Нико не жели

Да оде без музике

.

Kрик зове

Да излечим војника

.

Узимам карту за авион

Са сребрним крилима

.

Летим у висине

Остављам сенку

.

Гле како нам се

Гласови преплићу

.

Да би боље

Чули себе

.

Мој лет је само сан

Где сам небом очарана

Твој осмех поезију пише

У очима ти Орион блиста

У њих се моје жудње слише

Богињо страсти смоквиног листа.

.

На уснама ти чедност гори

Зору постидеше твоја недра

У коси спава Бог што те створи

Ко јулски дан су твоја бедра.

.

Корак ти је музика тија

Ко роса свеж мирис твоје пути

Пољубац твој је ујед који прија

Осећање што се увек слути.

.

И ноћас нека полуде усне твоје

Њихов немир нека ме зароби

А кад тишину уздаси освоје

Твој додир – у прах нека ме здроби.

У праскозорје једно праисконо

Пре векова што обитаваху у сну

Изашао је мед облаке румене

Самотан на ветру да лови

Снове давно уснулих гле!

Сневача из оносвета шутње

О којима ни звездана јата

Никада сневала нису

.

Д.С: Необјављена збирка –

“И видех и познах да свет је опсена“

Са чиме бих могла љубав да измерим,

кад ништа на свету није јој ни прићи.

Са чиме бих могла Тебе д’ упоредим,

кад ти ништа не мож’ ни до чланка стићи.

.

Толика се љубав не мери сa земљом,

баш ниједним стањем које ме обгрли.

Толика се душа не мери са Вером,

јер више нег’ небу, Теби срце хрли.

.

Ти си нешто бајно, најлепше и трајно,

племенито, чисто, са љубављу вечно.

Ти си месец ноћи, моје сунце сјајно,

занавек вековно, бескрајно и срећно.

.

Ти си Љубав, Вера, Част и Благостање…

Ти си попут живота, срж – поимање!

У мом сну

Једна је пахуља пада на твоје груди

Тамо гђе она мала птица спава

У гнијезду пожуде

Гђе тихује истина а

Што љубав се зове

И мјесечева сјенка покрива очи.

..

Пробуђен

Пјесмом птице са џанарике

Пољупцем

Жедним

Испијам ноћ

И топим пахуљу-

Постајеш мјесечева љубавница

На прагу

Скровишта наде

Запевај водом низ камен кроз пределе

.

Сунце је и цветови отварају далеки неки крај

Свога света око тебе да те заведу у живот

И прострује кроз своју крв кроз своју сенку

.

Јер вече као смрт далеко је

.

Кроз поглед ти стрелама севају прве птице

У корацима ти се буде путеви

Којима ћеш стићи до својих пољубаца

Подигнутих у ватре

.

Љубав назови летом

.

Ако си се отиснуо пре ћеш стићи

Да узимах и губиш

 А губљење знак пуноће су

.

Као у сну

Који ти се лепотом отима

Сваком сећању.

Валовито се окретало омађијано,

сребрним капима поподневно сунце поливало,

у вртлог се претворило узаврело,

моравске капи сунчаник небески расхлађивало.

.

. Замахом воденичког точка

сможди силину, изрони хуком и простор обмане,

моравским стилом прави кругове.

.

Одблесци су у очи јаросно лили,

безумни ковитлац пркоси реду,

са греде чамца скачу у понор

одважно кроз искидане нити претеће.

.

Лију се бисерне моравске капи,

цури клокотом витло воденичко

док нас ноћ не разбаштини дневне среће

да сутра опет сунце пламтеће

и ковитлац воденићког точка

разастре капи кроз хуку гротла.

.
Д.П: Збирка- дубоки корени

Не слушах заповест, причест ме видела није.

Очито, док нада мном опелом не окаде –

Грешићу, као што грешим, ко што сам раније:

Страсно, са свих пет чула која ми Господ даде!

.

Саучесници, чији су наговори врели!

Супреступници ви уитељи моји највећи!

Мадићи, деве, стабла, сазвежђа, облаци бели –

На Страшном суду ћемо сви скупа Земља рећи!

Врлети ове нигде им краја,

Под снегом белим опет се скриле,

Громаде камене ту стоје сада,

Док пустолов своје битке бије.

.

Зима је дуга, опало лишће,

Понеки чемпрес само се зелени,

У пећини хладно ватра тек пирка,

А сваког трена све теже мени.

.

Сурово време излаза нема,

Са свију страна сметови бели,

А ја и гаров чамимо сами,

Већ четири дана ништа нисмо јели.

.

Гледа ме гаров очима тужним,

Оће да каже шта ћемо сада,

А шта му рећи кад излаза нема,

 Из ове пећине из овог јада.

.

Дошли при крају и наши дани,

Тела ми своја ту ћемо свити,

Наћи нас неће, ни до пролећа,

А ми до тада врлет ћемо бити.

.

Животе пусти зар тако скапат,

У овој пећини и у хладноћи,

У друштву свога гарова малог,

У овој зимској прехладној ноћи.

.

Боже помози не мучи ме више,

Води ме к себи у своје скуте,

Одагнај боли и спаси глади,

Да не патим више ја од ране љуте.

.

А онда увек како то бива,

Трго се из сна сав у голој води,

Пола је четри уре на сату,

А гаров спава на левој нози.

.

Хвала ти Боже жив сам и даље,

Сан ме је овај намучио доста,

Да неби тебе  да ме пробудиш,

Од мене и гарова ништа не оста.

Дато ми је тело – шта ћу с њим,

Толико мојим, тако јединим?

.

За радост – што живим, да дишем знам .

Захвалност, реците, коме да дам?

.

Ја сам и вртлар и сличан цвету

И нисам сам у тамници свету.

.

На стакла вечности у овај мах

Легла је моја топлина и дах.

.

Отиснуће се шара на њима

Неразговетна ускоро свима.

.

Нека се тренутни слива мутљаг –

Те шаре се неће збрисати траг!

.