Када би само знала,
колико ти љубим стопала, мала!
Ногице твоје, скакале би од жеље
кроз росну башту у касно јесење.
(Тако је говорио.)

.

Врти укруг стопала нежна
по шареној трави ливаде,
покупи мирисе, све –
од кадифе, лепе кате и раде…
(Узео је мирисе све!)

.

Мала, ја дао бих све
за један додир нежан,
када би у моје крило,
мирисно стопало било!
(Не један, већ сто!)

.

А какав би тек био ужитак,
попити мирисни напитак
од разних цветовних споја,
што скупише стопала твоја.
(И испи све!)

 

„Дивљине богиња необуздана

На земљи беше света прва

Буди приРоду прекрасна,

Срцем љуби Бога и Човека!“В.С.

 

Девана –  словенска богиња чије су функције најсличније

грчкој Афродити и римској Дијани.

Њено дуго име Џевана, како су је звали Пољаци.

Само име Деване садржи у себи одлику деве, девице

или младе девојке. Богиња шуме свакако означава жену

која у себи још има нешто дивље и необуздано, будући

да се још увек није предала мушкарцу.

Њена света животиња била је кобила, а она сама

се сматра богињом-кобилом. На планини Девици,

која је очигледно повезана са Деваном, нађен је камен

на коме се налази слика кобиле.

 

(кратак извод из текста- Стари Словени)

 

Дуга коса у којој се преламала месечева светлост, спуштала се преко рамена. Наслоњена на ваздух који је треперио од летње жеге, гледала је у правцу из кога је долазио шум воде. Мирис босиљка био је знак да су суђаје ту. Дошле су и она ће кренути где је речено…

Ослушкивала је, не би ли им чула гласове, али ноћ је, за људски слух, била тиха. Изнедрила је звуке трава, пољског цвећа, зрикаваца и косу јој сплела у плетеницу којој је даровала боје ватре, ваздуха, земље, док се вода, од извора до набујале реке, преливала у њеним очима. За неверне, који су се у њима губили, било је то место страдања – хладно и опасно. Они други, могли су се напајати  исконским страстима и лепотом која окрепљује душу. Младо, једро, тело бујало је испод  хаљине која га није спутавала, већ се лагана, обавијала око ногу које су је носиле светом док је трагала за треном који би могла задржати до вечности.

Једна душа сачињена од много слојева који су се, временом, одвајали једни од других, цепали, премештали, будили, успављивали, радили све тежећи хармонији у свом поретку, чекала је онако како се чека доба бременито новим спознајама које дају тајне моћи; чекала је да се задато обистини; веровала је у магију мириса и трава и зато је одложила стреле, препуштајући се, раширених руку, женику чији знак јој се оцртавао на челу. Зна да су је суђаје походиле на рођењу, походиће је и сад!

– О, месечева невесто! Крени до зденца! Умиј се водом, окити се њеним жубором, огрни се топлином дома, намириши  лепотом рађања! Ако ти се прикаже звездани венац, знај да си достојна  да будеш господарица свему што стане између ока које види и руке која створи!

Да, то се заповест остварује! Ево, и земља подрхтава, облаци стају, дрвеће, птице, све што живи зауставило је дах чекајући да месечева невеста ступи на престо…

Направила је неколико корака гледајући ка небу и запевала песму о љубави, чији су се тонови проносили кроз ноћ. Била је то молитва за све усамљене душе које су покушавале да промене судбински наум.  Песма јој је показивала пут , а она се полако издизала ка месту које је чекало душу која ће бити ослонац небу и земљи; душу, која ће помирити сунце и лед, управљати војскама и ратовима…

Петлови су се огласили са првом тачком пурпура изнад планина. Иако свитање од памтивека изгледа исто, нешто се, ипак променило. О томе неће говорити људи, већ време којим ће она прекрити жедну, испуцалу земљу, жељну кише која ће њеним плодовима помоћи да нађу пут до горњег света.

