Присетих се,

у трену,

једне вилинске љубави

из једног минулог живота.

И тада је,

као и сада,

 цвао багрем бео.

И тада је,

као и сада,

небо било бистро,

високо и плаво –

 плаво као очи њене!

И тада,

као и сада,

бејаше вечерњи сутон,

 и у сутону вечерњем

тиха и сетна песма,

 што се на ветру кидаше

понад широких поља

 у којима –

и тада! –

бејаше цвао багрем –

гле! багрем румен и бео.

(Негде у пољима банатским, кад багрем бео цвате, 7523. године)

 

1. •  

     

      

     Драга Верице,
     Хвала за овај коментар. Управо је тако. Ко би свету угодио. Новак је сметао онима у свету, јер није неки Енглез, Француз или неко такав. Па им покупио трофеје, новац, славу, а то изазива завист. Кад је неко завидан, то је ДОБАР знак. Значи иде ти добро, само настави.
     Видело се и по навијачима да га не трпе, као “откуд овај да нас побеђује“. И то је тако, али како је могуће да још и ми налазимо њему толике мане. Одакле толике потребе да идемо против себе? Није плаћао порез у Србији? А, шта би било и да јесте? Где би тај порез завршио? Као ови политичари су баш “домаћини“, па би то они давали где треба. Све се плашим. Овако је он сам давао новац где је хтео, за вртиће и сл. И ту су га напали, дакле ни то не ваља!. Да је давао за оне странке на власти и њихове потребе, онда би можда био хваљен. Можда је требао да даје за “Ријалити шоу“, који наш свет тако радо гледа.
     Слушала сам и коментар неких наших људи овде, који су се бунили и били разочарани, кажу :“Како оно онако, па што се није лепо прекрстио кад је добио трофеј?“ Невероватно.
     Ђоковић је свакако наш Витез Првог реда. Марљиво је радио од малих ногу. Жртвовао много времена и труда, да достигне ово што јесте. Доказао да се може кад се хоће! Камо среће да ми сви тако радимо на свим пољима.

 

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

 

 

Србски народ никада не сме да се одрекне Русије и руског народа ни по коју цену или уцену!

Срби и Руси јесу један Род, једна Крв, једна Душа, један Дух, једна Свест.

Свако онај ко од Срба тражи да се – зарад илузија, омаја и опсена Европске уније и Запада – одрекну Руса и Русије, не само што није србски пријатељ, већ је највећи и најпотуљенији србски непријатељ, душманин и враг.

Онај ко то тражи од Срба, тај се радује србској несрећи и пропасти, србском умирању и коначном нестајању.

Ако би се Срби одрекли Руса и Русије, тада би се одрекли Части, Достојанства, Предака, Потомака и Живота са сврхом и смислом.

Јер, без Руса и Русије, уистини, нема ни Срба ни Србије!

Србски и руски народ су повезани на свим пољима и свим ступњевима Присуства и Стварања; повезани су многим видљивим и невидљивим, овостраним и оностраним нитима; повезани су крвним, генетским и светлосним записом; повезани су Творцем и Васељеном; повезани су звездама и сунцима; повезани су Белим Боговима и Звезданим Прецима.

САМО С РУСИМА И УЗ РУСЕ МИ МОЖЕМО БИТИ ОНО ШТО ЈЕСМО, ДОК БЕЗ РУСА И РУСИЈЕ, НАС НИГДЕ НЕМА – НИТИ У ОВОМЕ СВЕТУ НИТИ У ИНИМ СВЕТОВИМА!

Био у старо време неки сиромашан дечак, без оца и мајке. Остављен сам себи, пође у свет да тражи рада. Обиђе преко десет села, нигде посла. Тек се у десетом засеоку прохте неком богаташу, што је имао посебна чобанина и за говеда и за овце и за свиње, да најми чобанина и својим пчелама. Он рекне дечаку: ако се поуздава да може чувати пет ројева пчела, а да ни једне једине не изгуби, примиће га у службу. Дечак пристане не мислећи много, јер је већ био малаксао од глади и лутања.

