Драган Симовић: О србској шајкачи


ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

-Богијева шајкача на слици-

 

Боравим у србском селу (Велики Гај) на самој рубежи илити граници, од Вршца удаљеном двадесет, а од Тамиш-града, односно  Темишвара, педесет километара.

Село у којем боравим бејаше србско и пре двадесет столећа, уистини, бејаше србско одувек!

Срби су најстарији житељи свеколиког Баната, Србског Баната, од Дунава и Тисе, па све до Арада и Црвене горе илити Карпата.

Били су прослављени ратници, поуздани граничари.

Граничари на Дунаву и другим рекама зваху се шајкашима, будући да су возили бродице, мале и лагане бродове који се зову шајке.

Шајкаши су препознатљиви по шајкачама, сукненим капама што прекривају уши, а које су им зими чувале главу када Дунавом брише ледена устока, односно кошава.

Шајкача није настала у Шумадији, како то успавани и необавештени мисле, већ управо овде, међу банатским Србима-шајкашима.

Шајкача је прешла у Шумадију тек средином деветнаестог века, када су је србски ратници из Шумадије, који бејаху притекли у помоћ банатској браћи за време Велике буне (1848.), по повратку из Баната понели са собом у родни крај.

Видевши шајкачу међу србским ратницима-повратницима иза Велике буне у Угарској – а схвативши да таква капа најбоље штити и чува главу, јер је једноставна, топла и практична – неки високи официри из Владе Кнежевине Србије одлуче да је уведу у србску војску као саставни део униформе.

Званичан назив васцелог Баната јесте Србски Банат, као што је и званичан назив целе Јужне Угарске – Србско Војводство илити Србска Војводина.

Сви они који другачије пишу и приповедају – а то су германофили, аустрофили, угрофили, кроатофили и усташофили – јесу најобичнији преваранти и лажови.

Њима ништа не верујте!

 

 

(У Великом Гају, 3. рујна 7526.)

Васко Попа: Дај да ти приђем


„Дај да ти приђем
Хроми вуче

 

Дај да ти ишчупам
Три чудотворне длаке
Из троугласте главе

 

Дај да ти штапом додирнем
Звезду на челу и камен на срцу
И лево и десно уво

 

И дај да ти пољубим
Рањену божанску шапу
Наслоњену на облак

 

Дај да ти приђем
И не плаши ме светим зевањем
Хроми вуче“

 

 

 

Драган Симовић: О родољубљу које се снева и пева


ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

 

 

Не испољава се родољубље само на бојном пољу, како то обично неосвешћени људи мисле, већ свуда и свагда.

Родољубље је поглед на свет, поетика живота и живљења, стварање и стваралаштво са узвишеним смислом.

Родољубље је и када радосна србска мајка пева својој деци успаванке, када им казује најлепше србске речи, речи крилатице и речи соколнице, када им прича најлепше србске бајке и приче, када им препричава митове и легенде о знаменитим Србима и светим србским ратницима.

Родољубље се живи, родољубље се дише, родољубље се снева и пева!

Слепи србски песник Филип Вишњић учинио је више за буђење и освешћивање Србства, него многи устаници и прослављени ратници.

Његова поезија, коју неправедно зовемо народном, улила је чудесну, животну и божанску, стваралачку и слободарску енергију у већ обамрло и зачамало србско биће.

Да није било Филипа Вишњића, не би ни Вожда Карађорђа било!

Нема србског песника који се није жртвовао за Србство, за Род и Родину, за најузвишеније србске идеје и идеале.

Најпре су песници сневали и певали о Србству и Слободи, да би се тек потом појавили устаници и ратници који су знали и смели ту чудесну покретачку и стваралачку енергију да усмере ка остварењу песничких снова и визија.

Зато је Вожд Карађорђе на збору пред свим војводама ускликнуо оно што и дан-дањи одзвања Васељеном:

Коjекуде, војводе и устаници! Чујте ме: сваки ми је песник и писмен човек по свему раван вама, мојим војводама, и, зато их чувајте!

