Води ме

и нада мном бдије

док ја сневам и певам

моја Богиња Бела

сва у светлости плавој

 од једне Звезде Плаве

 из једног далеког

Сазвежђа Плава

с ону страну

свих видљивих светова.

Лепота, гле! душе сетне
скривена од света таме
у тишини обитава
уз обзорја понад горја
(Вилењак Бели Вук)

Чопор дивљих паса
у ноћи пунога Месеца
цвили, урличе,
завија

на светим водама
Истера.

А племе Белих Вукова
узмиче к обзорју века
пред овим накотом
пасјим

што Вучју
Земљу им Свету
већ опогани целу.

(Спевано на Дунаву/Истеру, у зиму 7518. године.

Све што човеку од среће приања

уз људски живот, божанским именом зва

верности склад, што не зна колебања,

и пријатељство, што без сумње цва,

луч, што мудраца пут врлих мисли прогања,

а песнику сликама лепим сја,

баш све сам то у своје најлепше часе

открио у њој и нашао за се.

 

Од времена када су се појавиле у трећој четвртини 19. века, па до данашњих издања, разгледнице – „илустроване поштанске карте“ – представљају веома распрострањен визуелни материјал, и чине значајан део визуелне културе модерног доба. Оне припадају корпусу нових визуелних медија који су се појавили током 19. века.

Прва права разгледница на свету, тврде картофили, штампана је на српском језику ћириличним писмом 1871. године у уредништву листа „Змај“ у Бечу.

Штампана је на предлог геодетског официра Петра Манојловића из Сентомаша (данашњег Србобрана), у сарадњи са Јованом Јовановићем Змајем, уредником тадашњег сатиричног листа „Змај“.

Издавање илустрованих дописница, односно разгледница, почело је приватном иницијативом и није везано за одлуке званичних органа. Већ 1896. године, разгледнице су у целој Србији постале веома популарне, а следеће године донет је „Правилник за израду дописних карата од стране приватних лица”. У почетку је предња страна разгледнице била намењена и за илустрацију и за саопштење, а реверсна само за адресу, да би од 1906. године и слика заузела целу аверсну страну.

Старе разгледнице биле су дело најбољих фотографа, а после снимања уследио би део који је био познат као врло деликатан занатски посао, а то је додавање колорних површина. Снимку је требало пажљиво додати боју, и то, ако је икако могуће, верно као што је било у стварности.

Омиљени кадрови београдских варошких сниматеља била су здање Старог двора, Улица краља Милана, кадрови са Београдске тврђаве, Теразије, Улица кнеза Милоша, као и Железничка станица и зграда Поште поред ње. Плато испред станице звао се Вилзонов трг, али то није спречило савезнике да на њега баце смртоносни товар током ускршњег бомбардовања 1944. године, па су драгоцене фасаде жестоко оштећене и зграда је после добила други, соцреалистички облик.

Разгледнице омогућавају проучавање урбаног развоја града, праћење промена изгледа његових делова, уличних фронтова, претварања појединих амбијенталних целина друге половине 19. века у структуре савременог града, односно омогућавају проучавање историје архитектуре града.

Извори: Музеј Примењене Уметности, Историјски Музеј Србије, БКТВ

 

…. Дајеш ми свтлосну цедиљку

Да из мене песме цеди….

Зашто када ми ти на рамену

Светлиш и душу голицаш?

 

Да ме цеди – незрелу –

То је убиство…. природе!

Дај ми само мало воде

Живе воде са длана свога.

 

 

И отварат ћу се лат по лат

Развијати се лист по лист

И нектар најслађи сливати

Лагано….лагано….  И нежно….

 

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

 

Бели Срби немају више ни један једини разлог да бране јудео-кршћанску Европу.

Вековима су бесловесно гинули бранећи јудео-кршћанску Европу од неких других јудео-кршћана који себе називају муслиманима.

Са становишта самосвесних и самобитних Белих Срба, никакве разлике нема између европских јудео-кршћана и малоазијских јудео-кршћана муслимана.

Све што су нам чинили једини, чинили су и други.

Просто су се такмичили у злочинима према нама.

Јудео-кршћанство и ислам, то је једна те иста хазаро-рептилска идеологија пошасти и погрома.

Никакви ратови између једних и других јудео-кршћана, не смеју више нас да се тичу.

Што су сејали, нека сами жању!