Тек кад изађе са својим крилатим стадом на ливаду, увиде у какву је тешку погодбу ступио. За трен ока му се неки ројеви изгубе у шуми, други се загњуре у цветалу траву, трећи одлутају по воћњацима. Једне једине пчеле није видео близу себе. Утеха му је била само што је знао да се пчеле пред вече и без чобанина враћају у своје кошнице, сем ако им се какво зло не догоди. Због тога непредвиђеног зла газда га је и најмио. Али како сачувати толике живе, немирне и још крилате створове са две обичне људске руке.

Видећи га замишљена, ливадски се цветови сажале на малишана и почну га тешити:

Не тужи нам, чобанче!

Ми све пчеле познајемо,

све богазе знамо њине.

Ако која и залута,

ми ћемо је повратити

с крива пута.

И шума му понуди своју помоћ:

Не брини се, чобанине!

Рој се пчела овде хвата,

белој букви око врата,

старом храсту око струка,

бресту око дугих рука,

о рамену младом клену,

и јавору о колену.

Сунце се међутим полако пело на небо, биље је све снажније мирисало, понека пчела би зукнула па се изгубила. Уморан од ходања чобанин је сео крај потока и утонуо у слушање жубора, а и отуд као да загргори утешан глас:

Чобанине, туге доста!

Ја ћу теби дати моста,

ја ћу теби дати брода

где је вода

понајплића,

пронаћи ћеш изгубљеног

пчелинића.

Тако је дечаку свак нудио помоћ, али се он ипак кајао што се примио таква необична посла. Тек пред вече се мало развесели кад се пчеле у гомилама почеше враћати са паше својим кошницама. Сео је на прелаз крај пута и бројао их једну по једну. Кад их је набројао преко неколико хиљада, постале су ређе па је посао лакше ишао. Најзад су се тако проредиле да се на сто тренутака само по једна јављала, док их није сасвим нестало. Дечак у страху срачуна да их се неколико изгубило.

Не смејући без њих газди на очи, пожали се ливади и замоли да му помогне. Истог часа је трава травци, цвет цвету слао поруку:

Нестало је седам пчела,

свих седам из нашег села.

Нек ливадска звоне звонца,

зевалице нека викну

из свег гласа,

нека рекне саси саса,

а броћ броћу,

нек глас оде кроз самоћу.

Чобанин замоли и шуму и поток да му, како су обећали, помогну, и мало је потрајало па су са свих страна стале стизати вести о изгубљеним пчелама. Прво дојави јагорчевина:

Ево једне, опила се

од мириса беле сасе,

па не може да понесе

ведро меда што је збрала

на ливади, пчела мала.

Дечак појури према томе гласу и пронађе пчелицу под сасом па је подигне себи на раме ослушкујући неће ли се још ко јавити. Тад довикну неки водоземац:

Ево једне крај потока,

скутове је оквасила

и рукаве до рамена

кад је хладну воду пила

па не може да се вине

у висине.

Чобанин и њу у трен ока пронађе па је дигне себи на друго раме појуривши према пчели што је звала однекуд из шуме:

Напале ме љуте осе,

љуте осе и стршљени,

хоће мед да узму мени,

да га својој кући носе.

Стигао је у прави час и одбранио је од готована који су је били пресрели код неке шупље букве. Док је гледао њу како весело лети кући, зачује опет пчелиње дозивање:

Чобанине, чобанине,

избави ме, жив ми био,

паук ме је заробио!

Он се осврте неколико пута и спази заробљеницу у пауковој мрежи. Кад је одреши и очисти јој крила од паучине, и њу пусти кући. Остало му је још само три њих да нађе, али му о њима ништа нико није јављао. Тек у зло доба зачује украј пута весело зујање:

Две су пчеле овде селе

да се мало провеселе

са попцима, бумбарима,

с мушицама, обадима,

са потоком и са свима

који хоће да су с њима.

Али чим су га угледале, и оне су пожуриле у кошнице.

