Деви је упитала Шиву*:

О Шива, шта је твоја стварност?

Шта је овај чудесни универзум?

Шта је извор свега?

Ко окреће точак универзума?

Што ј овај живот изван облика што прожима облике?

Како да уђемо у њега потпуно, трансцеденирајући време и простор, имена и форме?

Молим те, отклони све моје сумње!

*(Иако је већ пробуђена, Деви је поставила ова питања како би и остали у универзуму добили Шивине инструкције. Следи Шивин одговор у ком он објашњава 112 метода до пробуђења.)

Шива је одговорио:

1. Блистава, то искуство се може открити између два даха. Одмах након удаха пре него што издахнеш ‐ осети благодет.
2. Када удах пролази одоздо нагоре и кад се враћа одозго надоле ‐ у тренуцима ових заокрета реализуј.
3. Или, кад год се удах и издах стопе, у том часу додирни енергијом испуњен ‐ испражњен центар.
4. Или, када је дах потпуно споља и заустављен сам од себе, или потпуно унутра и засутављен ‐ у овој универзалној паузи, наше мало јаство нестаје. Ово је тешко само непрочишћенима.
5. Дозиви своју суштину као светлосне зраке које буде Животност у теби, подижући се уз кичму од центра до центра.
6. Или је између центара осети као бљесак.
7. Деви, у тим блаженим центрима свесности замисли санскритска слова, прво као слова, затим као звуке, а онда као најсуптилније осећаје. На крају, напустивши ово, буди слободна.
8. С пажњом између обрва буди пре мисли. Допусти да суштина даха испуни твоје тело до темена, а затим да се прелива одатле као млаз светлости.
9. Или, замисли својих пет чула као петобојне кругове на пауновом репу у безграничном простору. Нека се њихова лепота истопи изнутра. На исти начин посматрај било коју тачку у простору или на зиду све док тачка не ишчезне. Тада се све што пожелиш другоме обистињује.
10. Затворених очију види своје унутрашње биће до детаља. Тако сагледај своју природу.
11. Усмери своју целокупну пажњу на нерв, танан као стабљика лотоса, у центру твог кицменог стуба. На тај начин буди трансформисана.
12. Затвори рукама седам отвора на глави и простор између твојих очију постаће свеобухватан.
13. Додирујући очне јабучице лако као пером, светлост између њих шири се ка срцу и прожима космос.
14. Окупај се у средишту звука као у непрекидном шуму водопада или затворивши уши прстима, чуј звук звукова.
15. Интонирај лагано звук АУМ. Како звук улази у звучност, уђи и ти.
16. Постепено профињуј звук било ког гласа, пробуди се.
17. Док слушаш жицане иструменте обрати пажњу на њихов сложен заједнички звук и тако доживи свеприсутност.
18. Интонирај неки звук гласно, а затим све тише и тише док ти се осећај не стопи са хармонијом тишине.
19. Замисли да је дух истовремено и унутар и изван тебе док цео универзум не постане духован.
20. Незна Деви, уђи у етеричко присуство које прожима све далеко изнад и испод твоје форме.
21. Уцини свој ум неизрециво профињеним, изнад, испод и у свом срцу.
22. Представи себи било који дио свог свакидашњег облика као бескрајно велик.
23. Осети да су твоје кости, месо и крв испуњене космичком суштином.
24. Замисли своју пасивну форму као празну собу са зидовима од коже ‐ потпуно празну.
25. Блажена, са чулима апсорбованим у срцу, досегни центар лотоса.
26. Не обазирући се на ум остани непомична ‐ док наједном.
27. Док радиш нешто задржи пажњу између два даха и кроз неколико дана овакве праксе бићеш поново рођена.
28. Усредсреди се на ватру која се распламсава у теби од стопала на горе, све док ти тело не сагори у пепео, али не и ти.
29. Медитирај на то како привидни свет сагорева у пепео и постани биће изнад људског.
30. Осети како суптилни квалитети креације прожимају твоје груди и попримају деликатне форме.
31. Неопипивим дахом из цела, који у тренутку урањања у сан силази у срце, овладај сновима и самом смрћу.
32. Док слова прелазе у речи, а речи у реченице и док кругови прелазе у светове, а светови у принципе, откриј на крају како се све ово стапа у нашем бићу.
33. Божанствена, играј се. Универзум је празна шкољка у којој се твој ум вечно забавља.
34. Посматрај празан простор унутар чиније не обраћај пажњу на њене странице или материјал. Кроз неколико тренутака постани свесна.
35. Проведи одређено време на неком бескрајном пространом месту где нема дрвећа, планина и насеља. Тако нестају све душевне тегобе.
36. Мила, медитирај на знање и незнање, постојање и непостојање, а затим опусти оба и само буди.
37. Посматрај са љубављу неки објекат. Не обазири се на друге објекте. Ту, у његовом средишту ‐ благослов.
38. Осети космос као прозрачно, вечно ‐ живо присуство.
39. Са крајњом преданошћу усредсреди се на спој два даха и спознај спознаваоца.
40. Доживи свеукупност као своје тело блаженства.

