Дивотан ти је запис Вилењаче, предај све Творцу, предај изнутра себе њему и нека те он води у свему, отпусти те страхове од незнања и сиромаштва, имаћеш увек све довољно, не страхуј, не граби, воли и у свему ухвати смисао живота, ово је и даље наш раст за навише, ништа друго и ништа лоше (не сврставај као лоше-тама, већ тако то треба да прође то је нешто што мене васпитава, извуци себе из свега у чистоти, ово се само мала равнотежа-хармонија твог духа правде и душе прави, јер у духу правде често себе подигнемо толико навише да заборавимо око себе да ценимо остале душе које иду својим путем (полако у незнању) али кад се погледа свако је толико свестан и у свом знању тачно онолико колико треба да буде од Творца (нема случајности) сви смо повезани и умрежени, да се подижемо и свестимо у знању, и свако је битан једно другоме. Дух је велики, али душа треба да буде још мекша, милија, питомија, топла и то је права лепота када се то сједини: Блаженство духа и мир у души!

И дивотно си написао да смо  у Знању Богова, смрти не би било!

Ово све што пишем теби, учим на себи, и тако се васпитавам! Поверење Божје у себе усади и воља добра божја свуда да ме прати, ослободи ме свих страхова и брига! Оче Небески тебе у себи славим!

А ми смо ту и даље да гледамо и подижемо правду у чистоти и навише, то добро треба знати! јер то су Сунчеви Ратници!

Напуштање места на коме је вршен какав обред, проласком поред нечистог места или током самог шетања по мраку не ваља се освртати. Забрана ове радње је присутна у многим обредима па се тако људи не осврћу након повратка са гробља да их мртвац не би пожелео. Након вађења живе ватре не окрећу се на место где се она вадила како њена магијска моћ не би ослабила. На Божић, када се вуку односи вечера на раскршће у повратку се не окреће, као и након магијских радњи јер се сматра да се чином освртања прекида нит између овостраног и оностраног што значи да ритуал није завршен. Такође, не осврће се након завршеног обреда скидања болести или бачене магије јер се сматра да ће се тиме све вратити на претходно стање.
Текст: Милош Костић

Слика: Oсвртање – Милош Костић

Литература:
Радомир Р. Подунавски – „Традиционално Балканско вештичарство“, Еsotheria, Београд, 2007
Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић – „Српски митолошки речник”, Нолит, Београд, 1970

Извор- Српска родноверна жупа „Луг Велеса“

 

Спавам на тавану штале у слами
Мирише на моје детињство као што бива
тужно је у овој горкој несаници и тами
Док ветар носи пловеће крошње шљивa

 

Док дише мој Пегаз стих се пресијава
шта ли то њему спокоја не да
Летњи ветар пун сена моја душа не спава
чувај је вранче да тужно не гледа

 

Дошла сам у жутој xaљини
у сламном шеширу кроз грање
У зору где се пресијава жути стог
Севнула муња са Брандела рог

 

Разноси ветар стогове сена он спава
Мала грана на ветру пуцкета
Све шумом и сетом ватру одржава
Ово је празник недеља усред лета

 

Кроз кров без црепа видим прозор у ложи
дрвеће са крошњама од сазвежђа палих.
Моја туго сутра те деда у Бабушницу вози
Спавај моја туго сузе мојих заспалих

 

Да ноћ толико не мирише на жито суво
сено на реку дрвеће на биље збopава
Да толико не мирише на детињство
Показала бих ти мој Пегазе како се спава

 

Буди ми далеко
да мирис твој не омами сва чула
бојим се уздрхтаћу

 

Буди ми далеко
да очи моје те не виде
бојим се заљубићу се у сунце
које залази лагано у твојим зеницама

 

Уснама воћним не дотакни ми
тело жељно сокова
бојим се узбуркаће се руке на мору
твојих груди

 

Буди ми далеко
миловања твога се бојим
задрхтаће жиле страсти и набујале мисли моје и
сваки нерв разгалићеш
док покривам те целом душом својом

 

Буди ми далеко јер
Морфеј ће нас пољупцем
уљушкати у лепе снове
газићеш макове црвене
љубави твоје и моје

 

Ја ЈЕСАМ

Вечна душа

У вечном и многомоћном

Физичком телу

Ја ЈЕСАМ

Свесни светлосни зрак

Растворен у

СвеСветлости

СвеСпасења – СвеЛепоте

 

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

 

Још сам у раној младости схватио, и освестио, да су незнање и сиромаштво моја два највећа, најподмуклија и најсуровија непријатеља.

Незнање и сиромаштво поништавају сваку сврху, сваки смисао живота и живљења.

Не зна су ту шта је узрок чему: да ли незнање призива сиромаштво, или, пак, сиромаштво проузрокује незнање, али та два опака непријатеља наша, гле! невак, некако, бивају удружена, те нас жестоко шибају и ломе од сваке стране.

