Твоја реч…

 

Може да Поцепа

Небо и Сунце.

 

Може да Избрише

Изворе и Песме.

 

Да Откине

део Зреле Љубави.

 

И Поклони сан

 

зачет Пре времена

У киши Лажи…

 

Твоја реч

може да Запамти Јецај

Заборављен у кораку…

 

А Стваран…

Не бих рек’о да је тама
Ово што ме сад притиска
Дух прошлости, сенка лажна
Искра ће се јавит сама
Ко тишина после вриска
Светлост слаба али важна

Оставићу иза себе
Таму која сад ме прати
Неко ће ми већ помоћи
Да одагнам, без потребе
Силу мрака да се врати
У дубине пре поноћи

Црни облак што покрива
Звезду која срећом сија
Нетрагом ће да нестане
У прошлости да почива
Топло сунце срцу прија
Нови дан ће да ми сване

Акрап што се крвљу храни
Муком што се наслађује
Погасити хоће свеће
Мраком се од светла брани
Плам свеће га побеђује
Моја зором догореће

Дани ведри, а ноћи звездане
Морају ми брзо доћи
Надолази среће плима
И мени ће да осване
Зора свиће после ноћи
Топлина ме обузима.

КО ПОЗНАЈЕ ДРУГЕ, БИСТАР ЈЕ.

КО ПОЗНАЈЕ СЕБЕ, МУДАР ЈЕ.

КО ПОБЕДИ ДРУГЕ, СИЛОВИТ ЈЕ.

КО ПОБЕДИ СЕБЕ, СНАЖАН ЈЕ.

КО ПОТВРДИ СЕБЕ, МОЋАН ЈЕ.

КО ДОВОЉАН ЈЕ САМОМ СЕБИ, БОГАТ ЈЕ.

КО САЧУВА ПОЛОЖАЈ, ТРПЕЉИВ ЈЕ.

КО НЕ ИЗГУБИ СВЕСТ У СМРТИ, И ДАЉЕ ЖИВИ

 

-препорука –  Владан Пантелић –

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

 

 

Људи везани за материјални свет бивају тешки као црна земља.

С таквима никада нисам могао ни пола часа да се дружим.

Прозаични су, безлични, досадни, шупљоглави и припрости.

Сва њихова виша тела су закржљала, док им је свест веома сужена, тако да не могу да разумеју ништа од онога што је изван материјалног света.

Када би у овоме свету боравили само овакви људи, дружио бих се радије са животињама, птицама и биљкама, али, с њима – никада!

Срећа је и милост, што у овоме свету постоји она златна мањина – пробуђених, освешћених, самосвојних и самосвесних – с којима сам се једино и дружио у овом животном току, од детињства до дана-дањег.

02

Када би било питање: да ли да умрем од самоће, или само годину дана да се дружим с људима везаним за материјални свет, радије бих изабрао смрт!

Страшније од витешке и ратничке смрти јесте дружење с људима везаним за материјални свет.

Свеједно, да ли су у питању мушкарци или жене!

Људи везани за материјални свет јесу тихе и потуљене убице лепоте, племенитости и узвишености, снова и визија, поезије, уметности и духовности.

(У Великом Гају, 29. гумника 7526.)

 

 

 

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

Љубав је Биће.

Љубав је Божанство.

Кажем Божанство, зато што је и Мушко и Женско, истовремено.

Бог и Богиња, у исти мах.

Будући Биће, самосвојно и самобитно, Љубав жели да буде посве слободна.

Љубав не можемо поседовати – Она јесте, Сама по Себи и Сама Собом!

Што је већа Љубав, све већу Слободу и све веће Пространство захтева.

Велику Љубав не можемо сместити у наше мало и тескобно физичко тело.

Велика Љубав захтева наша што виша и што тананија тела.

Великој Љубави некада бива тескобно и у нашем душевном телу, те захтева још виша наша тела: Духовно Тело, Божанско Тело, Тело Свести или Тело Стварања.

Љубав је, истовремено, и Стварање – Биће Стварања.

Љубав ствара светове и васељене.

Љубав Саму Себе ствара, како у нама тако и изван нас.

Кад наслутимо или осетимо Љубав у себи, знајмо да се тада у нашем оностраном и невидљивом срцу настанило Божанство: у мушкарцу Богиња, а у жени Бог.

Не гушимо и не убијајмо Љубав својом себичношћу и саможивошћу!

Љубав не можемо сместити у кавез, не можемо је оковати и заробити, не можемо је одвојити од Извора Живота.

Љубав мора да живи Свој Живот, мора да ствара Свој Свет, мора да буде Само Своја и, надасве, мора да буде повезана са Извором Живота.

Љубав која нас је изненада походила, није наша нити било чија својина – Она је само наш веома драг и мио Гост из Вечности и Бескраја.

Ако оставимо широм отворене прозоре и двери нашега срца, заувек ће остати с нама и у нама, но, ако ли, пак, затворимо двери и прозоре својега срца, да бисмо је приграбили само за себе, одмах ће, нетрагом, побећи од нас у вечна и бескрајна Пространства Слободе.

02

Не само што немамо оно што немамо, већ немамо ни оно што имамо, будући да само умишљамо да имамо.

Ми ништа немамо, па чак ни саме себе!

Ми јесмо.

И зато имамо само оно што јесмо.

Али, када постанемо свесни, да имамо само оно што јесмо, онда нам ни то што јесмо више није битно.

