Говориш неубедљиво обојени

из твојих размакнутих зуба

излазе репови животињица

што пребиру по ђубрету.

Не отварај моју бележницу

сама сам, ту нема присуства,

даћу ти мноштво картона

да саградиш кров

и један плех украден од богаташа

да те од кише штити.

Мој пород је црна Африка

а твоји љубимци још лају,

брзо се спремам да

напустим породилиште

јер ту има мекета,

намештаљки, отмица.

Прате ме рудари у стопу

не би ли ми уградили ХИВ – ЧИП.

Гоните ме,

само да сам далеко од овог

који неубедљиво говори.

Из тебе, обојени, беже жохари и мишеви

и у моју белу утробу се завлаче,

ту има бољих парчића хране

сасвим топлину траже

и тотални бег од кукурузног брашна

мили, мили, мили, мили,

у дрхтавој хладноћи југа Африке

на пристојној удаљености од Малавија

а камоли од Гане

о Египту да и не говоримо.

Х.Ш.Исаков: Збирка –“Потрес мозга у Африци“

да се могло овде а да се не мора

никуд не би Јустин никуд не би Бора

.

а и ти би некуд све друго ти ближе

од овог што овде пузи и гамиже

.

овај мит од лажи очаја и мрака

слива се низ језик куља из буџака

.

тако траје фарса тако живи чудо

то што јесте – није али јесте лудо

.

да је живот оно овде што се живи

куд би Божји људи куд би јуродиви

.

нигде као овде не робујеш знању

нигде лепше глава не лежи на пању

.

куда год да кренеш стиже те и мрви

шум сопствене вене кап нечисте крви

.

по том светом знаку овог пепелишта

знаћеш да си човек кад ту ниси ништа

М.Ц.М: Збирка песама – “Лом“

 

Нагледао се звезда и накуповао свега, само није

Онога за чим брже боље као грлом у јагоде

Кренуо до самога руба, а звоно све јаче бије;

Дакле, ништа од свих на свету знаних чуда,

Сем што је постао заробљеник сопствене слободе

Са којом, кад је има, не зна шта ће и куда.

.

Ал’ има нешто што никада није у сен избледело

Од постанка – непознато да се куша и открива

Ма не било ичега, ил’ је и те како вредело

Човеку за искорак преко неба, до нигдина и даље;

Иначе је понајгоре кад га ништа не зазива

Нити преко себе натраг ка њему шаље.

.

А срећа! – Зна ли ко шта је то и како се стиже

До њеног, ни на небу ни на земљи чардака,

Или је она та нит танка да се буде ближе

Другима и себи и у томе је свеколика тајна

Било ког пута, а пут је коло вилењака

Којег осветљава и води звезда вечно сјајна.

 

Човек је номад по срцу свом,

по мисли својој, по идеалима својим.

Он је номад по вољи божијој,

која га је ставила међу огромна пространства неба и земље.

Давнашња и данашња страст, да се лети, путује без путања и

станица и граница, то је пробој номадства човечије природе.

Воља божија:

то су стазе и реке,

путовања и сретања и

низови живота и другова;

а не државе и границе,

коље и бајонети,

паланке-тамнице

у којима слободног човека као миша

дави господар, сусед, обичај, критика.

Тристан од множине жеља није могао да умре;

а сваки човек има крик оног песника који је записао:

Или аскетство или путовања, јер ништа друго нема!…

 

.

-слика-Драгош Калајић-

Ратниче незнани, небески,

ко ли Ти мач тај искова,

да битке славом пронесеш,

док чуваш колевке синова?

.

Јабуку носиш камену

и чврсто стежеш ка срцу.

Сто рана на Твом знамену,

уклесан стојиш на шкриљцу.

.

Чујем Ти срце ратника

што снажно у груди удара

к’ о звоно старог звоника,

срушеног давно, сред жара.

.

Скини тај оклоп камени

извежен златом и срмом

и пружи корак војнички,

крени са страже калдрмом.

.

Стићи ћеш, сигурно, до пред свануће

носећи крстове камене

кораком оштрим, до своје куће

што стоји крај стене стамене.

.

Камена стражо ратничка

опет су, ето, ратови.

Не спаваш, чекаш глас цврчка,

одоше Твоји синови!

.

Гробља су земљом расута

к’ о кад се распе сутон плав.

Гинуше и Твоји синови,

за грумен земље искричав!

М.М: Збирка – „Србијо, вољена копљем и песмом“

Илустрација:  Миливоје Мирић

 

Љесак топле Jаре мило ме умива,

блажено жилиште, луча од рођења.

Лила вишње старе испуцаних нити,

јоште мирис шири, злато је покрива.

.

Макања сам била и ту су ми стопе,

први корак беше од маковог зрна.

Инокосна зграда, зидине се руше,

нема више сласног бакиног скорупа.

.

На окну се цакли фијучан отпора,

шкрипе гвозден’ шарке, гит се јоште држи.

Без сувице, блесак дрвен рам исуши,

отих се усржи дубоко у мени.

.

Висока с’ хршумом повикује силно.

