Бултони: УПЛАКАНА ПЕСМА


Написах ти песму и сам се исплаках

Нестварно је шта се деси, па ме страх

Да те нисам миловао, рекао бих сан је био

Додир меки, загрљаји топли, уздах

Не није сан био, пепео и прах

Још осећам дах кад сам те пољубио

 

Није бол, само слатка рана од љубави

Још ме нико, тако усрећио није

Вулкан гори у недрима мојим

Отишла си ал’ ме не остави

Склопи очи па ћеш да уснијеш

Тајно место у мислима својим

 

Где живимо, срећа ти и ја

Газимо цветно поље, прсти уплетени

Нежни звуци, то нам Амор пева

Стреле у срцима, љубавна погибија

Биће да смо једно другом суђени

Небо ће да потврди, гром удари и муња засева

 

14.08.2017 у 01,16 часова

 

 

СРПСКЕ НАРОДНЕ ТУЖБАЛИЦЕ


antologija-narodnih-tuzbalica_slika_o_58402407.jpg
 1
Ката Илић тужи за братом
Јој, што си мни се данас, брале,
јој, тако успавао, брале?
Јој, куда си ми се данас, брале,
јој, тако опремио, брале?
Јој, зову ли те данас, брале,
јој, наши роодитељи, брале?
Јој, они су нас, мили брале,
јој, давно оставили, брале.
Јој, а тебе се данас, брале,
јој, они пожелеше, брале,
јој, и себи те приведоше, брале!
Јој, што остави сеју, брале,
јој, сеју сиротицу, брале;
јој, сеју сиротицу, брале,
јој, црну кукавицу, брале,
јој, док је жива, мили брале,
јој, да јадује, мили брале,
јој, ничем не радује, брале!
Јој, зар је мало, или брале,
јој, што ћу туђег оца, брале,
јој, својим оцем звати, брале;
јој, зар је мало, мили брале,
јој, што ћу туђу мајку, брале,
јој, својом мајком звати, брале;
јој, зар и туђег брата, брале,
јој, морам својим звати, брале!
Јој, не ваља ти данас, оцо,
јој, што преведе браца, оцо,
јој, баш када је сеја, оцо,
јој, хтела да га жени, оцо!
Јој, кажи мени, мили оцо,
јој, кад си данас, мили оцо,
јој, брала позивао, оцо,
јој, јеси ли му тамо, оцо,
јој, нашао девојку, оцо!
Ђе си ми се опремио
Ђе си ми се опремио?
свекре бане!
тако диван и оружан,
мој витеже!
што л’ с одјелом наресио,
дивни боре!
Ал’ ћеш јутрос у градове,
граде свекре!
да с господом саборишеш,
мудра главо!
Ил’ у брацко кметовање,
биран кмете!
Ил’ за свата од сватова,
дични свекре!
Што си очи затворио?
зло ми јутро!
мудра уста подвезао,
мудри свекре!
дуге руке прекрстио,
снахи леле!
круту снагу оборио,
снажни громе!
нити караш ни милујеш,
зашто, свекре!
Неста кући домаћина,
аох дому!
четницима четовође,
мој четниче!
 3
Ко ће орат пусте њиве
Куку Петко – мило чедо!
Што нам кућу ти затвори!
Што ојади тату твога!
Што сагоре мајци срце!
Што остави младу љубу
без никога нигде свога!
Оца нема, мајке нема –
ко ће ти је прихатити?
Кукај, сна’о Петковице,
у тој кући затвореној!
Ко ће орат пусте њиве!
Ко ће копат винограде!
Ко ће чуват беле овце!
Куку туго, тужна туго!
Куку ране на све стране!
Куку муке боловане!
Осташе ти родитељи,
саморани, самојадни,
као главње опаљене!
Куку сна’о – мила кћери!
Што ти ово би суђено
да останеш удовица
да поцрни младост твоја!
Кажи, сестро, мајци мојој
Куку мене, сестро моја,
куку сестро – мученице!
Погледај ме јоште једном,
погледај ме, послушај ме!
Ја ћу тебе замолити,
О Румена, сестро мила!
Ти ћеш тамо нашој мајци,
она ће те дочекати!
Рећи ћеш јој “добро јутро!“
пољуби јој десну руку!
Поздрави ми мајку моју!
Кажи, сестро, мајци мојој
да сам жива мученица
од свекрве и од мужа!
А од мужа – пијанице,
што ми псује моје мртве!
Он ноћива по крчмама!
Што имасмо – све продаде,
остаде ми кућа празна!
Кажи, сестро, мајци мојој
нека жали муке моје!
Нек се мајка богу моли
да ја умрем прије вакта,
да не трпим ове муке!
Куку мени – сиротици!
О Румена, сестро мила,
још ми кажи нашој мајци
за брата нам за Спасета!
Спасо нам је много добар,
делија је међу момке!
Често мени он долази,
кори зета пијаницу,
теши сестру у невољи!
Ја све тужна бога молим
да ми Спасо здраво буде!
Ја ћу Спаса оженити
а из дома богатога,
богатога, завидннога,
а девојком много лепом!
 5