Јер, Карађорђе није, како то злонамерници и пакосници из бечке и берлинске школе приповедају, био прост и неписмен сељак, већ бејаше бистар, мудар и образован ратник и витез.

Бејаше одважан војсковођа, врстан стратег и неустрашив јуришник у свим биткама.

И данас се, на свим војним академијама диљем света, проучава његов највећи војнички и ратнички подвиг – ослобађање Београда.

Са двадесет тисућа србских устаника, Карађорђе је освојио највећу и најтврђу турску тврђаву у Европи коју је бранило преко педесет тисућа турских војника.

Пре напада на Београд, Карађорђе је данима у самоћи, као мудар стратег и војсковођа,  испитивао, изучавао и студирао све до танчина.

Београд је освојен са најмањим србским жртвама!

Чувши за тај Карађорђев подвиг, Наполеон је узвикнуо:

Овај је већи од мене!

Није случајно Његош испевао онако надахнуту и дивотну Посвету Вожду Карађорђу у Горском вијенцу.

Та Посвета у стиху јесте једна од најлепших и најузвишенијих икада испеваних песама (ода) једном србском Ратнику и Витезу!

Песник и ратник не могу један без другог, јер су судбински тако дубоко и овострано и онострано повезани.

Они су често једно биће и једно суштаство!

(У Великом Гају, 3. рујна илити гроздобера 7526.)

слика- Лола Аџић-

Владан Пантелић: С у р и ц а


Размишљам о Легињи

У Тијанији испод Орлове планине
На благој Ватри и Молитви
У златном котлићу умешане с медом
Кува врло ретке лековите травке
Mудрица Легиња наша безвремена маjчица

 

Јаке траве оком и шаком миловане

Срцем умољене потом убране

Даће мишицу јаку уморном јунаку

Вратиће младост мудрацу и радост

Тајновити еликсир – Сурица

 

Али пази на савете Мансанмане јуначе
Које ти беседи Легиња среброкоса мајчица
Попиј једну или две чашице
Вратиће ти снагу и младост у лице
Али не и трећу уништио би срећу
И постао сметена скитница лудица

 

 

ЛАО ЦЕ – КЊИГА ДАО, стих 37


ДАО НЕ ЧИНИ НИШТА У БЕСКРАЈУ,

А ИПАК СВЕ СТВАРИ ПРИВЕДЕ КРАЈУ.

ЕХ, ДА ПРИНЧЕВИ И КРАЉЕВИ ЗНАЈУ

НА КОЈИ НАЧИН ДА ГА САЧУВАЈУ

СВЕ БИ СЕ СТВАРИ ИОНАКО

У ОБЛИК САМЕ ДОВЕЛЕ ЛАКО.

ЛЕПОТА ОБЛИКА УКРАСИ СВЕТ,

АЛ’ СОБОМ НОСИ ЖЕЉА СИЈАСЕТ.

УЧИНИТИ ВАЉА ДА ЖЕЉЕ УМИНУ,

У НЕИСКАЗАНЕ ЧИСТОТЕ ЧИНУ.

ЧИСТОТА ТА НЕИСКАЗАНА,

СВЕ ЧЕЖЊЕ И ЖЕЉЕ ПУСТЕ СЛАМА.

СТАЊЕ БЕЗ ЖЕЉА ДОНОСИ МИР,

И САМ ОД СЕБЕ СЕ ИСПРАВЉА СВЕМИР.

Бултони : ВЕЧНОСТ НИЈЕ ВРЕМЕ


Од позива до позива, чекања и стрепње
Дан година, глас са друге стране
Леге Химавата Сурицу ми служе
У заносу прву пијем због окрепе
Зар толико може у грд’ма да стане
Да се трени свети у бескрај одуже

 

Јарило ми сред зенита стане
Како гласи васељеном стигну
Лего небеснице Рајске заштитнице
Другу ћемо поделити истек да престане
Грозну старост изагнамо, звезде да се дигну
Милују ме као вали, речи жене љубавнице

 

Љубо моја верна, Нава чека иза круголета
Дотле Нектар с усана да пијем
Пој славуја уши да ми пуни
Срећо већа од свих срећа света
Само с тобом срећу бих да снијем
Пољубцем се на верност закуни

02.09.2017 у 23,20 часова

 

Коментар Драгане Р.М. из Приједора на ,,Пут Срца,, Владана Пантелића


Дивота сушта!


