Наше стопе, мале, што нас стално прате
Успомена траг утиснут, остао у песку
Клета судбо, гробом тајно закопана
Дал’ ћу икад грехе окајати, брате
Скупило се тога за још једну свеску
Тек што стару забораву предах, стиже нова непозвана

 

 

Шта све нисам урадио да негирам
Чињенично стање, штета, другачије беше
Крв нам иста у венама тече
Срце није знало да не смем да дирам
Црваву јабуку да потуре хтеше
Грешан пуше и где ватре нема када се опече

 

 

Отишла је немо сетно у очима
Судбина се са мном горко поиграла
Црви су ме целог као дуб изели
Нечег чудног рече, у свему том има
Презрено се насмеши као да је знала
Терет крви да нас као странце дели

30.07.2017 у 23,06 часова

 

 

Вечерњи сутон.

Кроз широм отворен прозор,

 из модрих крошања липа,

 допире, складно и умилно,

 зрикање зрикаваца.

Сам, и све самљи,

 седим у соби,

утонувши у своје мисли

 што на лепршавим крилима снова

 долећу однекуд

 из дубина

неких тајанствених светова.

Нека ме туга и сета

изненада лецну,

а ја не знам што!

(Велики Гај, 21. гумника 7523/2015. године)

 

Витез је снажан и витког стаса.
Витез је хитар и брзо се одлучује на делање.
Витез је храбар јер све предузима сам и ослања се само на себе и своју снагу. Витез је спреман да ризикује живот ако то околности траже.
Витез је мудар и у приликама које то захтевају прерушава се и скрива свој идентитет да би избегао лукавства и подвале.
Витез је смео, улази у неочекиване сукобе и збуњује на тај начин противника.
Витез је частан, држи задату реч, не подваљује у двобоју, бори се часним средствима.
Витез поштује противника и не користи неповољне ситуације по њега да би га победио.
Витез је истинољубив и никада не попушта ни пред сродницима, ни пред пријатељима, него суди о стварима према савести.
Витез није лаковеран и не прича много са људима, само са пријатељима.
Витез је поносан и не трпи увреде. Никоме се не уклања и ни пред ким се не савија.
Витез није покоран, држи до своје личности и захтева лепо понашање према себи.
Витез се не хвали својим подвизима, они сами за себе говоре.
Витез је веран пријатељ и одан побратим.
Витез не издаје тајну и своје поверљиве саучеснике.
Витез поштује старе, посебно родитеље.
Витез је спокојан и верује у себе и своје вредности.
Витез више воли кратак и узбудљив живот, него дуг и монотон.
Витез је упоран у остваривању својих племенитих циљева.
Витез је спреман да призна своју грешку и опрости другима.
Витез се супроставља свакој обести и насиљу.
Витез сматра љубав и слободу духа за највишу вредност.
Витез је непоткупљив и не придаје значаја материјалним добрима.
Витез сматра живот за активно учествовање, непосредност.
Витез преузима личну одговорност за своја дела и чинове.
Витеза не обесхрабрује пораз.
Витез се диви лепоти и има естетски смисао.
Витез се не плаши дубоке и предане љубави, има снаге за велике љубавне страсти.
Витеза привлачи независност, не власт над људима.
Витез верује у духовне вредности и хуманост.

Извор: фејсбук страница – Зов крви

 

У Тијању још чувамо старински разбој

На коме је ћилиме ткала моја баба Обренија

А потом ткање наставила и мајка Стана

Разбој је без цртежа по сећању за три дана

Направио мој златноруки отац Војислав

 

 

Удубљујем се да видим Творчев разбој

На коме Он тка а и ми с Њим потку света

И видео сам у својој души – у њеном сјају

Дрвени разбој сачињен од Дрвета света

И видех како Творац затеже основу ткања

 

 

Јасно видим све живо из свих светова у ткању

На Творчевом разбоју – јер појединца нема!

Творац жмирка на једно око  – надгледа ткање

И кадкад убада по коју правдо-љубавну жицу

Да ткање држи смер вечног и безкрајног раста

 

 

 

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

 

Тугујем, кад Род мој тугује.

Патим, кад Род мој пати.

Болујем, кад Род мој болује.

Радујем се, кад се Род мој радује!

Одувек су ми биле теже патње мојих ближњих, него моје властите патње.

Живо се сећам, као да је јуче било, да сам се у једно летње вече – а то бејаше пред мој полазак у школу – веома ражалостио и расплакао, просто заридао, када сам у једном трену, и, некако иненада, схватио, да ће моји родитељи, да ће сви они који су ми мили и драги, једнога дана умрети!

Нисам плакао и ридао за собом, нисам жалио за својим животом, већ сам плакао и ридао за ближњима својим и жалио за њиховим животима.

Такав сам и данас.

Само што је то ДАНАС још дубље и болније!

02

Србски песник – вилењак са звезданом лиром, носи у своме срцу цео свој Род.

Он носи у своме срцу цео свој Род, чак и онда када бива несхваћен, неприваћен и прогоњен од својега Рода!

За вилењака са звезданом лиром није важно како ће Род да се опходи према њему; битно је да у његовом срцу вечно гори огањ љубави према властитоме Роду.

Сваки србски песник – вилењак са звезданом лиром може да понови и усвоји стих једног прослављеног србског песника:

МЕНЕ СВЕ РАНЕ МОГА РОДА БОЛЕ!

03

Песник си и вилењак са звезданом лиром тек онда када те све ране твога Рода боле.

Све док те не боле све ране властитога Рода, Великог Рода, ти не можеш бити песником-вилењаком, већ обичним књишким пискаралом и стихотворцем.