Ти си своју крв видео
О Стојане – домаћине!
Шта учини зла судбинаа
да погинеш изненада!
Да ти умреш на мукама,
у рукама душманскијем!
О Стојане, домаћине,
ти си своју смрт видео!
Ти си своју крв видео
како тече испред тебе!
Леле, леле домаћине!
на мукама мучениче,
од куршума жестокијех
што ти срце сагореше!
што ти кости издробише!
Домаћине – мучениче!
А на чем ти завидјеше,
те ти живот украдоше!
мене црну оцрнише!
Еј крвниче, бог т’ убио!
Бог ти очи ослепио!
У пеп’о те претворио!
О ти боже, вишњи боже,
а виде ли са небеса
ко Стојана мучки уби?
ко његову крвцу проли?
О ти боже, вишњи боже,
чу ли писку мученика?
Је ли Стојан кликовао,
је ли бога призивао
да убије зле крвнике?
О ви моја сирочади,
примакте се вашем тати!
Пољубите вашег тату,
са њиме се опростите!
Одсад тату ви немате,
одсад сте ми сиротице!
 6
Не дај младост црној земљи
Немој, кћери, немој, слатка!
Што си тако по’итала
да оставиш мајку твоју –
да ти кука без престанка
Не дај младост црној земљи!
е је ледна црна земља!
У земљи је црна змија,
црна змија тројеглава –
попиће ти очи твоје!
Кажи, кћери, мајци твојој,
кажи мајци шта те боли,
те си тако намрђена?!
Знаш како ми говораше:
“ ‘Ајде, мајко, за доктора,
неће ли ме извидати!“
Па све гледаш са прозора
кад ће теби доктор доћи
к’о да ће ти здравље дати!
А лекове када узе
много ми се овесели:
“Сад је, мајко, мени боље!“
А кад трећи данак мину,
ти ми проли вруће сузе
и окваси бело лице!
“Еј ти мајко, слатка мајко,
знаш како нам доктор рече,
оздравићу за три дана!
Ево дана три прођоше,
а мени је много горе –
на очи ми тама пада!“
Па се нешто присетила,
па узела пусто ру’о,
пусто ру’о девојачко!
Све је ру’о прегледала
и сузама покапала!
“ ‘Ајде, мајко, окити ме,
за невесту припреми ме –
узеће ме да ме нема!
Молим ти се, мила мајко,
немој, мајко, продавати
то свилено ру’о моје!
Но га даруј, мила мајко,
сиромашним девојкама –
нек га носе и нек зборе:
“Бог да прости Разделину!“
Куку мени, слатка кћери!
Е како ћу заборавит
твоје мудре разговоре!
Како ли ћу, тужна, гледат
твоје младе другарице
Када пођу на саборе!
 7
Тужбалица једне Рисанке
Ево данас треће јутро,
Зло ми јутро!
Да те зовем и призивљем:
Синко Вуко!
Испред куће затрњене,
Ух ми вазда!
Не би ли ми долетио,
Мој соколе!
А ти ми се не озивљеш,
Крилат сине!
Траг ти не знам, јав не чујем,
Јад ме чуо!
Ођедох те, оружах те,
Мој делијо!
И цвијећем наресих те,
Мој цвијете!
Мајци пође, пак не дође,
Мајци куку!
Брзо мајку заборави,
Зашто синко?
Озови се, кажи ми се,
Вријеме је!
Да разбереш мајку твоју,
Мајци леле!
Како си се научио,
Пуни доме!
Саморану без никога,
Куку ђецо!
Сва у црно без биљега,
Куку синко!
Ал’ си пош’о у сватове?
Дивни свате!
За ђевера уз ђевојку,
Вило синко?
Ал’ за сватског старјешину?
Пристоји ти!
Ал’ у коло међ’ ђевојке?
Мој делијо!
Да их бираш и вијераш,
Мој младићу!
Себе љубу, мајц’ измјену,
Мајци празно!
Ал’ рад мира у кметове?
Шјајни кмете!
Ал’ с господом у дослуку?
Гранат боре!
Моја вило над вилама,
Дивна дико!
Мој соколе под крилима!
Мајци леле!
Мој стечниче и доношче!
Пунан доме!
Ја јадујем, ти не видиш,
Очни виде!
Ја јаучем, ти не чујеш,
Јад ме чуо!
Смрт т’ уграби приђе рока,
Бог је клео!
Црна земља сад т’ ужива,
Њојзи благо!
Ђе је твоја крута снага?
Крути синко!
Рсом срзни, руком врзи,
Људски рсу!
Отреси се од земљице,
Синко Вуко!
Као соко од росице,
Мој соколе!
Не дотрчи, но долети,
Кам да ми је!
Саморану мајк’ ућеши,
Вила у јад!
Али ти се много бојим,
Срце синко!
Да се мајци вратит’ не ћеш,
Куку леле!
Ти су пути недоходи,
То знам дивно!
Него кукам, и кукаћу,
Жива док сам!
 –
Извори
“Драгачевке – руковет народних умотворина из Драгачева“, сакупио: Никола Ника Стојић. “Калиопа“, Чачак, Гуча 1995.
“Антологија народних тужбалица“. “Народна књига“, Београд 1962.
“Етнографски списи; о Црној Гори“, сакупио Вук Стефановић Караџић. “Просвета“ – “Нолит“, Београд 1987.