-избор-Владан Пантелић-

 

Мудрованије из Тијаније

 

Поздрав и Захвалност Песнику, Драгану Симовићу,

који ме је прозвао да се огласим из Тијаније!

Прозвао је он све нас да се огласимо, да истресемо

своје прашњаво рухо, па проветримо уснуле мозгове,

да отворимо прозоре свог заспала срца, и да силовито

повучемо светлосну катану.

 

*

 

Читам виц из суднице о сељаку Милисаву кога неко тужака

да је гадно претукао своју жену Милојку. И пита судија:                                                            

-Милисаве, да ли сте своју супругу тукли у афекту?

– Не, госпо’н судијо, очијуми, него у подруму.

Некада су овакви вицеви, можда, били смешни. Писци сценарија

и глумци су правили велике каријере, постајали славни и богати,

имитирајући сељаке и њихове догодовштине. Никада ми то није

било смешно јер је, углавном, све то била карикатура стварности

у коју се нису удубљивали и коју никада нису довољно упознали.

И није ми смешан виц о Милисаву. Да се одмах разумемо.

Нисам присталица да мушкарац туче жену. Нити сам присталица

да се спорови решавају песницама или урлајућим позориштима.

Нема тога ни у мојим сећањима, нити у мојим грудима, нити у

мојим представама сутрашњице. Растопило се, испарило.

Ако је неко јуначан и има напад бесова, нек насрне на Кличка,

или Теофила Стивенсона, или Мату Парлова, или на самураја. 

Нека насрне на мене па ће да види како сече тросекли мач свести.

И нека научи да воли, најпре себе, потом своју жену, своју децу,

свој род, све остале. И нек, надасве, научи да воли Бога свим

својим бићем и свом снагом, и нека  в и д и себе.

**

Вицеви о Милисаву илити вицеви о Милојки, Живораду и Драгојли,

у овом времену безакоња и неправде, звуче застарело, превазиђено,

промашено, тужно, лицемерно. Ако Милисав пређе бразду и удари

Милојку, нека то изгладе ближњи, комшије, нек ошишају Милисава,

нек се скупе око њега играјући Коло живота, Витоколо. Нека га,

раздрагано, поскакујући и певајући, мило гледају, и нека сви, милогрло,

искажу по три добре особине које красе Милисава, или нека наведу по

три добра дела која је Милисав урадио. А сигурно Милисав има три

добре особине, и сигурно је урадио три добра дела, јер је у селу,

од државе потпуно  заборављеном, опстао и своју децу нахранио.

Судница није за Милисава. Није судница ни за Живорада, јер се он

испраксао видећи судбу свог комшије коме суде. С њим је ишао на

прела, на саборе, а с њим је, у старом времену, времену без демократије,

четворио волове и коње, и њему је Милисав трактор из јаруге извлачио, 

ране му и угрувке ракојом тијањицом чистио и кухињском крпом стезао

и повијао. Живорад је са Милисавом, прошле године, стогодишњем  

Добросаву раку копао. Једва су се из раке изпентрали, мало од туге за

Добросавом, мало од  в р у ћ е – ракије тијањице, свагда и за свашта

лечилице, првовидарице.

***

Судница није ни за Песника, јер он има перо убојито, јер он има Видовите

Речи и орловско виђење и има од сокола крила, и кадар је стићи, престићи,

и у шанац истине се укопати, и одатле гром-свет-лице бацати.

О, судијо, и мене обиђи! И ја имам од светла оружје. Имам копље што

не маши циља, и штит-штит кога ништа пробушите неће. И одело носим

– к’о оружје, одело од Јелена Једнопотезца, које нико исећи не може,

у коме се као пантер крећем, муњевито извлачим бацаче, етеричне

потежем мачеве, муњевито – скоковито планине прескачем,

муњевитo и светове мењам.

****

Раније, можда до јуче,мислио сам да је судница за другу врсту људи,

којих је наше пространство препуно, људи који живе и раде као

нељуди и крадољуди. За оне што су осванули рогати и пребогати,

који су фирме за три гроша купили, а веће за тридесет сребрењака.

Отели, купили, раднике кући у беду послали, а ништа не производе.

Мислио сам да су суднице за подмићиваче и подплаћиваче из сенке,

за осионе лукавке, лицеиграче, којима су уста препуна демократије.

И мислио сам да су суднице за издајице, лажове, продавце државе,

потписиваче свакојаких, за нас невидљивих, продајних уговора,

потписаних на видљиво и невидљиво, замлаћиваче, које је Мрак

репати уценио, због њихове незајажљиве похлепе и воље за моћ

које су их везале, и суштог незнања, па нас све у јаругу вуку.

*****

 

Није судница за Милисава, он је већ рођењем осуђен. Није ни за судије,

иако су они у свему овоме и мирођија и запршка.

