Мирослав Симовић: НОЋ


Вече се шуња преко зелених ливада,

хита ка гори и

спушта месечеве сене.

Као  лампиони пале се звезде,

прошарају небо светлошћу

тако да свако нађе свој пут.

А тиха река кањоне ломи,

пратећи свој далеки пут.

Ветар полако запљускује обале

великих планина,

лагано се њише гора

и носи свој чаробан звук.

Месец који будан сања и диви се гори,

слапови који гласно жуборе и опомињу

да су будни чувари горе.

То је лепота дивљине ноћи,

где је спокојан свако и

мирно чека јутро да настави свој пут.

Десанка Максимовић:Бајка о Доброј Вили и Злом Вилењаку


Пре много година живела је, ако је веровати мојој баки, Добра Вила у својој царевини, крај неког језера. Она је од свих вила била најлепша и најмоћнија. Могла је сваког свог непослушног поданика да претвори часом у камен, у цвет, у звер, али је то ретко чинила: много је више волела да им прашта него да их кажњава, и зато је свима била драга. Кад би који од њених поданика био болестан, одмах је слала виле из своје свите да га негују, а неки пут и сама ишла с њима. Када би требало да падне киша у њеној царевини, одлазила је под облаке да је доведе; а кад би требало да сине сунце, ишла би том великом господару свих звезда, да га замоли да сврати у њену царевину. Њој нико није могао ништа одбити.

Једино ју је мрзео суседни цар, Зли Вилењак, ако је веровати мојој баки. Кад год је могао да јој што напакости, он је то без милости чинио. Кад би благи ветар јужњак пошао с пролећа у њену царевину, Зли Вилењак би га силом зауставио у својој земљи, да би у царевини Добре Виле остао што дуже мраз. Ако би каква вила случајно залутала у његову земљу, одмах би заповедио својим поданицима да је убију. Нарочито је вребао оне виле и вилењаке за које је знао да их царица највише воли.

Највећа љубимица Добре Виле била је лепотица Руменка, њена сестричина. Али колико лепа, толико је и поносита била. Млади вилењаци су смели само издалека да јој се диве, иако су је многи толико волели, да би се радо њом оженили.

Други велики љубимац царичин био је вилењак Светлан, њен гласник. Он је увек пратио царицу када је одлазила у походе сунцу. Он једини, поред ње, могао је да дође близу сунца, а да не сагори, и да га гледа у очи, а да не заслепи.

Много је волела Добра Вила и младог вилењака Сиротана. Довела га је на двор кад му је умрла мајка. Сиротан је био врло несташан мали вилењак, пузио је вечито на дрвеће, пентрао уз високе стене, без икаквих лествица се пео на кров двора. Царица се често због тога љутила на њега, али му је на крају увек опраштала.

Царица је уживала да се воза по језеру, на месечини. Узимала је собом и Руменку. Вилењак Бродар их је по сву ноћ возио крај зелених обала тако тихо, да се чинило да чамац не гоне весла, него вуку зраци месечине. Једном су се тако царица и Руменка возиле до краја језера, чак до царства Злог Вилењака. Како је била ноћ, надале су се да их неће опазити: али је он случајно био омркнуо у лову и преноћио са свитом баш у шуми крај језера. Зли Вилењак им, разуме се, није могао ништа на зло учинити, јер су биле у свом царству; а и да је могао, није хтео, јер се одмах заљубио у Руменку онако загледану у небо и обасјану месечином. Зато је већ сутрадан са великом свитом пошао у царевину Добре Виле да проси њену љубимицу, ако је веровати мојој баки. Свити је строго заповедио да се лепо опходи са поданицима царичиним, да се не би Руменка уплашила и да би је некако приволео да се уда за њега.

Кад се кроз царевину прочуло да је Зли Вилењак пошао да проси царичину љубимицу,завладао је велики страх и жалост. Страховали су шта ће бити ако она не пристане да пође за њега, а ни сами нису желели да пристане. На царичином двору још је већа узбуна и страх био. Руменка је, чим је чула зашто Зли Вилењак долази, изјавила да не жели ни да га види, а камоли да се уда за њега, и отишла је да се шета по шуми. Ма колико да је знала шта очекује њену царевину због овога, Добра Вила је одобрила њен поступак; размишљала је само како то да каже Злом Вилењаку.

Видећи га после неколико часака где улази у дворану, устала је мало са свог престола, иако то царице никад не чине, и замолила да седне с десне стране до ње.— Твој гласник, царе, јавио ми је зашто долазиш, рекла му је она, али Руменка је врло млада и неће се удавати још десет година.

Зли Вилињак се овоме није надао, и мада је желео, полазећи у прошевину, да се покаже благ и добар, викну претећи:

— Или ће одмах поћи са мном, или објављујем рат твојој држави!