Једино онај ко каже: ЈА ИМАМ САМО ОНО ШТО ЈЕСАМ, може истовремено рећи и: ЈА ИМАМ СВЕ ОНО ШТО НИСАМ.

Јер, већу слободу има онај ко каже: ЈА НИСАМ, од онога који говори: ЈА ЈЕСАМ.

Све оно ШТО ЈЕСАМ то ме у исти мах и спутава, док ме посве слободним чини све оно ШТО НИСАМ.

Тамо негде

 иза свега –

 иза ноћи, иза дана;

 иза ветра и тишине;

иза звезда и сунаца –

видим да се Ново Небо,

 да се Нова Земља рађа –

 из Светлости дивот-вагри

 што бризга из ПраИзвора

над свим тајним световима,

 над свим Божјим

створовима.

 

Тамо негде

иза свега –

с ону страну зла и мржње;

 с ону страну свих обмана;

 свих превара и опсена –

 видим да се Ново Биће,

 да се Нови Човек рађа –

из Љубави од Милине

ОцаМајке Родитеља,

ОцаМајке ПраСветлости

што су Једна Душа Света –

 свих светова, свих векова;

свих небеса и сунаца;

 и свих звежђа

и сазвежђа.

 

Тамо негде

 иза свега –

иза горја и обзорја;

иза зорја праскозорја;

 иза буна и ратова;

иза плача и лелека;

с ону страну свих прогона,

и свих мука овог света –

гле! Нова се СрбИрија,

 Дивот-Земља Свих Србаља,

 из Празнине Божје рађа,

да столује и векује

под звездама

 и сунцима!

 

Мит и митови су заштитно одело

противу свих атака и напада паразита …

они су чврста потка снаге и јединства са Творцем ..

ниједно копље ни мач не могу нанети никакво зло

ономе који је “обукао“ то одело …

….временом постајеш живеће митолошко биће….

….давно је то приметио народ и закључио

 “ Није ђаво ушао у њега него је он ушао у ђавла“…

…. ми сами доносимо одлуку ком ћемо се царству приволети ….

….или ћемо у својим одлукама бити храбри и непоколебљиви и

заслужити заштиту Митова и Творца …

….или ћемо својом слабошћу и колебањем

изабрати ништавило где владају ђавли и остали паразити…

…. СВЕ ЈЕ НА НАМА И У НАМА….

 

 

Са стене на једној стеновитој планини
У Чарној Гори – некад од неког названој Црна
Посматрам Сунце са жељом да в и д и м Свет
Недалеко испред мене врви град у равнини
Около стене међеди тигрови змије покоја срна
Тешко је видети суштину кроз мисли-авет!

 

Говорим себи и теби и свима у себи
Усредсреди мисли путниче у Вечност
Сакупи та зрнца у најмоћну идеју и делуј!

 

Хоћу могу и умем и знам – и још ближе:
У жижу жижа нек жиже све моје жиже!

 

Говорим себи и теби и свима у теби
Стваралачка сфера је Душа-Чистост
Усредсреди се по линијама Знања и веруј!

 

Расчвори се потко грлилице-стезалице душе!
Освести се и оравнај хридино суштине мене-ратника!
Мењам стваралачке слике и да стварам светове жудим
И нова пространства која границе руше
Самооткрива се дубоки смисао и Извор биитка
Са Присуством и Лепотом и Виднином се будим!

 

 

Заборавимо слике прошлих дана,

Кад нисмо знали да смо племе исто,

Кад је у руци љут јатаган блистô

Попрскан крвљу братовљевих рана.

 

 

Заборавимо да смо бојем дугим

Огњишта своја поткопали сами,

Са своје мржње остали у тами

И своје главе спустили пред другим.

 

 

Заборавимо! Једна нам је мати –

Једно смо стабло а са једне груде,

Па нек нам једна и мисао буде

Што ће нам срцу нове снаге дати.

 

 

Уз тврда рала нек са њива наши’

Ођекне пјесма јака кô вал брзи,

Пјесма мирења коју туђин мрзи

И као сова сунца ње се плаши.

 

 

Посијмо сјеме, а да здраво буде,

И Бог ће свога благослова дати,

И једног дана свијех ће нас звати

Да златном жетвом награди нам труде.

 

 

Гле, свако стабло гранама се брани

Кад дође вјетар да му трга жиле,

Па буд’мо и ми обрана и силе

Земљи отаца што нас хљебом храни.

 

 

У њој су дивне шуме и захлађа,

Њене су ријеке као небо плаве,

Њена су поља пуна сваке траве,

А здрава лоза слатким плодом рађа.

 

 

Живимо за њу! Бог нас њојзи даде,

Па, ако нам је своја мајка драга,

Будимо браћа да будемо снага

И своме добру сазидамо зграде.

 

 

Што да нас вјере на злу мржњу гоне

Кад наша срца једном ватром бију?

Кад наше мајке покрај чеда бдију

Зар једну пјесму не пјевају оне?

 

 

Једног смо стабла огранци и грана,

Па не питајмо ко је вјере које;

Ми ћемо учит јеванђеље своје,

А ви се свога држите корана.

 

 

Заборавимо! Једна нам је мати –

Једна нас земља једним хљебом храни,

Па нека брата брат рођени брани,

И Бог и Алах добра ће нам дати.

 

 (1902.година)