У сумрак једног пролетњег дана, пре много лета, кренуо сам на далек пут, да тражим љубав своју из једног давно минулог живота.

Обишао сам многе земље и градове, у потрази за Оном која, давно негда и некад, у једном ранијем животу, бејаше љубав моја.

Пролажаху месеци и године, смењиваху се годишња доба у бескрајном низу, и ја се, уморан од лутања и трагања, у једно јесење вече, док жуто и румено лишће на ветру лепршаше, вратих у село предака својих, давно напуштеном дому своме.

Заставши, изненада, у сутон румен и зелен, пред вратима врта својега, смотрих под крошњом столетне липе, витку прилику, са нестварним сјајем у очима, како се, под пуним Месецом, на ветру лелуја, повија и њише.

Јеси ли ти свих ових година тражио мене? – чух мио, нежан и лепршав глас.

Тражио сам Ону чије име не знам, а чијег се лика само из једнога давнашњег сна присећам, – прошаптах збуњен, с тугом и сетом у прсима.

Ја сам Она коју си тражио по далеким земљама и градовима. Све ове године ја сам те, у дому твојему, стрпљиво чекала, јер сам знала да ћеш се вратити на крају пута својега, –дрхтавим и једва чујним гласом, прошапта витка прилика, излазећи испод модре столетне крошње, и ја – тек тада, под пуним Месецом – препознах лице Оне коју  сам, на прашњавим путима далеких светова, кроз многе минуле године тражио.

слика  – Чуварка  огњишта – Лоле Аџић

 

 

 

 

Све се дешава у садашњем тренутку.

У Васељени и Стварању постоји само садашњи тренутак.

И Творац је садашњи тренутак.

Живети садашњи тренутак, то значи: живети у Вечности.

У садашњем тренутку нема старења.

У садашњем тренутку сви смо подједнако и млади и стари.

Садашњи тренутак је, у исти мах, и најмлађи и најстарији.

У садашњем тренутку постоји само живот који је, истовремено, и свагда исти и вазда нов.

И живот и смрт дешавају се једино у садашњем тренутку.

И јуче и сутра су такође само садашњи тренутак.

Све што јесте – јесте само у садашњем тренутку.

Изван садашњег тренутка, нема ни Творца, ни Вечности, ни Стварања, ни Васељене.

И надасве, изван садашњег тренутка ни нас нема.

Ми јесмо једино и увек у садашњем тренутку.

 

(слепој мајци Љубици)

Сни сном радосним, цвете милорасти,
Походи те срећа као злато чедна
Док влати осмеха по ливади пластиш
Убога је тама дана недогледна

Спи
Сруши се пуста кровињара брига
Спаде тешко блато с точкова таљига
Избледеше слова из свих црних књига

Спавај
И надгледај очима без вида
Син Твој будан сања
Кулу песме зида

 

 

Кад кренеш да береш лотосе беле, румене

Знај, да сваки је растао у срцу моме.

 

 

Кад кренеш да радујеш се  лету орла

Знај, да  гнездо  сам њему  љубављу  саградила

 

 

Кад кренеш стазом знаном да ходаш

Знај, да сам јутром већ њоме прошла

Да поспем је  теби  прахом  звезданим

 

 

Кад кренеш у сећања праискона

Знај, да  плам сам донела свети

Њиме бакљу упалила да ти путе светли.

 

 

 Кад белуцима кренеш воду да поздравиш

Знај, да она већ зна да долазиш и

Радосним капљицама квасиће ти лице.

 

 

Кад кренеш да ме у заборав  вратиш

Знај, да сам мислила о томе и да те

 Будна на вратима, да стигнеш, чекам.

 

 

Кад крену  са врха планине

Да падају огромне камена  кугле

Знај, да сам већ тебе узела у себе

Да мирно досањаш  снове.

 

 

Кад кренеш да љубиш ме драги

Знај, да сам љубила  већ свет цели и

све  пољупце  сакупила у један,

за тебе врели.

 

 

 

 

 

С јутра ветар жели да ти открије тајну.

Немој се враћати у сан.

 

Мораш тражити оно што стварно желиш.

Немој се враћати у сан.

 

Људи стално прелазе преко прага

Где се два света додирују:

 

Јер врата су округла и отворена.

Немој се враћати у сан.

 

, ,Истина спасења сваког од нас је у самој нашој бити.

Ми бирамо онај пут који сами одредимо.

Јер тај пут који ми одредимо то и јесте наш пут.

И ми се ради спасења крећемо у оном смеру где је светло наше и спољне  свести.

Спољње  спасење представља и унутрашње спасење.

Ми својом љубављу уједињујемо све око нас,  а када околина и спољни  свет виде ту љубав онда свет постаје безусловно спашен.

Стога је прави пут спасења – љубав.

И сваки разговор,  свако саопштење,  свака информација о крају света мора бити усмерена на то,  да нема краја света, јер је свет безконачан, и живот је безконачан, безконачан је развој земље и целокупног свемира.

Сама бит безконачног рађа вечност света, вечност живих бића и вечни живот за свакога. “

-фрагмент из књиге Дошљак. Краја света неће бити .. Григорија Грабовоја-

Извор- фејсбук страница Владана Пантелића

Умела је да ужива:

јела је Месец грицкајући га лагано, лагано,

обилно га натапајући родним соковима.

Знала је да јој пробадајући болови долазе

од неусклађених мисли,

па је све врло брзо стављала на своје место,

затварајући ћорсокаке свога незнања.

