Category: All
Драган Симовић: Наука у Дану Сварога
Све материјалистичке и позитивистичке науке настале у Ноћи Сварога јесу паразитске и лажне.
Све оно што смо у Ноћи Сварога називали науком, то су чисте обмане, опсене, илузије и омаје.
Те и такве науке смислили су, надзирали и водили паразити и гмазови, са једном једином сврхом: да људе поробљеног ума што више удаље од Стварности и Истине.
У Дану Сварога све те паразитске науке, сва та гмазовска учења нама делују смешно, ћакнуто и уврнуто, крајње бесврховито и бесмислено, будући да се све њихове обмане и лажи сада виде јасно као на длану.
Наука Новога доба у Дану Сварога обједињује сва ведсрбска знања, сазнања, умећа и учења произишла из Свести и Духа Стварања, повезујући нас с Оностраним и Вишњим световима и пространствима унутар спиралне Вечности и Бесконачности Творчеве Стварности.

Драгана Медић: Коментар пречистог срца

Драган Симовић: Становиште Вилењака са звезданом лиром
Сваку књигу који бих читао, читао бих бих је са својим визијама, својим ставом и виђењем, својим мишљењем и осећањем.
Ниједно дело ни у младости нисам читао, нити сам иједно духовно учење откривао и истраживао, без својега става, без својега критичког мишљења, размишљања и промишљања, без својих стваралачких осећања и визија.
Свако дело могао сам да схватам и разумем само онда кад сам имао живе слике садржине, када ми је проширивало унутарње видике, када сам имао своје визије и снове.
Ко год жели посвећенички да ради на себи, да оплемењује и уздиже себе у духу и свести, тај никада не сме да чита, слуша и прима ниједно учење, ма колико год оно било духовно, без својега става, без својих визија, без својега мишљења и осећања.
Зато што је свако од нас не само непоновљив у вечности, већ и божанство и васиона за себе.
Моје знање, моја вера, моје визије, схватања, осећања и виђења – то је само за мене, унутар битија и суштаства у мени!

Драган Симовић: О мислима
Има свакојаких мисли.
Има мисли и мисли.
Има мисли које су тешке као олово, и мисли лаганих попут лептира.
Има мисли које нас вуку наниже, и има мисли које нас узносе навише.
Има тамних мисли, и има светлих мисли.
Има мисли које нам скраћују живот, и има мисли које нам продужавају живот.
Свака мисао од овога света јесте стресна, тешка, тамна, мучна и болна.
Свако сушто и свесно биће везано за овај материјални свет, има искуство патње, страха, брига, мука и невоља.
Лаже сваки онај умишљени духовњак – ма колико тренутно узрастао у духу – који каже, да никада није имао тешких, тамних, стресних и мучних мисли.
Све док је наша душа заточена у овом физичком, материјалном телу, ми смо попут богаља – на овај или онај начин – везани за овај материјални свет.

