Ми и с друге стране знамо из руског, пољског и словачког да перун, piorun, paron значи гром. Други словенски језици употребљавају за означење те речи искључиво корен грем или гром. Шта значи корен пер? Он показује једну напорну мисао, један силан ударац. Перъ па старословенском језику значи ударам. Перим је дакле онај који удара, туче. То је епитет који заиста и доликује богу грома. У оном свом овде често поменутом ставу, Прокоп Цезареац можда мисли на Перуна. „Они познају једног јединог Бога, произвођача грома, и жртвују му марву и друге разне жртве.“ (De belle gothico, III, 14.) Ону улогу, коју Перун игра у Пантеону незнабожачких Словена, игра и пророк Илија у фолклористици хришћанских Словена, а особито оних који су остали највернији првобитним традицијама: код Руса, Срба и Бугара. Видели смо напред, у оном уговору закљученом између Руса и Грка, како некрштени Руси полажу своју заклетву пред Перуном, а крштени пред св. Илијом. Да ли је то чиста случајност, што се библијски пророк овде ставља према богу грома?
У Библији се св. Илија јавља као господар свих природних елемената. Вода и ватра му се покоравају. Он јавља краљу Ахабу, да за седам година неће бити ни росе ни кише, докле год он не каже. Он спушта с неба ватру, која сажиже жртву. Он најављује и враћа кишу осушеној земљи. Он стоји пред Вечношћу. „И ево, Вечност пролази, и велики бесан ветар, који ломи планине, крши стење, иђаше испред Вечности. Но Вечност не беше у том ветру. После ветра чу се трус, али Вечност не беше у трусу. За трусом дође ватра, и Вечности ни
у њој нема. После ватре зачу се један танак и пријатан звук.“Св. Илија не умире природном смрћу, већ је чудноватим начином однесен на небо… „И како они иђаху даље путем, и идући говораху: Ево једних ватрених кола и ватрених коња; и они их раздвојише једне од других. И Илија се успе на небеса помоћу једног вихора. А Јелисије (његов ученик) гледајући га, викаше: ‘оче, мој, оче мој!’ и више га не виде“.
Очевидно су ове приче морале очарати маште, које су већ биле обузете митосом о божанству, које у атмосфери управља великим природним догађајима: громом и муњама. Један научар грчки г. Политис, у својој студији о сунцу ((’Ηλιος) у народним грчким предањима, старао се, да изједначи св. Илију са Хелиосом. Исто је зближење био учинио још и Волтер у своме Dictionnaire philosophique. Врло је могућно, да је истоветност ових двеју речи утицала на машту Грка, који су били верски учитељи Руса. Култус св. Илији у грчким земљама развио се на један сасвим особени начин. Више црквица или манастира цариградских беху стављени под његову заштиту; највише су му посвећивали цркве на висовима.Тринаестог дана авгуских календа слављаху Грци позоришне игре ради успомене на вознесење св. Илије на небо. Међу лицима Старога Завета, Илија бејаше очевидно један од оних, који су најживље обузели машту руских новопокрштењака, Словена и Варјага. Он их је подсећао у исти мах и на словенског Перуна у скандинавскога Тора, кога на колима вуку два упрегнута јарца, те сипа варнице из облака, и проноси јеку грома. Од свих хришћанских светаца св. Илија је први кога је Русија признала. Он је један од оних, чији је култус и до данас остао најпостојанији и најпопуларнији. Руски сељак још и данас чује она кола, која су однела на небо библијскога пророка. Св. Илију призивају и противу рана заданих ватреним оружјем, тј. оружјем које грми, пуца. Призивају га, да баца громове, муње и копља противу божјих непријатеља. Од њега зависи: роса, киша, туч, суша. Служба на његов дан каже, да он може дати или задржати кишу, у време суше чита се оваква молитва: „св. Илија својом речју задржава кишу, и својом речју је пушта. Молимо ти се, о Господе, услиши његову молитву и пошаљи нам кишу с неба на земљу.“ Његов се дан слави 20. јула, тј. у време највећих бура и највећих суша.
Новгород имађаше у средњем веку две цркве, једну Илије кишнога, а другу Илије сушнога. И у једној и у другој носаше се литија, према потреби земљорадника. Руски сељак очекује да види 20. или буру или кишу. Сухо време тога дана предсказује многобројне пожаре. Кад се светац вози у својим ватреним колима, он штеди поља милостивих људи, а пали и пустоши земљу тврдица и грабљиваца. У курској и воронешкој губернији оставља се на свршетку жетве по једна прегрш везаног класја, у част пророка Илије. То се зове везати браду св. Илије.
Да ли би то могла бити нека нејасна успомена на Перунову златну браду?
