Ствараоци су све време посвећени стваралаштву и стварању, а потрошачи и паразити – отимању, пљачкању, крађи и потрошњи.

Ствараоци све време сневају, маштају и размишљају о стваралаштву и стварању, а потрошачи и предатори – о томе како ће посвећене ствараоце да обману, покраду, слажу, опљачкају и убију.

Читави су народи, па и читаве расе – или ствараоци или паразити!

Бели Срби су народ посвећених стваралаца, док су сви ини народи у ведсрбском ужем и ширем окружењу – потрошачи, паразити и предатори!

Зато се нама, Белим Србима, и дешава, да нас увек изненаде наши предаторски душмани.

Ми знамо за њих, памтимо живо све њихове грозоте, ужасе и злочине кроз своју тисућлетну повесницу, но, будући да смо посвећени стваралаштву и стварању, не стижемо све време да будно мотримо на њих, јер они – за разлику од нас – вазда и навек само о једном сневају, маштају и размишљају: како ће нас да изненаде, преваре, покраду, опљачакју и униште.

То је прави одговор на оно школско –  а несувисло – питање: зашто се нама повесница свагда и навек понавља?

Наша повесница се понавља зато што смо на овај свет дошли да стварамо, поправљамо и обнављамо све оно што су паразитски и предаторски народи опљачкали, разорили и уништили.

Од свих народа на овоме свету, једино су Бели Срби истински и посвећени ствараоци, док су сви ини или потрошачи или грабљивци.

И заиста, још нисам срео ниједног Белог Србина – или Белу Србкињу – који није истински посвећен стваралаштву и стварању!

И ти мени и ја теби

једном потврди љубав

сјенка сам твоја

Приљубљена уз твоје тијело

увијам се музиком жеља

Падни ми у загрљај

тако плаховита и њежна

изљубити се желим са тобом

тепаш ми заплеши тишином

вјечна као и музика

Додирни кољеном тијело страстима

понешено,

Погледај ме жено у очи

Заиста ти кажем

тијело је жељно,

застидио сам се тебе

остави сјенку нек плеше тишином

мислећи да смо то ми спојени временом

погледај ме у очи

на неком празном тргу љубави

наћи ћемо се опет ми…

Природа има чудесне стваралачке моћи.

Природа је Божанство –

Живи Бог, у нама и око нас,

 који без престанка ствара.

Природа је Један Род са нама.

Природа и ми јесмо од истог Суштаства.

Када се нађеш у Природи (а то можеш вазда и увек, кад год пожелиш!), онда Природу сазерцавај изнутра; Природу посматрај из самог Бића Природе.

Угледаш ли дрво – онда буди дрво; угледаш ли цвет –

онда буди цвет; угледаш ли поток – онда буди поток!

Све што видиш, чујеш или осетиш – буди управо то што си видео, чуо и осетио!

Ако Природу посматраш извана, тада нема доживљаја.

Нема истинског стваралачког доживљаја.

Тада не видиш ништа; не чујеш ништа; не осећаш ништа!

Природа је Све.

И Све је у Природи.

Природа и ти нисте раздвојени и разједињени – не, ви сте Једно Биће проткано мноштвом тананих светлосних и стваралачких нити!

Ти си преко Природе и кроз Природу повезан са најудаљенијим звезданим јатима.

Сваки трептај твоје душе осетиће се у свим звезданим јатима, у свим видљивим и невидљивим световима.

И опет, све што допире из дубине ПраВасељене –

текнуће се, неким тајинственим путима, и твојега бића!

Ако желиш да будеш слободна личност – онда се не одвајај од Природе; ако желиш да будеш стваралачка личност – онда сневај, маштај и стварај заједно са Природом!

Када свет сазерцавамо са једног вишег, духовног и божанског становишта, тада јасно видимо, да су јудео-кршћанство и ислам једна те иста религија-идеологија чија је сврха настанка потпуно сатирање и уништење Белога Србства на свим пољима и разинама постојања.

И заиста, што се Белога Србства тиче, никакве битне и суштаствене разлике нема између јудео-кршћанства и ислама.

У свим минулим столећима јудео-кршћани бејаху здружени са муслиманима у непрестаним ратовима против Белога Србства, у ратовима језивим, грозним и ужасним које су само псоглави и змијоглави, само људи-звери и људи-змије, могли и умели да осмисле.

Двадесети век јесте век погрома над Белим Србством, век у којему су јудео-кршћани здружени са муслиманима извршили најгрозније злочине над Нашим Родом, и када је Наш Род буквално – не само биолошки, већ и свакојако другачије – сатрвен.

У људском обличју, у људској љуштури пројављује се, гле! и највеће добро и највеће зло, и најплеменитије и најкрволочније, и најсветлије и најмрачније, и највећа љубав и највећа мржња.

Али, без видовитог знања, знања белих божанстава, ми та опречна и супротна суштаства у људској љуштури, која на својим животним путовањима сусрећемо, нити умемо, нити, пак, можемо да распознајемо и разлучујемо.

Заиста, слепи смо и код најјаснијих очију, и бивамо највеће незналице уза сва наша овосветовна виђења, знања и умећа, ако нисмо кадри да у видовитим знањима распознајемо и разлучујемо: КО ЈЕ КО, и ШТА ЈЕ ШТА.

Зато би у деце, још од најранијег доба, требало неговати и развијати способности за унутарњу видовитост, за видовита знања белих божанстава, јер ће им то бити најплодотворнија, најбитнија и најпоузданија заштита од мржње, зла и мрака на свим путовањима и пропутовањима кроз светове и животне токове.

Боже!

Ако си у Љубави

Својој неизмерној,

створио сва бића

у свим световима,

онда их у Љубави,

Свесилни и Свеблаги

Створитељу,

избави из патње,

како овога 

тако

и онога света!

Наспрам Црвене горе, у Банату,
кад багрем бео цвате, 7520 года.

Људи се рађају у незнању, живе у незнању, и, умиру у незнању.

Незнање их прати на свим како овостраним тако и оностраним путевима: из света у свет, из пространства у пространство, из живота у живот.

Незналице су били на почетку свих почетака, па ће незналице бити и на свршетку свих свршетака.

Никаве религије, никакве идеологије, никаква друштвена и државна уређења и, надасве, никаква учења људе не могу учинити ни паметнијим ни бољим.

Напросто, непоправљиви су; напросто, немогуће их је и за јоту поправити!

Све приче о људском напретку, прогресу, умном и духовном развоју јесу наше омаје и опсене, јер је људски род одувек био – те ће заувек и остати – управо овакакв какав јесте и бива у овоме трену вечности.

Камо лепе среће, да сам до ових познања дошао још у раној младости!

Тада би моје путовање кроз овај животни ток било посве другачије.