Па ипак, није се дечак враћао лака срца на очи газди: једне још није било на броју. Колена су му се одсекла кад га је у дворишту угледао с прутом у рукама, љутита, јер је вероватно већ био приметио да му све пчелиње стадо није стигло. Требало је још стотинак метара до вратница и дечак се колебао да ли да бежи или да храбро стане пред газду, кад му се учини као да се нека пчелица ту, сасвим близу, смеје на свој пчелињи начин. Била је то збиља нека враголанка која се давно и давно сакрила дечаку у капу и тек сад кад је видела каква му невоља прети јавила се:

Подигла се цела врева,

једну пчелу траже,

а на капу пчела села,

неће да се каже.

Дечак брзо скиде капу и, наравно, нађе несташну бубицу негде за рубом. Није имао времена да је прекорева што га је толико мучила, већ појури с њом у двориште. Видевши да је и последња пчела пронађена, газда се одобровољи и задржа дечака у служби.

 

Desanka Maksimović Archives – Page 2 of 2 – Moje dete

Навикни се да видиш сенку иза мене

и нек’ ти руке излазе из срџбе, провидне

као да су творевина морског јутра:

со ти је, љубави, дала пропорције кристала.

 

 

Завист пати, умире, скончава са мојом песмом,

један по један се гасе њени бедни капетани.

Ја кажем љубав, и цео свет се голубовима пуни.

Сваки слог што изговорим доноси пролеће.

 

 

Ти, дакле, срце, вољена, расцветана,

на очима си ми као лишће неба

и гледам те како си на земљи опружена.

 

 

Гледам, сунце ти гроздове на лице пресељава,

гледајући у висине, корак твој препознајем.

Матилде, обожавана, круно царска, добродошла!

 

 

Где Сава девојаштво своје окончава
и свог се имена у браку одриче,
падајућ’ у загрљај вољеног Дунава…
Као плод љубави, један град ту ниче!

 

 

Обojе га нежно, родитељски, грле
и милују га, и хране и поје,
а онда, журно, Црном мору хрле,
кад заврше обавезе, родитељске, своје.

 

 

У подножју Авале, што се небу диже,
све више, да буде облацима ближе,
док зелена одора до воде јој пада…

 

 

Црвени кровови красе њене скуте,
прелазећи Саву, у поља, што жуте
и нешто мало зелених ливада.

 

 

Боеми Београд и славе и хвале,
многе су му жене своју љубав дале…
Прича о њему целим светом кружи.

 

 

У њега се многи, са свих страна, слише.
Tрче у њега, ноге поломише…
Никог не одбија, сваком руку пружи

 

 

и дружи се с њима све до ране зоре,
док му сви, у крилу, редом, не поспију,
пошто се од песме и дружења сморе…
У његовом крилу слатке снове снију.

 

 

Гледам дуго. Стварно, никог не одбија,
па дођох и видех… и остадох и ја!

 

 

Горан Полетан – ПУТЕВИМА СЛАВЕ

 

 

Из Љубави се рађа сва Лепота и Дивота свих видљивих и невидљивих светова.

Све што видимо и све што не видимо, гле! из Љубави је рођено, из Љубави се без престанка рађа.

Све планете, све звезде, сва сунца, сви светови и све васељене – све то извире из Љубави и све, на свршетку свих путовања, увире у Љубав.

Љубав је, уистини, Почетак и Свршетак  – Почетак без почетка и Свршетак без свршетка!

 

 

 

Вече се шуња преко зелених ливада,

хита ка гори и

спушта месечеве сене.

Као  лампиони пале се звезде,

прошарају небо светлошћу

тако да свако нађе свој пут.

А тиха река кањоне ломи,

пратећи свој далеки пут.

Ветар полако запљускује обале

великих планина,

лагано се њише гора

и носи свој чаробан звук.

Месец који будан сања и диви се гори,

слапови који гласно жуборе и опомињу

да су будни чувари горе.

То је лепота дивљине ноћи,

где је спокојан свако и

мирно чека јутро да настави свој пут.