Драган Симовић: У Стварању је Љубав


ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

01

Ако знаш, ако живиш по законима Творца и Васељене, теби онда не требају ни религија ни црква нити било какви теолози, богослови, жреци и свештеници.

Ти знаш!

Ти си рођен у Знању!

Ти јеси и биваш!

Ти си повезан са Стварањем!

У Стварању је Смисао.

У Стварању је Љубав.

У Стварању је Живот.

Живи Живот и буди Живот!

Не лутај од вере до вере, од религије до религије, од цркве до цркве, од храма до храма!

Све је у теби.

Све је у твом бићу и суштаству.

У теби је све оно што тражиш изван себе.

Што није у теби, није ни у спољноме свету.

Ако имаш Љубав – наћи ћеш Љубав; ако живиш Живот – ти јеси Живот!

02

Дружи се с онима који су слични и блиски теби.

Пронађи своје јато, и буди у свом јату!

Не тражи ни пријатеља ни друга изван својега јата – наћи га нећеш!

Немој да се завараваш.

Немој да упадаш у омаје и опсене вајних а лажних мудријаша овога света.

Људи од овога света, пуни лажног знања, гле! баш ништа не знају!

Упамти: можеш да се дружиш и пријатељујеш само с онима који су из твојега јата и од твојега рода и племена.

Ако на свом путу не можеш да нађеш Белог Србина или Белу Србкињу, па да се дружиш и пријатељујеш с њима, онда не тражи пријатеља ни међу инима, јер их тамо, зацело, никада наћи нећеш!

(Негде у пољима Србског Баната, 17. гумника 7526.)

