Обасјава сунце, прозоре душе, нашег песника Мирослава Симовића.
Полећу његови снови ка звездама опет и радост се враћа у срца свих блиских и њему драгих људи.
Полеће орао у небеске висине, да загрли своје добре виле – оне које га пратише на путу између сна и јаве, између живота и смрти, између светла и таме – оне које он дозиваше песмама својим.
Живот Мирославе – је један!
Један је од почетка до свршетка, како би често твој Стриц рекао, а свршетка нема.
Један је у свим световима, са ове и оне стране времена
и његов делић. овде, на Мидгард земљи, је важан- много важан!
И треба га одживети Мирославе у Миру и Слави како и твоје име каже!
,,Твоје звездано небо“,, пробудило се – а за трен- беше заспало! О колико љубави те чека на путу твоме- овде- сада- колико лепота чека да их тек откријеш – колико доброте у људима чека, да је имају, да им покажеш….Корачај Мирославе мирно- и славно- то Род очекује твој!
уредила: Верица Стојиљковић
разјашњење:http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/drustvo/2837743/novi-podvig-hirurga-u-urgentnom-centru-u-beogradu.html
СЛОБОДАН САМ ЈЕР ЈЕ МОЈА ДУША СЛОБОДНА
Слободан сам, јер душа је моја слободна,
могу бити тамо и где нисам, корачам куд год хоћу,
мој ход се препознаје, то је ход слободног човека.
Слобода је моје право, слободан сам се родио,
слободан желим да живим.
Не дам да ме ураме, да им будем као слика
која ће временом избледети,
коју ће прекрити прашина.
Слободан сам, докле год је моја душа слободна,
Докле год волим, срећан докле год желим,
Патим и чезнем док се не изборим.
Слободан сам знам, док истински осећам.
ИЗГУБЉЕНЕ ДУШЕ
Моји дани, моје ноћи, моји снови
Препуни су јада и боли, откад моје срце,
За тобом жуди, откад моје срце само тебе
воли.
Ходам по ивици живота, по кањонима таме,
тумарам обалама мрака, тражећи бар
сенку твог погледа, твога зрака.
Ја сам само једна од залуталих душа,
у свету несталих срећа и изгубљених
љубави.
Где, гле, изгубљени
лутају као сене,
тражећи пут ка дому свом,
тражећи пут
ка срцу изгубљеном.
О, како бих волео да те сретнем бар!
у предворју среће, да видим твој осмех,
Да ме тргне,
да бар нешто ме покреће.
Ходам по ивици живота, по кањонима таме,
а мисли о теби, не дају ми да се спотакнем
да паднем.
СРЕЋАН САМ
Срећан сам кад је месец пун
и обасја звезде.
Срећан сам, када мојим сновима
твоје слике језде.
Срећан сам када сунце сија и у исто време
летња киша пада.
Срећан сам, јер знам да те лудо волим
као никада до тада.
Срећан сам и када чујем поему хиљаде птица,
јер ме то подсети, колика си моја душа,
колика си моја драга, моја Милица.
Срећан сам и када ветрови дуну,
са севера и са југа.
Срећан сам, јер ми тебе донесу,
a нестане туга.
Срећан сам и кад срећан не умем бити,
срећан сам јер знам,
да ће љубав увек победити.
(Татјана Кришков: ОДА РАДОСТИ)
СРБСКИ ЖУРНАЛ 