Све песме су већ испеване,
и све приче давно испричане.
Остаје нам само
тишина од века.
Тишина од века,
и шутња –
дубока као море сиње.
Над нама, гле!
дубоко и моћно
плаво небо,
и песма девојачка,
сетна и тиха,
из поља широка,
с вечери рујне,
кад шљиве цвату
по присојима.
Свет у којем живим живот посвећен, живот подарен животу, није сакривен а за многе није ни откривен, јесте баш овај Свет.
Често чујем неке људе како се моле да што пре оду у други живот. Где је то? Знају ли они, где је тај други живот – Свет бољи за њих?
Негда сам, сећам се, и сама ја спомињала тај живот али тада је кроз тело моје текла затрована крв незнања, обмана, лажи…
Посвећен и освешћен живот није негде тамо у непознатом, посвећен живот је до нигде другде него овде.
На готово свакој стопи ове Живе планете, наши Преци су нам оставили трагове,
да су живели, живе и живеће!
Тако је било, тако јесте, тако ће бити!
Није потребно молити се за неки други далеки, лепши живот, за који још само наслућујемо где је, нагађамо, довољно је само донети тај живот овде где јесмо, где постојимо и живети га.
Ми и јесмо овде да би живели живот о коме маштамо, кога чекамо и тражимо тамо негде у непознатом.
Ако тај живот овде не живимо, нећемо га ни тамо негде живети. Овде га усавршавамо и улепшавамо а тамо га само преносимо.
Да би у далека пространства оностраног Света пренели овај живот, морамо га улепшати и узрасти у њему, узрасти до Богова.
Сунцокрет: симбол сунца, лепоте, светлости, ведрине, живота, заједништва, поноса, успеха и дуговечности
У средњем веку, на северу данашње Италије, завладали су сурови обичаји. Нови господари, грофови Биандрате из Новаре, унели су нови, окрутни обичај да свака девојка, уочи венчања, своју љубав најпре мора исказати господару, односно – грофу.
Сељаци су се зато сналазили на најразличитије начине, а најчешће би одустајали од свадбеног весеља, како би од грофова сакрили да удају кћер. Али, у селима је било и издајица, па су вести ипак стизале до дворца.
У једном од села, живела је девојка именом Бела, што на италијанском језику значи Лепотица. Име јој је савршено одговарало – била је прелепа, а уз то и врло храбра. То је било јасно и онима који је нису добро познавали. Чим би угледали њене очи, спазили би да у њима пламти ватра.
Није спуштала поглед чак ни пред господарима, премда је њена породица била сиромашна.
Бела је била служавка, али са свим особинама племкиње. Кад је стасала за удају, родитељи су је обећали добром и вредном младићу из суседног села. Иако ни тај обичај није лако прихватила, Бела је ипак пристала да се уда за младића којег никад пре није видела. Први пут су се видели на дан зарука.
Кад је Бела видела колико је скроман, стидљив и заљубљен, и он је њој постао драг. Ипак, цело је време размишљала о суровом обичају грофова. Породице су одлучиле венчање држати у тајности, али узалуд. Девојка је била исувише лепа да би промакла господару.
И тако је гроф једног дана покуцао на врата Белине породице Она је послушно и полако кренула за њим. Гроф ју је намеравао одвести у свој дворац, али га је Бела узела за руку и повела према пољу сунцокрета. У једном је тренутку стала и подигла своје велике очи према њему, надајући се да ће је пустити. А тада се догодило нешто чудесно.
Време као да се зауставило; ветрић је престао да пирка, лишће је непомично стајало, птице су утихнуле…
Бела је наставила нетремице да гледа у грофове очи, а он се потпуно изгубио у њеном погледу. Бела је хитро зграбила грофов мач и запретила му и даље шутећи и гледајући у његове очи.
Тада је схватила да он неће одустати од свог наума, да је њен уплашени младожења неће заштитити, а да она не жели одузети живот никоме.
Одбацила је мач и само се срушила, јер је стало њезино поносито срце. Пала је међу стабљике сунцокрета у цвету. Биљке су се истог часа склопиле око њеног тела. Гроф је гледао у лепотицу, и у неверици скочио на коња и одахао. Тек кад је стигао у дворац, схватио је што се догодило. Заљубио се у Белу на први поглед.
У девојку која је била толико храбра, а уједно и племенита и великодушна да му је поштедела живот.
