставак)

Како сада недостаје она једна реченица

о поезији и само летимичан погглед

на странице на којима су речи мојих другара.

Немушти језик је странац – ружан прљав и зао.

Ја мислим другачије, ја сам усамљеник

они су незнанци са палацавим језицима

од новчане хартије.

На тој хартији ја сан на

БЕОГРАДСКОЈ КАЛДРМИ

забележила Шилеров стих:

Само комадић ми један недостаје

земље ван земље

па да је померим сву – рече божански муж.

Сетих се ноћног аутобуса на линији 47,

Два и седама минута – полазак са Трга

испред Инекса.

Амбро Марошевић сео је испред мене,

говори стихове:

Можда ово није пут

то што ми се путом учинило.

Увијек брат посал умије искористити.

Он је ископао разлоге за живот

а ја трага, тражим.

Од доба буна молим брата дугоухог

да ми малко помогне-.

Они сажаљевају, мрзе или равнодушни су.

Немам ништа од њихових искежених зуба.

Нико није чуо за Езру Паунда,

само једна жена чина Сомерсет Мома,

а убијали су, кажу глупље

и оне који не раде.

Нико сем глупих не хода улицом

да размишља, да пева, да пише.

Сви журе на заказано убиство

или да копају базен

у ком ће се удавити заједно са својом децом.

Једино биљке џиновски расту

можда ће ово тле бити спашено

тако што ће их све занавек

прекрити набујале траве.

Х.Ш.И: “Потрес мозга у Африци“

НЕШТО КАО ДУХОВНИ ВОДИЧ У ПЛАНИНСКЕ ПРЕДЕЛЕ

(Написано пре више од двадесет година. Да ли је примерено овом

времену? Изгледа предуго, а чита се за два минута.Немој

лајковати ако ниси прочита-о-ла.)

.

Кад пођеш у брда,

истреси из џепа испод срца

маглу са градских улица

и промени одећу,

и кожу ако треба.

Кад пођеш у брда,

скини засторе с очију,

раскини окове испод грла

и баци обућу која те сапиње.

Кад пођеш у брда,

замисли глас извора

и сунце у њему,

опери вид

и очисти слух

од празног говора.

Кад пођеш у брда,

проспи и претреси

матерњи језик,

и узми само речи расковнике,

и сакриј их у срце.

Кад пођеш у брда,

превари прогонитеље,

превари спаситеље,

превари мудрост година

и понеси само пастирску душу.

Кад дођеш у брда,

ако пожелиш викни:

– Сам сам под небом! –

и не бој се самоће.

Кад дођеш у брда,

очисти се ветром,

у слободном Перуновом храму

откриј и причести душу.

И не бој се слободе.

.

Док будеш у брдима,

не бој се греха и лепоте,

не бој се туге,

и почини срцем све што хоћеш.

Почини љубав са биљем,

са птицом у лету,

са облаком, са кишом,

почини љубав са земљом,

са сунцем и небом.

Док будеш у брдима,

обнови своју пастирску душу

и спаси је,

због себе

и због душеубица

које те вребају.

Док будеш у брдима,

обнови се мирисом,

обнови се тишином и песмом,

ширином и висином,

обнови се клијањем,

обнови се јутром и сутоном,

и чежњивом месечином,

обнови се мудрошћу

и чистим болом.

.

Кад се вратиш из брда,

сакриј срце од срценезналица

и не враћај се брзо у стару одећу.

Кад се вратиш из брда,

ако пожелиш, потражи ме,

због самоће,

или због чаше вина,

и слободно ћути,

сачувај светлост откровења

и тајне ходочашћа.

Кад се вратиш из брда,

ако пожелиш, обдари ме само

са неколико речи расковника.

Знаћу сигурно

говор којим се ћути

и мирише самоћом

и мудрошћу дивљина,

знаћу сигурно

јер и ја имам душу пастира.

.

Збирка: Пејзажи у огледалима

Камена реч се одронила
На моје груди, живе, знај.
О, ништа, већ сам спремна била.
И с тим ћу некако на крај.
Ја имам данас посла многа:
Убити треба спомена јад
И треба, срца каменога,
Научити се на живот сад.
Но нека… Шуми врело лето
Ко празник под мојим прозором.
Ја сам одавно слутила све то:
Светлуцав дан и пусти дом.

Рекох ли ти оне две речи?

Плашим се, да не заборавим,

Да се не обучем, и одем,

А да  их не изговорим јер

Чини ми се, растопиће се

Камење на путу којим газим!

.

Рекох ли ти оних седам слова,

Које ветрови носе на врхове седам гора,

Где од њих  облаци чудесне кише праве,

Што падају на цветова шарене главе,

Под којима учисмо љубави

Виле и Вилане мале?

Што је Сунце зори милој

Или мјесец звјездицама

То си сине срцу моме

Пламен свети с искрицама

Што је пјесма љубавима

Што је вјетар шуми, гори

То си сине мојој души

Нектар свети мироносни

И тај сјај у оку твоме

Из дубина дотакла сам

Па га грлим снагом силном

И љубављу чувам вјечном

Везем нити душе своје

Спајам их са Божијим планом

Благослов си даривани

На том путу спасоносном.