— Ја сам ти казала њену и своју одлуку, одговори поносито Добра Вила, а ти чини што знаш!

Рекавши ово, царица устаде опет с престола да би му показала да нема с њиме више шта да говори; а он сав гневан, викну своју свиту и као муња излете из дворца, опет претећи ратом.

И тако је и било. Зли Вилењак упаде још истог дана с војском у царевину Добре Виле. Собом је водио град, муње и громове. Сваки вилењак је сем тога имао у недрима по десет отровних змија и бацио их на непријатеља. Кад је царичина војска ово видела, обузео ју је ужас. Разумела је да се са таквим непријатељем не може борити. Зато је послала гласника пред Добру Вилу молећи да их претвори у дрвље и камење, јер је то боље него да падну у руке Злог Вилењака. Добра Вила покуша да охрабри своју војску. Позва у помоћ ветар северац, заповеди свом језеру да се излије из обала, али све то није ништа помогло, Зли Вилењак је надирао и још мало је требало па да опколи дворац. Тад Добра Вила горко заплака па позва Руменку, Светлана, Бродара и Сиротана и упита их:

— Волите ли више да паднете у руке Злог Вилењака или да вас претворим у биљке?

— Чини што знаш само нас њему не дај! — одговорише они падајући на колена.

— Руменка, најлепша моја љубимице буди краљица цвећа, — рече царица спуштајући јој руку на рамеИ из ње се створи дивна црвена ружа, прва на свету.

Царица затим загрли Сиротана па рече:—

Буди вечно млада зелена биљка и пружи се уз дрвеће и стење, као што си и за живота чинио.

И обави се око камена зелен бршљан, први бршљан на свету.

— Буди бели водени цвет, — рече тада царица Бродару, — тако ћеш увек пловити језером као и досад.

И створи се на језеру бели локвањ, први локвањ на свету, и заплови водом као мали чамац.

Најзад се царица окрете свом гласнику па рече:

— Буди цвет који ће вечно гледати у сунце. Твоје су очи навикле да гледају његову светлост.

И постаде сунцокрет, први на свету, и окрете одмах своје велико жуто око према сунцу.

А Зли Вилењак све ближе је долазио двору, те Добра Вила изађе пред своју војску и рече:

— Будите дрвље и камење и у свом зачараном сну сећајте се своје царице. Једног дана ћу вас опет можда повратити у живот из кога сада одлазите.

После овога одлетела је под облаке, одакле ће вероватно опет доћи да скине чини са свога царства, а негде, далеко крај језера остао је врт Добре Виле и у њему прва ружа, први бршљан, сунцокрет и локвањ. А Зли Вилењак немајући више с ким да ратује врати се као покисао у своју земљу, ако је веровати мојој баки.

Bajka o Dobroj Vili i Zlom Vilenjaku | NAJLEPŠE BAJKE SVETA

 

 

 

Драган Симовић: ВЕЛИКА ДУША РУСИЈЕ


 

 

 

Не мора човек бити русофил – довољно је само да осећа својим срцем и мисли својом главом – да би схватио, да управо Русија чува Човечанство, чува човечански и божански поредак на Земљи.

Кад кажем Русија, онда мислим на Биће и Дух Русије, мислим на Русију космичке и божанске Вертикале, мислим на Велику Душу Русије, мислим на онострану и мистичну Русију која је изван и понад свега материјалног и појавног у овоме свету.

Русија је давно, још у Доба Хипербореје, у Доба Белих Ура, изабрана, од стране светлосних и божанских бића из Вишњих звезданих и божанских светова, да чува Гају (Мајку Земљу), да чува планетарну Културу и Духовност, да одржава равнотежу између Светла и Таме, Љубави и Мржње, Добра и Зла.

Русија је последња и једина одбрана свеколиких изворних европских тековина и вредности, последња и једина Идеја Свесности, Свести, Самосвести и Самобитности Првобитних Европљана.

Русија је последњи, али и најтврђи, најчвршћи и најстаменији, бедем одбране Првобитне Европе, Европе Културе, Стваралаштва и Духа, Европе Словесности.

Стога, опстанак Русије значи: опстанак Човечанства, опстанак Божанског Поретка на Земљи, опстанак Културе, Духа и Стваралаштва.

Без Русије, Словесно Човечанство нема будућности!

Ово је веома важно, ово је, уистини, битно, да схватимо и освестимо.

 

Верица Стојиљковић: Камен


Дозивам те јутром пре но очи отворим-

Дозивам те док сан пролази испод дуге-

Птица на крову стоји и ћути-

Слуша …замахне крилима и оде…

…Лети…

Ширим и ја крила  – лет

… Где глас мој већ милује ветар-

О душа се излила и

Прелила већ осликану слику…

…Меког предела

Звони глас бојом срца бојен-

На руку, спусти се као лептир…

…Бели камен… пулс  удвојен

Све прозрачно … а душу светли пламен

И дотакнута ћелија свака

Распршује се ,

Полако, без помака иједног

Место догађаја… и близу и далеко!