У неким областима још се празнују права принашања жртве. У губернији Калуга закољу једног брава, испеку, па месо поједу, а сакупљени новац дају цркви. На другим местима закољу вола, или теле, па се скупе на гозбу, и поједу га; или још више: закољу неколико јагањаца, па носе месо поповима, да га благослове. По једној легенди из Буковине, Бог виде сутрадан по стварању света, да је рај препуњен злим дусима, које сатана бејаше створио. Он нареди св. Илији, да покрене муње и громове. Илија пусти толико громова и толико воде, да сви зли дуси на врат на нос попадаше на земљу. По једној другој причи из исте области, Бог, пошто је створио свет, створи такође гром и муње, па их повери ђаволу. Али он их је тако рђаво употребљавао, да Бог нареди Илији, да од њега одузме и врати на небо.
И код јужних Словена улога св. Илије није мање знатна. Он ужива код њих епитет громовника, и заузима врло велико место у народној епопеји. Народне песме приповедају нам, како свет би подељен између св. Јована, св. Петра и св. Илије. Илија добије у свој део облаке и гром. Он кажњава рђаве људе затварајући небеске изворе „тако да су и сама ситна деца принуђена лизати сух песак“. Илијин дан је у Бугарској празничан дан, званична светковина. У неким срезовима тога дана чине се неки обреди врло слични онима, које смо напред споменули у Русији, и који имају неког особитог незнабожачког трага. Чех г. Ворачек, бавећи се год. 1886. у Бугарској, присуствовао је једном празновању св. Илије у Јаворову на 20 км од Филипопоља. Ево кратког садржаја његовог описа. Сељаци почињу светковину клањем једне јунице на брегу обраслом храстовима. Клање овог говечета има прави верски карактер. Извршилац жртве скине капу, прекрсти се, тако исто учине и сви присутни; онда приступа клању, говорећи: „нека нам св. Илија буде у помоћи“. Кад је говече заклано, онда исеку месо, приставе га у лонац, да се кува. Овој радњи присуствују само људи. Кад се месо скува, онда дођу и жене и деца. И они се прекрсте, говорећи: „Нека нам свети Илија буде у помоћи.“ Затим поп и црквењак приђу с кадионицом, кропионицом и воштаним свећама. Поп освети воду. Жене су донеле судове; неке су донеле и хлеба, ракије и вина. Свака добија једну малу порцију чорбе и мало меса. На тај се начин направи један пољски ручак. Свечаност се заврши традиционалним ором.“
По Ворачеку ова се свечаност обавља у највећем делу предела око Родапа. У овом пределу наводи он још многе рушевине цркава посвећених св. Илији.
У српским и хрватским народним песмама св. Илија се зове још небески кочијаш. Он по заповести божјој туче громом зле духове. Поред тога игра још и ову улогу: једе месец, и би га свег појео, да Бог не накнађује одмах оно што он поједе. Словенци замишљају себи ветрове као завађену браћу, која проводе време свађајући се. Св. Илија пушта на њих кишу, да их умири. На тај начин св. Илија се јавља и код Руса, Срба, Бугара и Словенаца као светац грома, велики господар кише, ветрова и бура. Није дрско претпоставити, да је његов култус заменио обреде словенског Зевса, Перуна, чије су постојање доказали тако јасно стари руски писани споменици. Храст је био дрво посвећено Перуну као и Зевсу.
Напред смо споменули онај галицијски споменик, који означава један Перунов храст као пољску белегу; а тако исто и Хелмолдове речи о оном другом храсту, који фигурираше у храму бога Провена. У Животу владике Отона Бамбершког од Херборда спомиње се такође један велики храст, који бејаше недалеко од Штетина; близу њега извираше један извор. Народ га поштоваше, као да у њему станује бог. Конст. Порфирогенит је споменуо код Словена у Русији још један храст. Он приповеда једно путовање Руса по Дњестру. „Кад дођоше, вели, на острво св. Ђорђа, принесоше ту своју жртву, јер се ту налази један врло велики храст; и они приносе на жртву живе тице. Пободу стреле око дрвета и на њих, по свом обичају, помећу комаде хлеба, меса и свега онога што имају. Онда вуку коцку да ли треба заклати тице и појести их, или их оставити живе. Чешки хроничар Козма, који брижљиво избегава сваки мало тачнији детаљ о незнабожачком култусу, говори само о култусу гајевв и дрветв (lucos et arbores) не бележећи нарочито храст. Један други чешки споменик, омилијар прашког владике, исто тако спомиње култус гајева и дрвета, али не спомиње храст. Позитивно се ово дрво спомиње у Хајековој хроници (XVI век). Хајек заслужује мало поверења у свему што се односи на чисту историју. Но он је можда био боље информисан о народним веровањима. Он прича (из год. 991) да на брегу Петрину (Lorenzberg) који господари у Прагу левом обалом Влтаве, Чеси, за време зиме, ложе ватру поред једног великог храста; и поред ватре јављају се неки фантастични облаци. Код Срба се једна врста храста зове грм. Ова вас реч гони, да је сравните са кореном грм – од грмети. Али грьмъ и старословенском има много општији смисао; он значи скуп, кита дрвйтв и нема ничега заједничкога са идејом о грму. Па је ипак могућно, да је овде народна етимологија успоставила неку блискост, која није постојала у првобитно доба.
Луј Леже
СЛОВЕНСКА МИТОЛОГИЈА
СРБСКИ ЖУРНАЛ 