Тај је догађај однео мир из грофове душе. Као луд, излетео је из замка и почео лутати. Стидео се самог себе, патио и куд год је ишао наређивао је да се секу стабљике сунцокрета како их никад више не би видио. Легенда каже да је гроф наставио лутати до краја живота попут просјака. Кад би негде видео сунцокрет, чинио је све, да ту више никад не нарасте његов жути цвет…
* Ова се легенда дуго сматрала разлогом, што је на неко време, биљка сунцокрет ишчезла из Европе. Сунцокрет је наставио цветати далеко, с оне стране Атлантика, тамо где га гроф Биандрате није могао уништити. Сунцокрет је поново засејан у Европи онда, кад је лоза грофова Биандрате већ нестала.
Главе сунцокрета које нетремице гледају у сунце и данас говоре о храбрости лепотице…
* Сунцокрет је с југозапада Америке, тачније из Перуа и Мексика, стигао у Европу с мисионарима у 16. стољећу. У постојбини је узгајан више од три тисуће година. Индијанци су млели сунцокретово семе и од тога израђивали хлеб. Од семена су цедили и уље. За њих је сунцокрет био симбол светлости и плодности.
Међутим, легенда са севера Италије говори, да је сунцокрет растао у Европи још у 11. стољећу, а онда је нестао на дугих 5 стољећа.
Извор: http://www.pjesmicezadjecu.com/legende/legenda-o-suncokretu.html#ixzz4pXfjYqe4
ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА
Својим мислима, осећањима, сновима, визијама, песмама и лирским записима прослављам и узносим властити дух.
Другачије не могу, не умем и не смем.
Не бих могао ни један једини дан да живим без прослављања и узношења властитог духа.
Такав сам од детета био.
Још сам у детињству осетио и наслутио, да мене у овоме свету држи само дух.
Моје тело без духа – одувек сам то говорио себи – јесте обична врећа меса и костију.
Без тихе унутарње молитве, а то је молитва-благодарница, не могу ни трена једнога.
Тиха унутарња молитва-благодарница – то је за мене као дисање, као удах и издах.
Моја тиха унутарња молитва-благодарница усаглашена је с ритмом дисања, с ритмом удаха и издаха.
И овога трена, док исписујем ове лирске записе, ја сам, истовремено, усредсређен на тиху унутарњу молитву-благодарницу и на ритам дисања.
Од детета сам се у овоме свету осећао као риба на ужареном песку.
Буквално сам се борио за сваки удах и издах, за сваки тренутак живота.
Ништа ми од овога света није давало снагу за живот.
Као дете сам слутио и говорио: ја не припадам људима; ја не припадам својим родитељима; ја сам у овај свет залутао…
Моја детиња веза са светом вила и вилењака мене је одржала и сачувала у овоме свету људи.
Без моје повезаности са оностраним световима вила и вилењака, ко зна да ли бих у овоме свету поживео и седам година!
Ово вам не сведочим из главе, из ума, већ из душе и срца.
Иза сваке моје изговорене или записане речи стојим срцем и душом, стојим својим бићем и суштаством.
Верује се да све јабуке цветају и доносе плода у поноћ на Бадње вече. Ово воће се не једе пре Петровдана, док су се у Русији некада продавале тек после благослова Цркве. Јер, јабука је магијска шибљика, поређење за нашу васељену Кумова слама (Млечни пут) која је „Златно јабуково дрво“ српског мита, у чијој крошњи на врху успева Златна јабука а то је Северњача, чија је кућа код рајске капије близу пупка неба.
Ова „забрањена“ воћка расте само у српском миту, а потврду њене рајске семантике даје аријско или архаично српско јабу, плод или дрво јабуке на божанској планини, која опет постоји само у српским језицима: рус. яблоко, лужички јаблон, чеш. пољ. јаблко… Овде спадају и изобичајено женско лично име Јабука као и епски Јабучило митски коњ Сунца божијег. Потврду „рајског“ порекла јабуке даје и слика „Ева с јабуком“, коју нацртао 1528. Лука Кранах по библијском мотиву кушања плода с „дрвета сазнања“ (Чајкановић). Микеланђело је на једној слици у Лувру представио фалус (Адамов) са две смокве међу којима се вије змија, што Агрипа колоњски отворено потврђује и тумачи падом првих људи (Софрић).
Јабука је поређење, једнакост и замена за светлост сунца и митски симбол плодности због свог округлог облика и црвене боје (Огња). Отуда, јабука у народном предању има велику улогу у љубавним врачањима, па старохелмска иконографија представља богињу Љубави с јабуком као и германска, јер је јабука атрибут Хел, богиње Нава. Девојка и невеста називају се „руменом“ или „златном“ јабуком, а „отићи на јабуку“ значи отићи на прошевину, јер се за веридбу (као и на Славу) носила јабука.