Драган Симовић: Тиховање у врту под звезданим небом


 

 

Док у дугим часима,

 за топлих летњих ноћи,

 зурим у звездано небо,

 наједном,

и некако изненада,

осетим у дубинама своје душе,

како се,

на неки непојмљив начин,

прожимам

са сазвежђима

и звезданим јатима,

 с видљивим и невидљивим бићима

из неких далеких

 и давно несталих светова,

 као и са свеколиком творевином

Творчевом

с ову и с ону страну

Вечнога Тренутка.

БРАТИМЉЕЊЕ


Познат у  народној традицији свих Словена, овај ритуал орођавања је највећу актуелност сачувао на Балкану. Братимљење, као веза уз посредство Бога, се сматра јачом и светијом него крвно сродство јер има божанску а не људску природу.

Оно настаје из разних побуда, да се обезбеди пријатељаство, због заштите и помоћи Бога, као и да болесници овим магијским чином оздраве. Сам ритуал братимљења је варирао у зависности од ситуације због које се врши али најпознатији је свакако онај у коме два друга која се братиме истим ножем пуштају себи крв, лизну један другом пуштену крв, изљубе се и зарекну на верност. Побратимство се могло склапати не само са људима него и са разним природним и натприродним бићима како би човек себе обезбедио од њихове природе.
Текст: Милош Костић

Литература:
Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић – „Српски митолошки речник“, Нолит, Београд, 1970
Светлана. М. Толстая – „Побратимство“, „Словенска митологија – енциклопедијски речник“, Zepter book world, Београд, 2001

Слика: Клятва тёмным огнём – Виктор Корольков

Извор- Српска родноверна жупа „Луг Велеса“

Милица Тасић: МУК


К теби
несуђеној
крвавој утехи
хладним жилама
се успињем
успињем се нејако

 

У вече презрело
месец се од бола
пресавија на пола а
ветар тешко издише
издише
као да је последња му ноћ

 

Близу сам оку облачном
великом оку небеском
кошмарим по путањи
лебдим по кончастим линијама

 

Дрхте мисли
збијају се у слузавом мозгу
од праска се разбијају и
леже мртве
кезом црном уму

 

Успињем се жилама из грла
нема иштем реч
а стеже и гуши
бол у грудима
док трну руке пружене
и међу прстима зрак наде
али падају
падају

Близу сам оку небеском
великом
спасоносном оку
близу
близу
кошмарим по путањи
само што нисам у њему

 

Хладним жилама успињем се
крвавој
несуђеној утехи

 

Сњежана Прлић: Промјена


Немам више воље

Дизати себе из замора од илузије

Која вјечно обећава да бити ће боље.

 

Немам више хтијења

Да осмјехом дочекујем

Људе што ми намргођени прилазе.

 

Једина ми је тежња

Напустити стара увјерења

И као Мјесец, огледати се у води.

 

 

 

Пут борбе Мирослава Симовића


Обасјава  сунце, прозоре душе, нашег песника Мирослава Симовића.

Полећу  његови снови ка звездама опет и радост се враћа у срца свих блиских и њему драгих људи.

Полеће орао у небеске висине, да загрли своје добре виле – оне које га пратише на путу између сна и јаве, између живота и смрти, између светла и таме – оне које он дозиваше  песмама својим.

 Живот Мирославе – је један!

 Један је од почетка до свршетка, како би често твој Стриц рекао,  а свршетка нема.

Један је у свим световима, са ове и оне стране времена 

 и  његов делић.  овде, на Мидгард земљи, је важан- много важан!

 И треба га одживети Мирославе у Миру и Слави како и твоје име каже!

 ,,Твоје звездано небо“,, пробудило се –  а за трен- беше заспало! О колико  љубави те чека на путу твоме- овде- сада- колико лепота чека да их тек откријеш – колико доброте у људима чека, да је имају, да им покажеш….Корачај Мирославе мирно- и славно- то Род очекује твој!