Много тога нам је

Дато у овој пјесми…,

Писано срцем

Ратника – заповједника,

 

Одапета без околишања,

Сигурно и самоувјерено

И не маши…!

 


Мени Владанове пјесме

Су често спој неспојивог,..

Ево и сада, такав осјећај!

 


Читајући га
,… ја добијем

Онај дјетињи напад смјеха,

Осмјеха од ува до ува!

 


Чак и када је наизглед строг,

Он је мајчински топао,

Врцав и надасве весео…

 


Весео? Неко би можда додао,

Не знам,

Али ја га тако доживљавам…!

Драган Симовић: Извор Љубави


 

Путовао сам веома дуго и веома далеко,

кроз многе своје животне токове,

 кроз сазвежђа и звездана јата,

 кроз овостране и оностране светове,

да бих, најзад, стигао

до твојега срца,

 невесто моја –  

љубави моја!

И тек у твојему срцу,

љубави свих љубави мојих,

 видех и препознах себе

онаквог какав бејах био

 на самоме почетку

 свих почетака наших,

 о, ти,

радости и милино моја,

 рођена на самом

Извору Љубави!

 

Коментар Драгане Р. М. из Приједора: Сви смо ми жива огледала једни другима


Здраво Живо драги наш, врли пјесниче!
Благодарим на чланцима, послали сте их пар, а ја не одговори!
Благодарим на томе, као и на свему што чините, јер кроз Вас и Ваше увиде и ми мали и неуки сазнајемо и сазерцавамо, некога погоди у душу ово, некога оно, и за све који иоле имају жељу да чују нешто више, много више и више, Србски Журнал као дио Вас и сви учесници који се као притоке прикључују Вашој Ријеци, сте непроцјењиви…
Не бих опет да се понављам, али увијек и изнова ме енергија која струји овом Ријеком плави узвишеним осјећајима! Из колотечине свакодневице пребацујете ме у колострујање чисто, изворно, оно душеизворно које нема у низини и зато сте јединствени…
Свако добро Србском Журналу, да се у Ваш ток улива све више и више енергија из извора из ког смо сви потекли, мом пјеснику Драгану из Вишњег Рода и свим племенитим душама из Рода Белих Срба…
Ваша Драгана из Прије -РОДА.
(Оливера Лола Аџић: КОЛО)
ПЕСНИКОВ ОДГОВОР НА ДРАГАНИН КОМЕНТАР

Драгана драга – Србкињо Бела!

Сву ту лепоту, красоту и дивоту што видиш на Србском журналу, у мојим песмама и лирским записима, као и у мојој души, све то исијава из твог унутарњег бића и суштаства, из твог чистог срца и племените душе.

Да те лепоте, красоте и дивоте нема у теби, не би то нигда ни у другима видела и препознала.

Те благодарне и крилате речи које си мени упутила, кроз мене ће се вратити теби, јер твоје и јесу!

Ти си та која светли, грли и љуби наш Звездани Род.

Благословена и радосна нам била!

Драган Симовић

Драган Симовић: Ако издаш!


 

Ако издаш
свој род,
и своје племе;
ако издаш
своје претке,
и своје потомке;
оне што су
већ дошли,
и оне
долазеће;
ако издаш
име и језик,
славу предака,
и веру отаца;
ако издаш
оца и мајку,
брата и сестру,
животног друга
и децу своју –
рођену,
и ону
која још
рођена нису;
и, на концу,
ако издаш,
и продаш,
душу своју,
како ћеш онда –
реци ми! –
сутра
изићи
пред Живога
Бога!?

И шта ћеш
имати да речеш,
у одбрану своју,
кад будеш стајао,
лицем својим
спрам Лица

Онога,
Који је,
с разлогом,
управо теби,
поверио на чување
све оно
што си ти –
Србине,
роде мој!
већ
давно –
о, тако давно! –
издао!?