Воћка јабуке успева у умереном континенталном појасу, где није било климатских промена од неолита. Она није донета из Мале Азије, већ је аутохтона врста што сведочи списак Д. Лапчевића, који је имао рајски број од 1000 врста, али је он нажалост изгубљен (С. Јаконић). Јабука се сади на гробу или дарује „од милости“ јер, мали дар има обредну вредност по божијем примеру. Отуда и народна изрека: „Твоја јабука неће погинути“.
Јабука је воћка бесмртности, код Келта (Гала) такође свето Дрво од „светлости“, „живота“ или „сазнања, а чува је змија, фалусно обележје још у неолитској пластици Хелма (Балкана) астрономски упоредна сазвежђу Змај. У старохелмској митологији, то је Ладон чувар хесперидских јабука на „дрвету живота“ у Атлантовом врту, које су боговима небеског Олимпа омогућавале вечиту младост и бесмртност. Отуда је ова „забрањена“ воћка свето дрво бога Сербона алијас Херакла и Аполона, бога Сунца.
Називи за јабуку у староевропским и западним језицима: ир. aball ст. норм. apfal, келт.afal, лит. obulas, енг. apple,нем. Appfel, лат. Abella, име за Кампанију (Вергилије) у значењу „Земља јабука“, потичу од аријског авара, име богиње Нава, чији је симбол (плодности) јабука. По имену ове аријске богиње је и келтска Abalach, такође богиња Нава (Џ. Рис), сестра краља Артура и Морган ла Феј (Морана, богиња Смрти).
Семантички, од имена аријске богиње Нава изведен је српски ороним Авала и лат.Avalonis, Авалон, „острво јабука“ што је келтска земља благостања, која је код Велшана име за Нав или доњи свет а везује се за легенду о Артуру. Назив Авалон се изводи од келт. afal, јабука, који је такође атрибут богиње Нава, као и српско „авајлија“ (Вук), врста јабуке коју су “мудраци” прогласили турцизмом. Да ли то значи, да су Турци пренели назив за јабуку старој Европи и Западу? Наравно да нису, јер су оба назива за јабуку пренели Срби како на Исток тако и на Запад, али ово формално питање указује на историјске феномене које производи идеологија владајуће науке.
Авалон је име којим Евола назива Бело острво на ушћу Дунава где је сахрањен Ахил, а ово митско острво је семантички једнако називу планине Авалеу земаљском рају библијске Хавиле. Ова семантика стоји у вези Белог (Панонског) мора, јер, не треба сметнути с ума да је планина Авала некада била морско острво, док Дивови нису разбили Атлас (Јужни Карпати) пре 7522. године а вода отекла у Црно море. Диодор Сицилијски је о овом (библијском) потопу оставио запис, а амерички океанограф Балард одређујући супротан смер потопа, приближно потврдио време од 7500. година, које се поклапа с настанком писма и почетком календарске ере код Срба.
У Перуновом васништву биле су и златне јабуке.
П. Софрић Нишевљанин, Главније биље, Београд, 1912.
В. Чајкановић, Речник српских народних веровања о биљкама, Београд, 1985.
Слободан М. Филиповић / Весник – Наш гласник / vesnik.net
Извор: Васељенска Тв, интернет страница – Стари Словени-
Птице појеле
трешње – петељке остале
мени за чај.
∞
У ноћној шетњи
уплаших заспалог пса
– и он мене.
∞
На пустом пољу,
велики камен и ја
– са сјенкама.
ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА
Верујте у властиту непоновљивост!
Верујте у властиту изабраност!
Јер, чим сте створени, чим јесте, ви сте од Некога и за Нешто изабрани.
Ако сте изабрани, онда сте и непоновљиви.
Бити непоновљив, значи: бити јединствен, бити самосвојан и самобитан.
Бело Србство је Раса и Каста.
Раса и Каста стваралаца, градитеља, неимара, Створитељевих сутвораца.
Бело Србство почива на Духу и рађа се у Духу.
Увек изнова васкрсава, и вазда изнова се препорађа.
Старо Бело Србство рађа Ново Бело Србство.
Бели Србин са Белом Србкињом рађа Ново Бело Србство.
Као што се Бела Божанства низводе у Бело Србство, тако се и из Белога Србства Бели Срби и Беле Србкиње узводе међу Бела Божанства.