Тиха ноћца наступила,
Поче благо ширити се,
Небо плаво, без облачка,
Стаде зв’јездам’ китити се.
.
Гледао сам како мило
Свака своје зраке даје,
Ал’ сам глед’о најрадије
Јато од њих, што ту сјаје.
.
Упоредо све су стале,
Вођа им је прва била,
Па су небом путовале
Ширећ’ своја златна крила.
.
Тад помислих: мили Боже,
Србадија кад ће тако,
Поћи скупа? А одговор:
– Кад неслогу спржи пак’о…

 

 

 

И кап је кише јака
и она се хиљаду пута родила.
И најмањи шум је настао изнова,
из нечијег даха.

.

Не мислите да сте велики
јер постајете ништа у својој хвали.
Ко не зна за силе ветра,
Птица, грозда и облака,
листа, семена и потока,
тај је мали.

.

И свака је мрва на земљи сила,
сваки наш корак је јак
јер неко је кости своје мрви оставио
а други је снагу своју кораку дао.

.

Свако изнова рађање је вечност.
И јутро и ноћ,
спавање и сваки нови дах.
Јесен и зима,
пахуља што падне,
трептај,
све је ново рађање, све је моћ.

.

Не мисли да си велики,
не горди себе, не хвали.
Само си у уздаху свом покоран,
у кораку сигуран,
у осмеху јак,
у молитви достојан
а у свему другом мали.

 

…Нађох те

као прсти који нађу

ррррр…

зрак у ноћи трепери,

не знају шта с њим.

.

Да усидрим Блуну,

софицу да укћерим,

знам,

била би шала овог света,

било би…

.

И зрак само – додир, и поглед,

зар зене две…

а мило све,

моје под тиском,

то миље сада што зре,

и лишће, о, лишће…

Зар мени само сме?

.

И куда да лутам

кад не знам што чиним,

шта тиха ми тка?

Хеј,

заборави песму,

луду,

и утајни лучу сна…

.

И кад мимоиђемо светом,

моримо у шаци,

у соби линија – подстанар,

међу прстима невиности

зрак тај би…

.

Устајни луну,

блуну,

устани моћи сна.

.

-Из песничког рукописа, ван збирке „Паун на недрима“-

 

 

 

Улазим у снове
белих вила,
и путујем с њима
на Зраку Месечеву,
кроз оностране и тајносане
светове далеких
звезданих јата.

 

 

 

 

 

-2015,година-

Хајде, душо, да се милујемо,

ил’ у твојој ил’ у мојој башти.

Створ’ се, душо, у градини ружа,

ја ћу с’  створит у бела лептира,

па ћу пасти на румену ружу.

Тад ће рећи изокола људи:

„Лептир пије у градини ружу”.

– А ја љубим потајно девојку.

 

Чувам те

у белим јутрима

која свањавају

у сјају твојих очију

и магличастим обзорјима

која љубе пробуђени дан

у првим зрацима сунца

што стидљиво вире

иза далеких видика

које молитвом кунем

да те још не буде.

…јутро моје.

 .

Чувам те

у руменим сутонима

најлепших боја

који урањају

у црвени комад неба

где се још само

силуете птица јуре

да угасе светла дана

да ти утонеш у снове

које ћу чувати до јутра

испод твога сановника.

…дуго моја.

 .

Чувам те

у мирисима тамних ноћи

који шетају

комшијским авлијама

уз шапат зелених трава

које чекају росу

да оквасе влати

наших надања

и неугашених чежњи.

…звездо сјајна.

 .

Чувам те

у данима и годинама

што пролазе

и цуре као пешчаник

а ја те чувам

као да ће живот

вечно трајати

…вечности моја.

Највише те чувам

у задњој строфи песме

она зна највише о нама

јер ти ниси обична

…тајно моја.

Поље је пуно

Равнокраких крстова.

То прах наших предака

Стражари вековима.

 .

Њихов пепео земаљски

У земљици бива,

А име и остало важно

На стели пребива.

 .

Ти гробови, громиле,

Те дивне надгробне плоче,

О светој нашој прошлости

И храбрости сведоче.

 .

Зато путниче тихо,

Достојно се поклони,

Палим сенима ратника.

Немој да твоја сенка

њихово светло заклони.