Драган Симовић: О србској шајкачи
ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА
-Богијева шајкача на слици-
Боравим у србском селу (Велики Гај) на самој рубежи илити граници, од Вршца удаљеном двадесет, а од Тамиш-града, односно Темишвара, педесет километара.
Село у којем боравим бејаше србско и пре двадесет столећа, уистини, бејаше србско одувек!
Срби су најстарији житељи свеколиког Баната, Србског Баната, од Дунава и Тисе, па све до Арада и Црвене горе илити Карпата.
Били су прослављени ратници, поуздани граничари.
Граничари на Дунаву и другим рекама зваху се шајкашима, будући да су возили бродице, мале и лагане бродове који се зову шајке.
Шајкаши су препознатљиви по шајкачама, сукненим капама што прекривају уши, а које су им зими чувале главу када Дунавом брише ледена устока, односно кошава.
Шајкача није настала у Шумадији, како то успавани и необавештени мисле, већ управо овде, међу банатским Србима-шајкашима.
Шајкача је прешла у Шумадију тек средином деветнаестог века, када су је србски ратници из Шумадије, који бејаху притекли у помоћ банатској браћи за време Велике буне (1848.), по повратку из Баната понели са собом у родни крај.
Видевши шајкачу међу србским ратницима-повратницима иза Велике буне у Угарској – а схвативши да таква капа најбоље штити и чува главу, јер је једноставна, топла и практична – неки високи официри из Владе Кнежевине Србије одлуче да је уведу у србску војску као саставни део униформе.
Званичан назив васцелог Баната јесте Србски Банат, као што је и званичан назив целе Јужне Угарске – Србско Војводство илити Србска Војводина.
Сви они који другачије пишу и приповедају – а то су германофили, аустрофили, угрофили, кроатофили и усташофили – јесу најобичнији преваранти и лажови.
Њима ништа не верујте!
(У Великом Гају, 3. рујна 7526.)