Постоји Пут наниже, али постоји и Пут навише.
Оба Пута јесу Један пут.
Оно што је Доле бива слика и прилика онога што је Горе.
02
Мртав је сваки свет без Духа Стварања.
Само Дух Стварања свим световима и свим бићима даје Смисао Постојања.
Ја кажем: Бело Србство и остатак света.
На једној страни Бело Србство, а на другој страни остатак света.
Бело Србство је Космос, а остатак света је Хаос.
Космос је Ред и Поредак, а Хаос је Неред и Расуло.
Бело Србство не занима како живи остатак света.
Бело Србство занима само како живе Бела Божанства у Вишњим световима.
Бело Србство се не управља према остатку света, већ према Белим Божанствима из Вишњих светова.
Кад кажем: Бело Србство, онда мислим на Духовно Племство.
Истину вам кажем: Бело Србство јесте Духовно Племство! Не само на Мидгард-Земљи, него и у Васељени.
03
У Беломе Србству има и Белих и Плавих Вилењака – Вилењака са белих и плавих звезда.
Мешање Беле Звездане Расе са Белим и Плавим Вилењацима догодило се још у Древности, у Праисконији, на Беломе Пупку СрбИрије.
Тако је васпостављена Вертикала Белога Србства, Вертикала која повезује Вишње светове са Нижњим световима, Горња Небеса са Доњим Небесима.
(У Великом Гају, 14. гумника 7526.)
ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА
Ако забраните деци да сневају и маштају, то је као да сте птићу орла, младом орлу, порезали крила.
Ко не уме да снева и машта, тај не уме ни да лети; а ко не уме да лети, тај пуже и гамиже по овоме свету.
Наша крила – то су наши снови и наше визије.
Све велике личности биле су велике зато што су умеле да сневају и маштају.
Родитељи који забрањују својој деци да сневају и маштају, чине злочин према својој деци!
Они од властите деце стварају послушнике и покорнике, персоне и медиокритете – будуће робље рептила и паразита.
Извор стварања и стваралаштва јесте у сновима и визијама, у машти, имагинацији и уобразиљи.
Ствараоцима постају само они који умеју да сневају и маштају.
Залуд ти сва знања и умећа, ако не умеш да сневаш и машташ, ако немаш снове и визије!
Ко је слободан човек?
То је онај који има снове и визије о слободи!
Ако немаш снове и визије о слободи – никада нећеш бити слободан човек!
Никакво друштвено уређење, никакве институције и партије, никакве државе и владе неће ти поклонити слободу, ако не умеш да сневаш и машташ о слободи.
Без властитих снова и визија о слободи, бићеш роб свуда у свету, и – у сваком свету!
Ој, Сунашца драга, пријатељи мили!
Ој, Звездице миле, другарице моје!
Ој, Светови без бројни
Ево, хитам, причам вам …
Причу, од… настанка љубави!
Али… Ви то знате… а кад знате
Што иштете причу опет?
Да л због рађања, да л због радости,
Да л због налетеле боли,
Да л због бисера што прострх
Их пред многима, …
Да пут угледају …и сами себе помилују!
Да л због жара што у срцу ми пламти
Што греје још једно…
Да л због Сунца у души
Што светли па су светлом сви додирнути!
Причам, а већ све знате…
Новог ничег нема…
Знате да долазаху олује тмине
Кад полеже и жито и трава
И пелин и румена… и изгуби се начас… траг
Ал то свака љубав има…и у тмини
Нађе пут … кад је Права!
Кад неког одгоји српска баба,
хранећ’ га славним митовима,
од таквог не очекуј слаба
и да милости за зло има.
Кад такав дође на царски престо,
и то на, славни, руски баш,
дош’о је прави на право место,
и то, сигурно, можеш да знаш.
Кад, осим рускe, крви има
византијског и српског цара
и кад се стварно поноси њима,
он мора, моћно, царство да ствара.
И што год је душмана више
и што су му злотвори гори,
са већим жаром он кидише
и све се жешће бори.
Знајући ко су му прадедови,
глед’о је да руско царство јача.
Јуначки водише га снови.
Постаде владар од књиге и мача.
С генима Михаила VIII Палеолога
и Лазара, светог Саве, Немање…
стави их на иконе, славећи Бога,
Архангелског сабора да красе здање.
И успе да створи од Русије
силу већу и од највеће,
какву Европа видела није
и коју нико надмашит’ неће.
-књига- Путевима славе-
СРБСКИ ЖУРНАЛ 