Ми, Сварогови и Родини потомци, нисмо њихов хазаро-рептилски свет.

Ми смо Звездани Род.

Ми смо синови и кћери Белих Богова;

и наш живот је вечан у Вечности,

без почетка и свршетка.

 

 

Растопи своје кораке снене

У овом свијету илузије, магле

Чекам те тамо иза дуге негђе

Гђе ће очи од љубави да цакле.

 

У мирисној сјеници раскошне липе

Чувам за тебе откуцаје срца

Пјесме душа пјева, игра се са валом

На простирци од свиле, уздахом од Сунца.

 

Од морске ћу пјене начинити твој лик

Кад руку ми пружиш  спојит ће нас звијезде

Само ће један одбљесак на небу

Бити знак кад двије душе

У једној се угнијезде.

 

 

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

 

Морамо и ово да освестимо: србски, руски, пољски, чешки, словачки… све су то варијанте, дијаклети Једног Те Истог Језика Мајке – Ведсрбског Језика илити Језика Белих Богова.

Сви словенски народи (изузимајући лажне Јужне Словене који су, ватиканским генетским инжењерингом, створени на западним балканским просторима) јесу у бити и суштаству Један Род Звездане Расе.

Нације су вештачки створене, да би се изнутра и споља разорио Један Те Исти Звездани Род.

Нације су творевина Ватикана, тог змијског гнезда јудео-кршћанства.

Нико нам толико зла није нанео као Ватикан, као јудео-кршћанство!

02

Време је буђења Рода.

Рода, а не нација!

Национализам је подмукли, потуљени и опаки непријатељ родољубља.

Све док не изиђемо из ватиканских јудео-кршћанских национализама, ми ћемо, без престанка, ратовати између себе до коначног истребљења.

03

Јудео-кршћанин никада не може бити родољуб.

Јудео-кршћанин је увек националиста и подмукли враг Звезданог Рода.

Јудео-кршћанин све подређује Ватикану и идеологији јудео-кршћанства, зато и јесте националиста.

Највише зла словенским народима нанели су управо словенски националисти.

Национализам је неприродан Нашем Родовском Духу.

Погледајте све јужнословенске национализме у окружењу и схватићете, да су они највећи крвници Нашег Звезданог Рода.

Јужнословенски национализми јесу змијски накот Ватикана и јудео-кршћанских калуђера.

 

 

Ој’ Српкињо буд’ орна
Као што си узорна
Кажи нек се разгласи
Шта те тако краси

 

Бело грло и лице
Чарне очи Милице
И ружице усана
Или коса врана

 

Кажи нам наш крине
Да нас жеља сад мине
Кажи нам сад одма’
Кажи нек се зна:

 

Шта ти знам одговорит брале
Кад ме срам твоје силне хвале,
Хвалите онај цвет
Што га воли цео свет
Дична сам само ја
Што сам Српкиња

 

-слика ,,Чуварка,, – Лола Аџић-

Ја сам био у Србији,
Србија је на робији!
Срби седе у кафани
Што пијани, што поклани,
Срби леже покрај друма,
Из глава им ниче шума,
А из сваке српске главе
Теку мутне три Мораве.

 

Српског вођу Карађорђа
Убио је други вођа,
Место где је било клање
Срби зову Радовање.
Убијеном и убици
Дигнути су споменици,
Сад се сваки Србин бије
Са две своје историје.

 

Србин само из ината
Секирчетом млатне брата,
Док на гробље брат се сели
Србин се сав сневесели,
Празно му у родној кући,
Не може се ни с ким тући!
Жао му је брата, свега,
А досада изједе га.
Мучни Србин досети се,
Узме штрањку — обеси се!

 

Све су српске оранице
Саме као удовице.
Нит се оре, нит се жање,
Србије је стално мање!
Лети јато црних птица
Преко српских ораница.
И гробови небом лете,
Пошли Срби да се свете!

 

Из детињства видим слику:
Лисица на дрвљанику.
Прелаз, забран и брвине,
Србија од храстовине.
Дувар пуко са свих страна,
А унутра сама Нана.
Нано моја ти нас спаси,
Не дај ватри да се гаси.

 

Под земљом сам ти видео лице
Србијо, земљо небеснице,
Под земљом теку твоје Бистрице,
Под земљом звоне Грачанице.
Под земљом мач твој и штит се сија,
Под земљом — цела земља Србија.