Имао сам осамнаест година, кад сам се – седећи у једном запуштеном древном парку под столетним храстом, у некаквом стању ни тиховања ни сневања – заветовао Боговима, Творцу и Васељени, да ћу васцели свој овоземаљски живот посветити стицању знања и сазнања из Вишњих светова.

Јер, ако не победим незнање, рекао сам себи, нећу победити ни сиромаштво, и тако ћу, заувек, остати заточен у мемљивим и студеним тамницама овога света илузија, омаја и опсена.

02

И ево, на измаку шездесет и девете године борављења у овом животном току, још увек водим свети унутарњи рат против незнања и сиромаштва.

Из дана у дан, по једна нова битка у светом рату који је започет давно, и, који ће трајати не знам докле, јер слутим,  видим и знам, да ће се тај мој свети унутарњи рат пренети и  на оностране светове.

Незнање је тама.

Незнање је најтамнија, најцрња ноћ.

Нема живота у незнању!

У незнању све губи сваку сврху и сваки смисао.

Ово вам из искуства сведочим, а не из прочитаних књига.

Незнање сам осетио и доживео као не-биће.

Из незнања веје метафизичка студен која леди и поништава  све око себе.

Ако нисмо у знању, онда смо у несвесној, метафизичкој смрти.

Да разјаснимо!

Ја говорим о Знању из Вишњих светова, о Знању Богова, а не о некаквим и никаквим знањима овога света.

Знања овога света и нису никаква знања, већ само сенке наших илузија и опсена.

03

Дошао до сазнања, да је и наша смрт последица нашег незнања.

Када бисмо боравили у Знању Богова, тада смрти не би ни било!

Знање Богова јесте, у исти мах, и Љубав Богова.

 И зато понављам: када бисмо боравили у Знању Богова, тада бисмо живели и у Љубави Богова.

(Месеца рујна, 7526.)

 

 

Љубав је сила кажу иста као друге
Знам да није – није јер све друге
Значе реакцију тој акцији супротну
Ова сила кад је права, може само да

Заплови душу Ван времена и да је

Поведе у свет где срце мирно куца
Усклађено са срцем драге/драгога
Хеј, људи, погледајте моћи
У себи их носите
Страх је себе знам открити
Свима себе показати и све дати
Да страх је,
Ал кад ту границу пређете
Љубав праву и упознате
То Творац жели да осети кроз вас
И када осети Свет нови за то отвара
За вас, само за вас, за све вас

Творац воли видети
Колико се љубимо, колико
Се дајемо и за добитак не хајемо
Воли Творац воли све и
Жели да сви ми волимо све
Да – Једно смо у њему
Ал кроз све, он љубав
Два бића различита поздравља највише
Тада он отвара врата иза Извора животдајнога
Тамо негде иза свега свет постоји
Сасвим други, који он за љубав чудесну прави
Тамо иза, далеко, постоји Живот тек светла,

Што на све нас чека

Далеко иза свега!
Ал постоји!

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

 

 

Сва девојачка чежња и патња, сви вековни јади србске девојке, све наше забрањене, прогоњене, закопане и трагичне љубави сажете су, гле! у овом двостиху из једне, по мени, од најлепших и најтужнијих народних лирских песама:

Паун пасе, трава расте, гора зелени…

И гора се с листом саста, а ја немам с ким!

Случајно се, вечерас, а да не знам што, присетих овог двостиха – који ме вазда остављаше без даха – истовремено бивајући обхрван тугом и сетом из оностраних дубина девојачке – племените, устрептале и сањалачке – душе.

Тугом и сетом обрхрван… због ускраћених и забрањених љубави свим нашим чукун-бабама, пра-бабама, бабама, мајкама… које су морале да скривају, гуше и у срцу своме убијају своје најтананије, најчедније и најдивотније љубави.

Да скривају од својих најближих и најдражих, да скривају и од себе самих, јер свет овај одувек бејаше немилосрдан и  суров према свакој пречистој девојачкој љубави.

Колико је само дивотних девојачких љубави, колико је само  даровитих и мудрих србских девојака угушено, убијено и сахрањено у тамној, леденој и предугој Ноћи Сварога!

(Велики Гај, у кишовито и сетно вече, 3. рујна 7526.)

У давна времена,
Краљ је могао бити
Само онај најспособнији
У витешким такмичењима,
Најхрабрији у војним походима,
И Роду своме најоданији.

 

Тако сам и ја Краљ постао,
Моја судбина је тада запечаћена,
– да браним Род и земљу
На бојноме пољу.

 

Доћи ће дан,
Када ћеш и ти,
Стојати у холу моје Тврђаве,
Тада ћу те именовати
За витеза.

 

Стани уз мене,
Немој више да се плашиш,
Имај вере у мене!
Ниси више сам.

 

Окупљени тада,
Бићемо за столом,
Mоји Витезови и ја,
Заклети на верност,
Повратићемо земљу нашу!

 

Србски мачеви
Поново ће заблистати!

 

И ако ваш Краљ падне –
Немојте стати.
Јер праведни и часни,
Опет ће се родити
У Роду и Племену

1.коледара, 7523. године по старом србском календару