Верица Стојиљковић: Зашто
Зашто су твоје поруке опраштајуће?
Зар светло живота не светли више?
Зар радост не улази на твоја врата?
Зашто? Зашто у миру душе умиру?
Зашто бојиш поруке бојама дуге?
Зар мислиш да треба све на њу да сетиш?
Зар мислиш да нема дуге у очима дуго?
Зашто? Зашто овакве поруке шаљеш?
Од кога и чега опрашта се душа твоја?
Зар толико умори те недаћа људскога рода?
Зар нимало тежине не може на твоја плећа?
Зашто? Зашто се опрашта душа твоја?
Или, можда прашташ светлу и радости
Што обоји ти и осветли живот много више
Много више но што можда треба?
Да ли можда прашташ својој светлости?
Или, можда бојиш поруке бојама дуге
Да у свести других утиснеш боју јако
Да никада никада не забораве како
Се врата Радости сама отварају?
Или, можда , то душа твоја прашта
Несвести људскога рода свога
Што видиш а не умеш помоћи
Пријатељу, родини, жени у самоћи!
Да ли се можда мислиш у осаму
Негде повући, далеку и дубоку
Сам, да причаш са птицом у лету
Или цветом што умре на твом стомаку?
Не! Не немој чинити ништа од свега
Осама то неће бити јер ћеш душу
Што тако си на свом животном путу
Сваку са собом и тамо носити!
Не! Не немој чинити ништа од свега
Опрост душа твоја не даје јер
За опрост ничега није ни могло бити
Ништа се десило није да остави таквог трага
Не! Не немој чинити ништа од свега
Немој на ум да ти је случајно пало
Да кренеш на пут прошле будућности
Не овога пута нећу те, нећу, напустити!
ЛАО ЦЕ – КЊИГА ДАО Књига Моћи Стих 81
ИСТИНИТЕ РЕЧИ НИСУ ЛЕПЕ,
ЈЕР ЛЕПЕ РЕЧИ НИСУ ИСТИНИТЕ.
УМЕШНОСТ НИЈЕ УВЕРЉИВА,
ЈЕР УВЕРЉИВОСТ НЕ ЗНАЧИ И УМЕШНОСТ.
МУДРАЦ НИЈЕ УЧЕН,
ЈЕР УЧЕН ЧОВЕК НИЈЕ МУДАР.
УЗВИШЕНИ ЧОВЕК НЕ ГОМИЛА БЛАГА.
ШТО ВИШЕ УЧИНИ ДРУГИМА, ВИШЕ И САМ ПОСЕДУЈЕ.
ШТО ВИШЕ ПРУЖИ ДРУГИМА, ВИШЕ И САМ ИМА.
ДАО НЕБА ОГЛЕДА СЕ У НЕСЕБИЧНОМ ПОМАГАЊУ.
ДАО УЗВИШЕНОГ ЧОВЕКА ЈЕ ДА БУДЕ ОД КОРИСТИ
НЕ ТРВЕЋИ СЕ СА ДРУГИМА.
***
(ОВДЕ ЈЕ КРАЈ КЊИГЕ ДАО
КОЈУ ДАДОШЕ БОГОВИ
ДАЈУЋИ МИ СНАГУ ДА ЈЕ ПРЕНЕСЕМ ВАМА
КОЈИ СТЕ ДОЛЕ.)
-.избор Владан Пантелић-
Драган Симовић: ИЗ ПОЕТИКЕ ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ
О овоме сам толико пута говорио и писао, али, у овоме трену, осећам потребу, да посве разјасним.
Ја јесам родољуб, јесам националиста – што ми многи, с разлогом, приговарају и приписују – но, ни моје родољубље ни мој национализам, песнички да се изразим, нису од овога света.
Мој национализам превазилази и надилази све постојеће национализме, будући да знам оно што ини националисти не знају: ЗНАМ ДА ЈЕ БЕЛО СРБСТВО ЗВЕЗДАНИ РОД, ТЕ ДА ИЗ БЕЛОГА СРБСТВА – А НЕ ОБРНУТО – ПРОИСХОДЕ БЕЛА БОЖАНСТВА.
Сви национализми овога света јесу сужење, скучење, тескоба и мржња, док мој национализам надраста, надилази и превазилази све то, и узноси се понад свих видљивих и материјалних светова и васиона, понад свих сена и опсена, понад свих илузија, варки, привида и обмана.
Мој сан јесте Бело Србство, али Бело Србство у Истини, Доброти, Лепоти, Светлости и Љубави.
Оно Бело Србство које постоји у сновима и визијама Белих Божанстава, а о којему – надахнути музама и вилама, док обитавају, овде, на Земљи – певају и сневају божански песници и вилењаци.
Јер, бити родољуб, бити националиста или националац – то није шала, то није мала ствар!
Ту је одговорност толико велика, да се из земаљске и жабље перспективе ни сагледати не може.
Истински родољуб, истински националиста јесте онај који своје Племе, свој Род, као и свеколики Свет и Живот, Вечан Живот, посматра и сазерцава из перспективе Белих Божанстава.
Љубав према властитом Племену и Роду мора да се прелије и излије на сва светла и божанска бића, на све светове и васељене, на све што јесте и бива у Свести и Стварању.
Све испод овога, уистини, није достојно искреног, истинског, самосвесног и самобитног родољуба и националисте!

Исидора Секулић: КУЛТУРНИ НАЦИОНАЛИЗАМ
ЛУТАЛИЦА – Владимир Шибалић

Колубарска битка

Данас је четвртак, 16. новембар
БЕОГРАД – На данашњи дан 1914. године почела је Колубарска битка, највећа коју је српска војска водила у Првом светском рату, на фронту широком око 200 километара од Београда до Гуче, у којој је српска војска после месец дана тешких борби до ногу потукла Пету и Шесту аустроугарску армију под командом генерала Оскара Поћорека. Пошто су аустроугарске трупе окупирале Београд, Шабац, Ваљево, Ужице и целу северозападну Србију, починивши масовне злочине над цивилима, на Колубари се, за војне експерте, догодило чудо.
Три српске армије, које су се нашле у наизглед безизлазном положају, у силовитом контраудару током вишедневних жестоких окршаја потпуно су разбиле непријатеља. До 15. децембра 1914. истеран је из Србије последњи аустроугарски војник, изузев 42.538 заробљеника. Током битке погинуло је више од 57.000 аустроугарских војника и официра, а Срби су запленили велику количину ратног материјала и оружја, укључујући два авиона, више од 140 топова, 3.500 возила с муницијом и 60.000 пушака. Изузетне заслуге за победу имао је генерал Живојин Мишић, унапређен после битке у чин војводе. Његова Прва армија је између 29. новембра и 2. децембра 1914. извршила одлучујући пробој на Сувобору.