 

(У Великом Гају, на самој рубежи, последњег дана месеца жетвара, 7526.)

Богиња Мокош била је старословенска богиња Мајка. Она која се бринула о трудницама, породиљама, мајкама. Водила је рачуна о женама и њиховом здрављу, као и о њиховој деци. Пазила је да им брак буде добар и да жене ваљано обављају своје брачне дужности. Бринула је о предиљама и везиљама. Водила је рачуна да жене добро обављају своје домаћинске послове. Чувала је овце и њихова руна.

Име Мокош, према неким етимолозима, потиче од речи “мек“, па је тако Мокош у тесној вези са нечим што је мекано. Пошто се Мокош сматра богињом плетиља и да је, као таква, заштитница оваца, највероватније је да се придев “меко” односи на овчије руно. Према другим етимолозима, њено име могуће да потиче од речи “мокро“, због чега се повезује са Мајком Влажном Земљом. Ово значење потиче од једне од одлика богиње Мокош. Мокош је и богиња плодности. Понекад се киша назива Мокошино млеко.

Жене са ових простора бацале су кудељу у воду која се називала “мокрица” и која је представљала жртву богињи Мокош. Пређа кудеље није смела да остане преко ноћи да је не би Мокош опрела. Под Мокошин кип су се, својевремено, остављaле маказе, босиљак и вуна, што је требало да заштити неострижене јагањце. Као и већина обичаја које данас неосновано приписујемо православљу, многи обичаји везани за Мокош су остали и данас.

Мокош се веже за Перуна Громовника, за суве врхове и горе и за Велеса и за мочваре, долине и сву воду. Често се Мокош повезује са Видом, Свароговом женом. Вида или Мокош је, заједно са Сварогом, заслужна за стварање људи. Повезује се са белом пчелом, словенским претком. Зато је пчела Мокошина света животиња, уз овцу и змију. Њене биљке су липа, лан и кантарион. Од липе је настала прва жена, а њу је, сматра се, створила Мокош. Према Веселину Чајкановићу, који је писао о давнашњој религији у Срба, лан је биљка која се често користи у враџбинама, док је кантарион служио за лечење женских репродуктивних органа.

Кип богиње Мокош подигао је руски кнез Владимир 980. на брду изнад Кијева. Кнез Владимир је порушио кип осам година касније, када је прихватио хришћанство. Ипак, није било тако лако искоренити обичаје, поготову не на Балкану.

Извод из текста Сање Бајић- Претеча Света Петке: време када је Мокош прела судбине људи-

Извор- интернет страница „РАСЕН“

 

Летње светковине код балканских Словена употпуњене су обредним бакљама. Оне би се најчешће правиле уметањем коре трешње или брезе у расцепљени врх мотке, а затим би се додавале слама и смола, како би боље гореле. Овако направљена бакља носила је различите регионалне називе: олалија, оратник, вртешка или машала, док је најраспрострањенији назив лила. Према томе ће и читав низ обредних радњи бити назван лилање. Овим преносивим пламеновима настоје се проследити заштитничке и прочишћивачке особине огња. Ученици светковина лиле би запаљивали на ватри креса, а затим би их носили око кућа, обора, њива, па чак и читавих села. Након чега би се лиле побадале у поља и вртове где ће бити остављене да догоре. Све са намером да своја домаћинства испуне снагом ватре.

 

 

Текст: Душан Божић

Литература:
Анна А. Плотникова – „Лила”, „Словенска митологија – енциклопедијски речник”, Zepter Book World, Београд, 2001
Душан Бандић – „Народна религија Срба у 100 појмова“, Нолит, Београд, 1991

Српска родноверна жупа „Луг Велеса”: Лиле

 

 

Да братске љубави тада било није,
данас не би било ни капе Шајкаче,
једног од симбола данашње Србије,
са којим се бори и весели јаче…

 

 

Може л’ Српске војнике да замисли ико,
да капу Шајкачу немају на глави…,
јер је на њу народ толико навик’о,
да је као симбол свих победа слави.

 

 

На глави је имаше, јунаци, Шајкаши,
по којим и јесте баш добила име,
граничари, ратници, на Дунаву, наши,
који су је носили због ледене зиме.

 

 

Водили су многе, честе, тешке битке,
али памте једну, кад једва опсташе…
Тад у помоћ дођоше браћа, сабље бритке…
Шумадинци гинуше, спремно, уз Шајкаше!

 

 

Шумадијске браће да им није било,
кад одлучне битке с Мађарима бише,
не би се Шајкаче име прославило…
Шумадинци не хтеше скинути је више,

 

 

да их сећа на те дане братске слоге
и победе Срба у те важне дане,
коју су следиле, од тад, друге многе…
Све су биле слогом и братством саткане!

 

 

И данас Шајкача чува успомену,
кад су Шумадинци на Дунаву били,
да би браћи притекли у помоћ, у трену,
битку за опстанак, када су водили.

Горан Полетан – књига – ПУТЕВИМА СЛАВЕ

Присетих се,

у трену,

једне вилинске љубави

из једног минулог живота.

И тада је,

као и сада,

 цвао багрем бео.

И тада је,

као и сада,

небо било бистро,

високо и плаво –

 плаво као очи њене!

И тада,

као и сада,

бејаше вечерњи сутон,

 и у сутону вечерњем

тиха и сетна песма,

 што се на ветру кидаше

понад широких поља

 у којима –

и тада! –

бејаше цвао багрем –

гле! багрем румен и бео.

(Негде у пољима банатским, кад багрем бео цвате, 7523. године)