Kоштаник ће и мој једном туда стићи.

Ја не искам другде с’ последњом поворком,

ту ми је жилиште, вратићу се жили!

Испод сам неба тако ниским

У крилу ми седе облаци блиски

Обучена прелепом маштом

Огрнута небеским плаштом.

.

Пролазношћу сам нетакнута

Чипканом душом испуњена

Сјајем и сунце обасјавам

Небески свод озвездавам.

.

Рујном зором терам тишину

Додирујем рајску месечину

У ковитлац речи се залетим

Да неправде истином испуним.

.

Милујем камењар голишави

Походим наговештај сваки

Причам са несташним рекама

Објашњавам себе биљкама.

.

Ветру кажем да ме пуно мази

И жар у мени никада не гаси

росом умивам извор живота

У срцу ми нестварна лепота.

.

Чекам иако чекати не умем

Неке одговоре не разумем

Како живот да доживљавам

Да свет добротом очаравам.

 

Стари словенски Божић некада се славио у време када се рађало младо Сунце, а то је време када дан постаје дужи. Тада се рађа и јача мали, сунчани бог, Божић,  Сварожић.

Божић, Коледо или Нова година је почетак новог годишњег циклуса,  новог круга, новог кола, нове календарске године.

И данас су сачувани бројни, народни,  коледарски обичаји и у Србији и у другим словенским земљама, као што је стављање Бадњака/старе године на дрвник, његово пресецање  а потом паљење на огњишту, како би се кроз огањ родило Ново Сунце, Нова година.“

Слава Коледу, Срећна Нова Година, 7529!

.

приредила текст- Верица Стојиљковић-

 

 

Са сребрног дрвета сија од злата јабука.

Свест признаје само оно што беше, бива и постаје.

Изашао сам у ноћ. Нисам се смејао себи ни другима нити покушавао да се надмудрујем са страним мислима већ сам тихо продужио стазом до реке.

Ту сам чекао да зрак светла долети са месеца и осветли ноћне лабудове и да скине скраму са мојих сећања које бледе па сину, бледе па нестану заувек…док опет наједном на препад не стану преда ме. 

.

Замислио сам да урадим нешто.

 

Узалуд. Није ми се дало. Али опет ме вукло нешто ка сеновитим обалама Истера како га неко још увек назива. 

Мрешкање дебеле воде и ноћни звуци су заустављали свест о свему сем о присутности ту. Где? Па ту. 

Жена је носила посуду на прање ниже доле.

Остаци неке хране и тамне боје сутона су одлазили низ реку. 

Човек је затегао лук и проверавао снагу тетиве. Узео је суд пун црвене боје и њом почео да вагри тај лук и тоболац, чудно празан без стрела. 

И онда је нагло… 

Лепет крила и стотине птица су се подигле Сунцу жарком. Одакле сад оно кад трен раније месец сјаше? 

Где сам то ја? 

Осетио сам кроз ветар мирис река и свеже рибе али ми очи сада гледају у палме које се њишу и певање неких људи у даљини на необичном језику који не разумем. 

Како се слажу гласови…као ниске бисера и како се они тако слажу ја гледам у себе и не видим. Осећам. Дишем. Постојим. 

Затварам очи не бих ли поново осетио познате мирисе. 

Још су затворене и чујем звоно,

близу оно кравље. Отварам их и скоро скачем у страну јер на мене је ишао пуном брзином бизон у трку! 

Равница нема краја а крдо управо тутњи поред мене…и…кроз мене. 

Ко сам ја?

Где сам ја?

Како сам ја?

Зашто сам ја?

Роје се питања а нема одговора и све се претвара у писак!

Тишина. 

Ничега нема и ја не постојим. Како не постојим када све осећам а ничега нема око мене…у даљини видим светлеће искре.

Немам тело, бар га не могу видети ни осетити, све док нисам спонтано испружио руку да додирнем звезде. 

Ње није било али сам је осетио како дира нешто у даљини без краја а делу мене. 

Удах.

Издах. 

Мрак.

Ништа више сада. 

 

Зора је дошла а ја сам гледао у Сунце и слушао песму набујалог планинског потока. Ватра је горела и топао чај ме грејао у рано пролеће негде на планинама западних страна. 

Шта је стварност?

Сан који се живи. Јава која је моја. 

Ватра ми у прстима и пламен сија ка небесима.

Не чудим се. Певам нечујно а арија цео Свемир обавија. Никада се нећу пробудити у мори. Јер јава је сан који творим. 

Гутљај топлине ми даде нову снагу, пут испред мене засија. Искре небројене посуте што јарко светле. 

Да…

Дух ми то мој и душа да – пут златоправа. 

Златна јабука са сребрног дрвета ме окрепила и улила нове снаге за пут којим се сада иде. 

Велики Орао је седео на стени изнад мене. Рашири своја моћна крила којима заклони поглед на све. Кликтај као порука мени „попни се“. 

Винусмо се путем којим не ходе они који не живе. Искре око нас сјакте! 

 

Прав се отвара, Јава радује а Нав исцељује. 

Слава!