Онда се све јасније обликовао Исток

и осећај змијоликог струјања свести.

-2016.година-

 

 

1.Ја сам видео Оца Небеског и говорио сам са Њим. И рече Отац: сине мој, показивао сам ти знање у души, а такође хоћу да покажем образовање материје, ревитализацију, материјализацију.

2. И видех ја физичко тело, видео сам пространство, видео сам ћелију и у њој сам видео како се у смеру ћелијског нивоа . одозго, сједињујући се међусобно, ствара негатив на физичком и информационом плану, који је заклањао светлост из ћелија и окруживао их, и видео сам судове по целом организму, као и у једној ћелији.
3. И рече Отац: сине мој, потребно је створити светлост и истоветне структуре, као материјалне ћелије, и усмерити их у правцу вечности, гледајући пространство директно, и у њему створити, видети и ослонити се знањем својим на отпорне светлосне сфере светлости и свести.
4. И стварао сам ја ћелије, усмеравајући их према вечности, у структуру вечности. И негатив, ма какав он био и без обзира којом се брзином развијао – преображавао се и нестајао, и наступило је нормално стање.
5. И рече Отац: сине мој, гледај и чини следеће радње.

И видео сам ја ћелије физичке, потпуно уништене, над њима је био деформисани простор ћелија, органа и организама. У честицама ових ћелија, у координантним тачкама остајали су сегменти ћелија. Непосредно је такав сегмент носио информацију о томе шта је било: у једној честици постојала је информација о организму и ћелији, као о личности. Улазио сам у њу и откривао информацију која се тамо налазила у виду одређене структуре. Обим те информације је био или довољан за регенерацују ткива, или сам је ја дограђивао до норалног стања. И тада сам видео како се одазива и како реагује Свет. А Свет је реаговао светлошћу. Простор, управо простор је почињао да се обнавља и динамично да одражава различите боје. Видео сам и материјалну ћелију која је реаговала како на унутрашњи Свет, тако и на спољашњи.

6. Видео сам и чинио оно што је рекао Отац Небески: стварао сам, дорађивао информацију до норме укључујући и елементе онога што је потребно обновити, и елемент реакције спољне средине и унутрашњег Света, и тада сам видео ћелију која је била нормална и која је адекватно реаговала на Свет. Пошто сам својом свешћу размотрио унутрашњост ћелије и дотакао се – прошао душом у ћелију – она је отпочела процес деобе.

Ја, гледајући на цео Свет истовремено, свеобухватно сам видео и друге ћелије, органе, ткиво, као и други организам. Приметио сам да је у једном молекулу – цео Свет, и он на ту информацију реагује, и као молекул садржи знање и лик о Свету, тиме и живи.

Такође сам видео организам у целини и његову повезаност са спољном средином и простором, јер је физичко тело сваког човека стварало простор, мењајући време и обим, а такође је директно градило структуру на нивоу свести самог простора, одражавајући простор.

7. Сам човек се налази у простору Бога живога, у њему и ствара, и живи. И чита дати текст. Имајући разумевање ствара као што ствара Творац, испуњавајући замисли Творца: стварати, деловати онако како делује Бог.

И видех ја Оца и говорио је Он: дајем ти време за осмишљавање. Ти не мењај време, већ стварај. И стварао сам ја оно што је показао Отац. .

И захвалих ја Оцу Небеском за знање које Он даје сваком човеку.

8. И видех ја Оца, и рекао је Он: сине мој, метод ревитализације материје састоји се у томе што човек на основу свог сазнања промишља структуру обнављања и давши духовни импулс спасава, ревитализује ткиво ћелије, организам и саму личност, и заснива елементе вечитог и стабилног Света, где се личност развија слободно, немајући никакве компоненте рушења, не зато што их у датом тренутку ту нема или су они далеко, већ зато што елементи вечности и духовне поруке стварају структуре спасења живота, слободе избора, духовног и физичког деловања – деловања усмереног на спасење свих и потпуно обнављање материје и решење задатка спасења човека и Света, стабилног и хармоничног развоја.

У Царству Небеском праизвор свега је Храм Небески, а у човечијем организму праизвор свега је физичка ћелија из које је израстао човек. Та ћелија има Свет унутрашњи и Свет спољашњи и њен развој условљава развој целог Света.

Захвалих ја Оцу Небеском за знање које Он даје сваком човеку.

Извор: фејсбук страница Владана Пантелића

 

 

 

 

У свакоме трену,

гле!

 осећам присуство Божје.

Осећам Његово суштаство,

осећам Његова дејства,

 осећам Његов дах.

Свуда је и у свему присутан.

А када је у срцу мојему,

 тада Он и ја –

бивамо Једно!

 

Седим у пољу и зурим про плаветна горја у даљини.

Око мене, трска, шевар и шаш.

Шуште, шуморе, шашоље, шеварају и жуборе на дашку што из поља лепршом долепрша.

Горе, високо и још више – небо плаво, зелен-плаво, тиркизно и дубоко.

Небом зелен-плавим, тиркизним и дубоким лебде румени и пурпурни облаци од пене.

Тихујем и сневам, сневам и маштам, маштам и певушим.

Певушим једну песмицу, не знам коју, не знам чију и не знам одакле.

Тренутак у којему јесам и бивам, гле! јесте и бива вечност свих вечности.

(Негде у пољима банатским, 24. гумника 7526.)