уредила: Верица Стојиљковић

разјашњење:http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/drustvo/2837743/novi-podvig-hirurga-u-urgentnom-centru-u-beogradu.html

 

 

СЛОБОДАН   САМ  ЈЕР ЈЕ  МОЈА  ДУША  СЛОБОДНА

 

Слободан сам, јер душа је моја слободна,

могу бити тамо и где нисам, корачам куд год хоћу,

мој ход се препознаје, то је ход слободног човека.

Слобода је моје право, слободан сам се родио,

слободан желим да живим.

Не дам да ме ураме, да им будем као слика

која ће временом избледети,

коју ће прекрити прашина.

Слободан сам, докле год је моја душа слободна,

Докле год волим, срећан докле год желим,

Патим и чезнем док се не изборим.

Слободан сам знам, док истински осећам.

 

ИЗГУБЉЕНЕ ДУШЕ

 

Моји дани, моје ноћи, моји снови

Препуни су јада и боли, откад моје срце,

За тобом жуди, откад моје срце само тебе

воли.

Ходам по ивици живота, по кањонима таме,

тумарам обалама мрака, тражећи бар

сенку твог погледа, твога зрака.

Ја сам само једна од залуталих душа,

у свету несталих срећа и изгубљених

љубави.

Где, гле, изгубљени

лутају као сене,

тражећи пут ка дому свом,

тражећи пут

ка срцу изгубљеном.

О, како бих волео да те сретнем бар!

у предворју среће, да видим твој осмех,

Да ме тргне,

да бар нешто ме покреће.

Ходам по ивици живота, по кањонима таме,

а мисли о теби, не дају ми да се спотакнем

да паднем.

 

 

СРЕЋАН   САМ

 

Срећан сам кад је месец пун

и обасја звезде.

Срећан сам, када мојим сновима

твоје слике језде.

Срећан сам  када сунце сија  и  у исто време

летња киша пада.

Срећан сам, јер знам да те лудо волим

као никада до тада.

Срећан сам и када чујем поему хиљаде птица,

јер ме то подсети, колика си моја душа,

колика си моја драга, моја Милица.

Срећан сам и када ветрови дуну,

са севера и са југа.

Срећан сам, јер ми тебе донесу,

a нестане туга.

Срећан сам и кад срећан не умем бити,

срећан сам јер знам,

да ће љубав увек победити.

Коментар Милана Живковића на ,, ТАЈНА ЗНАЊА БЕЛИХ СРБА,, Драгана Симовића


(Татјана Кришков: ОДА РАДОСТИ)

Нажалост…

Истина је…

паразити нас терају,

да скоро све своје животне одлуке,

доносимо ,,трбухом,, и главом…

… страх- навелико царује…

… само избори, који су донешени, директно срцем,

имају помоћ- Творца…

Моја лична, животна прича и

одлуке које сам донео у свакодневном животу,

су ме много пута увериле у то….

Храбре и одлучне…Бог мора погледати…

свака жртва- на крају, даје плод.

То је увек било…И биће!

 

Песма непознатог аутора: Род


Устај сада вучији сине,
почуј повик из даљине.
Душа дрхти од тог зова,
кључа крв старог кова.

 

Њом ти носиш, наслеђе свето,
сети га се, да не буде отето!
Сети га се, да не буде касно,
сети га се, и живи часно!

 

Устај сада вучији сине,
вини поглед у висине.
Види моћног претка твог,
Перуна силног, громовног!

 

Устај сада сунчев сине,
вини поглед у висине.
Види како зора руди,
стари Дажд, дух ти буди.

 

Осећаш ли претке своје,
видиш ли их како стоје?
Како сјакте, међ’ звездама,
почаствуј их у песмама.

 

Устај сада вучији сине,
Устај, сазнај, шта ти чине!
Заборави сад лажи те,
заборави мисли зле!

 

Запамти род свој,
запамти далек пој.
Запамти, он је прави,
певај роде, својој слави!

 

Слава прецима и потомцима!
Слава била и остала!
Слава старих, слава мудрих,
да нам прија, да нам сија!

 

Устај сада вучији сине,
устај сада, побратиме!
Слава теби и роду твом!

Слава нама и потомству свом!