Осећам, знам и видим да је Вечност појачала дејство и да струје неке

друге струје, и да дувају друкчији ветрови, нежнији од виолинске струне,

снажнији од милион оркана.

Осаећам, знам и видим да ће се философија отимања, нагомилавање

новца до безсвести, лаже и паралаже, ТВ програми безсмисла, дебилни

образовни програми, мрак за истину, деген уметност, мода разврата,

тровање са земље и неба, и слично, преврнути као гаће, распухнути.

Наша је дужност да чистимо себе, да чистимо круг око себе, круг

кога описују средњи прсти испружених руку. Наше је да шаљемо љубав

делатну, својим ближњим и даљњим, својим непријатељима, свима.

Наша је дужност да шаљемо љубав и Богу. Он све има осим наше љубави.

5. 11. 2013.

Допаднеш ли ми само шака
Грлићу те топлије од сахарског ветра и летњег пљуска
Са мојих стотину руку испружених из мрака
И хиљаду разлога што из срца туку.
Допаднеш ли само мојих руку
Чувај се добро, ништа ти помоћи неће
Хиљаде ће срдаца у теби да туку
Хиљаде сунаца да рађа пролеће.
Од мене ти скривања нема
Ако то ниси знала залуд си учила школе
Кад грлим ја то рукама обема
Скидам планете и звезде да те воле.

(Из књиге „Кад би љубави било“, Мајдан, 2015)

Љубави моја,
пронађи пут до облака белих
у мојој души,
до свитања румених
у очима мојим сненим,
до Светлости срца
дубоко у мени,
тамо где одувек сакривен постојиш.

Ти знаци су у нама,
испод седам глувих дубина.
Знаци милости,
ко зна,
можда само предсказање,
проклетство виђења,

 

Кренеш тако по знамењу
кроз црну твар,
до прапочетка,
кидишеш по живу ткиву,
а оно, у тајном чулу
лелек и појање,
у дну силних мрклих вода
утва златокрила.

 

Зверињим канџама
по души, по животу,
до клице клицине,
до семена Божјег.
Залуђености моја,
решава ли се то
на добробит нам
васколика човечја самоћа.
Или можда,
по трагу пропасти
срцем засецамо у прашуме,
млазом крву у небеску жижу,
да сатремо што чезнемо.

 

Ко зна.
Опет само знаци,
предосећање кључног сусрета,
и ништа више.

 

 (Из збирке ПРЕОБРАЖАВАЊЕ СВЕТЛОСТИ)

 

Сваки човек тка потку свог живота,

Породица тка породичну потку,

Сви заједно ткамо заједничку потку.

 

Потка – шести елемент,

У знању славних предака

Објављена  као Божанска Мајка.

 

Пази шта мислиш,

Говориш, радиш –

Све се пише,

Све се у Потку уграђује,

То је судбина!

ИЗ ПЕСНИЧКОГ ДНЕВНИКА

ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ

 

Људи живе у мраку незнања, зато се мрзе, кољу и убијају између се.

Из незнања блуд и разврат, из незнања сексуално општење мушкарца са мушкарцем, жене са женом, човека са псима, козама, овцама… и све то у име некаквих права, у име некаквих слобода, у име тобожњих родних и не знам све каквих равноправности.

Заиста, људи ништа не знају!

Заиста, људи су скотови!

Заиста, људи су стока једна грдна!

Али, ја видим тамо нешто у плавој даљини, тамо нешто иза свега трулежног и пролазног, тамо нешто иза свих опсена, омаја, привида и варки.

Нешто што је веће, лепше, дивотније и смисленије од свега овога што у овоме свету видети можемо.

Видим Човека и Човечицу, Белог Србина и Белу Србкињу, видим их како се у Духу и Свести узносе у тиркизне и пурпурне звездане висине; видим их како плове, лете и језде вазносећи се високо, веома високо, ка Љубави, суштој и вечној, ка Љубави која све исцељује, обнавља, васкрсава и изнова рађа у Светлости Знања и Стварања.

(На Истеру, у један јесењи дан, суморан и сетан, 7526.)

УСКЛИЧНА ПЕСМА ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ

Бели Срби и Беле Србкиње!

Немојте бити млаки и млитави, снебивљиви и снисходљиви, већ будите јасни, отворени, оштри и жестоки, будите оштрији и жешћи од самурајског мача.

При сусрету са туђинима, душманима и вразима, којих је, гле! тушта и тма свуда око нас, држите се усправно, дично и достојно својих предака белих богова и звезданих ратника.

Свој став и своје мишљење имајте свуда и у свакој прилици.

Свим душманима и вразима Белога Србства, својим изгледом и држањем, показујте, вазда и навек, да сте бољи, лепши, паметнији и мудрији од њих, јер то, уистини, и јесте.

Бели Срби и Беле Србкиње!

Већи сте него што видети и замислити можете, по свему сте већи од свих иних, од свих наших душмана и врага.

Осећати се и назвати Белим Србином или Белом Србкињом – то није мала ствар, то није шала, већ част и чест, већ позвање и призвање!