Пењем се на стрму планину и највишу стену

У грудима крчи сужени дах и понестаје свежина

Упорно упорно настављам тисућвековни посао

Клесања и полирања свог вечног камена

.

О громадо-планино о висока стено!

Мој необрађени Камен дијамант скрива

Ни вукомишљак разљућених доњих органа

Неће ме спречити да исклешем д и в а!

.

Ево ме седим на врху главом у облаку

Жарни вулкани кроз кичму сипају лаву

Кидају тело љути планински и кармички демони

Потом киша из небеског кабла лије на главу

.

Ја – путник ка трону и Камена клесач

Стварам за све и са љубављу светове светлости

Опијен божанским играм као Шива – плесач

Пун делатног саосећања и пун милости

Скупила сам звезде голим рукама

и ставила их у твоје очи.

Сијају плавом ватром из бића пламеног.

Моћ…

Највећа у постојању тишином се открива,

и када нисам ту она бива …

Све сада све је !

Када се негде сагради храм, он је само слика једног стања духа онога ко га је замислио а после и саградио. Храм је подсетник оног истинског храма.

.

Тај Храм је у оносвету или у свету Душе и Духа. Није материјалан и искључиво је чиста изворна енергија душа многих које дају славу Творцу.

.

Сваки Храм је као језгро енергија намењених за поштовање нечега на вишем нивоу, пут ка вишем нивоу, мердевине на небу, портал ка Богу, капија ка светлу или пак капија ужаса ка Злу.

.

Сам по себи Храм не значи ништа уколико нема изворне идеје и енергије. Онда је то мртва грађевина. Уколико се изгуби јасноћа мотива- Храм нестаје.

Постоје и покушаји да се неки физички храмови униште и уклоне да би се и мотив или идеја или основна енергија тих душа уклонила одатле и тиме се затворио пролаз ка Небу.

.

Незналицама не значи ништа чињеница да спољашњост је само то – љуштура или приказ нечега из друге разине.

.

Зато је знање о Храму као основном делу Душа свуда јако битно. Храм чини свака душа од себе ако се посвети разговору и односу са Богом или небом или вишим светом.

.

Стање духа одређује чистину храма.

.

Када сам био на месту где је била Аркона, споља ништа није остало. Али онај сушти Храм је нетакнут. Он је у другој димензији. Одатле је и дошла мисао да се он ономад и физички направи на острву Рујан. Он је уништен нападима Ватикана. Али само је уништен његов физички део. Знања, блага, записи и остало су остали у другој разини. Све што је физички однето у књигама, списима и предметима је једноставно престало да постоји.  И даље је то негде однесено (вероватно испод Ватикана у трезор) али оно више „не ради“.

.

То је тајна на отвореном коју освајачи не разумеју. Артефакти су мртви када њихова покретачка енергија није више ту. Она им је једноставно уклоњена и оно што су однели је постало суштински безвредно.

.

Не може се више користити јер они који су то покретали духом својим и знањем – су затворили енергију паразитима.

.

Зато чувај свој Храм који је твоја душа створила. То је твој лични пут до Савршенства.

Глас Оносвета

.

Ходим Јавом, сном и давним временом.

Путеви строги измаштани јасно

као да су војске света њима ходиле

у доба сумрака духа ласно.

.

Речима сликати треба када заћуте сви.

Зато очи светле као муње и громови!

А ветра звижд баје бајке на јави.

Оносвета глас тихо ромори…

Не заборави…

.

Окно се на небу ствара

из њег сјакти огња слава,

а до земље мост сад стоји

сав у злату и белини.

Пут од духа све до душе,

где се нити зла сад руше.

Где с’ Арије свете чују.

.

И све стоји.

Мир сад боји.

.

Боји пут златоправа

у сред древног града храма.

У срцима свих звезданих,

расијава света нада.

.

Време је.

Знања дажд да ороси

све што срцем знају сушт.

Очи светле

косе букте.

усне певају

душе играју…

…сред путира воде живе…

.

И пред Небом мирно стоји све

Чека душа свака и дух свети

Мач Бели из корица да излети.

.

Суза и крв.

Ваздух је сув…

Жестина олује милује грома синове.

Кћери муње сијају рујно

у себи носе срце бујно.

.

Језиком, речима које Бог Свети зна

сваком Србу говори муња.

„Буди оно што јеси, воли – воли и види шта ће да се деси.“

.

И гле!

Нема речи ни магије те

која зна да каже и опише,

како Србин с’ муњом разговара

како с’ Громом као с’ братом

реч не прича него пева!

.

Истина је чудна барка.

Неком светло неком варка.

А шта ли би могла бити

него огањ деце Сунца?

..

Види славе!

Њен је плам сред наших срца!

Приштав лисно

Белегом лишним

Сновидно видан

Црно сни

.

Рошав рисно

Безнадно надној

К нади свевишњој

Будно бди

.

Скрушен ридно

Беспутно нетрагом

У непут фуријски

Неумно би

.

А глават.