 

 

ПАГАНСКИ ЦВЕТОВИ У ХРИШЋАНСКОМ ВЕНЦУ


Petar_II_Petrovic-Njegos

Сложено, слојевито и вишезначно Његошево дело „Горски вијенац“, од свог објављивања, различито до сада тумачено и интерпретирано, не престаје да побуђује пажњу истраживача. У њему ce непрестано огледају разни тумачи, али ce над несагледивим значењским дном могао видети само онај његов део који je најчешће одражавао тумачев лик. Из тумаченог текста добијамо заправо онолико колико смо спремни да уложимо y њега, јер je примљено уздарје, по правилу, реципрочно духовном дару. У тој духовној комуникацији са овим делом почиње и наше тумачење оног његовог слоја који препознајемо и означавамо као текст културе. „Горски вијенац“ као књижевно дело je објективација традиционалне културе, одређеног поимања света, морала, религије, мита, обичајне праксе. Уграђени y ово дело, елементи културе из једне конкретне историјске реалности добили су шире значење y равни y којој je и сам „Горски вијенац“ постао културни текст. Извирући из језика, он га je и обогатио y процесу y коме je „језик догађаја“, како вели Монтале, „постао догађај језика“. Најзначајније Његошево дело неоспорно je постало својеврстан догађај језика који je добио значење примарног културног кода. Претпостављену раван текста традиционалне народне културе духовно утемељује њена сложена, синкретичка религијска компонента. Осим манифестног хришћанског слоја y народној религији постоје и бројни нехришћански, пагански елементи који не спадају само y наслеђе које претходи хришћанству, већ ce односе, како смо утврдили y претходним поглављима, и на веровања и религијску праксу насталу и након хришћанства. Различит и супротан хришћанству, пагански слој je носилац оног елементарног религијског искуства чија поновљивост оцртава карактеристичан духовни образац као врсту традиционалног знања које ce обнавља. Дугим трајањем паганство je добило статус својеврсног архетипског наслеђа које препознајемо као образац примарног религијског искуства. Архетипско оцртава само могућност испољавања оних латентних психолошких садржаја који су y одређеним формама добијали јасније душевне обрисе. Различито од нагонских предиспозиција за одређене облике реакција и поступака, архетипско je претпоставка за известан доживљај, искуство и слику. На основу постојећег, онога што јесте, као дотадашње искуство, архетипско je својеврсна претпоставка за оно што he бити и што као циљ утопијске визије може бити. Потврђујући ce y повољним условима, паганско je својеврсно искушење пред изазовом другачијег избора. Тај изазов je зрак из архетипских дубина чија je светлост до свог пуног зрења дошла y време хришћанства. Насупрот паганству, хришћанска вера, нудећи другачије озрачје на пропланку културе, претпоставља и другачији однос према нехришћанским верским садржајима. С аспекта хришћанства као жељеног религијског идентитета, паганство je непризнати, онај „други“, „несвесни“ религијски чинилац утолико значајнији и израженији уколико je увећана опасност опстанка и одржавања верског идентитета. Религијска сенка као цена светлосног преображаја показује ce тада животно јачом и логички убедљивијом од неизвесности духовног узвишења. Паганско и хришћанско као међусобно различити и супротстављени светови подразумевају, међутим, и трећи елемент: могућност преображаја и комуникације. У односу на хришћански, пагански елемент ce јавља као онај други не-хришћански који je y претпостављеном дихотомном обрасцу добио и значење иноверног, муслиманског. Поларизација два света, хришћанског и муслиманског, српског и турског, постаје утолико драматичнија уколико ce сагледа y контексту претпостављеног трећег елемента који их међусобно разграничава, али и повезује. Постојећу верску различитост, као разлику између два света, доводи, међутим, y питање једносмерно верско прелажења из хришћанства y ислам. Разлика два супротстављена света ce поништава зарад доминације једног, a њихова граница губећи јасне обрисе постаје место неизвесног и отежаног опстанка за оне који остају y својој вери. Граничну неодређеност оличава мутно, историјско време y коме ce и поставља питање нужног раздвајања као заштите хришћанског, православног света угроженог преверавањем. Императив разграничења и успостављања строжег односа према потурицама посебно ce исказао почетком 18. века, y време владике Данила. Иако ce као конкретан догађај, описан y таквим размерама y „Горском вијенцу“, није збио, истрага потурица симболише однос према превери као реалној појави тог времена и y читавом периоду борбе са Турцима. Рефлектована y народном предању и народној песми, таква појава je повод Његошу да искаже њену претпостављену историјску могућност и сачини велику духовну синтезу која истину исто рије сублимише y историјску истину чије je књижевно-поетско уобличење добило снагу самог догађаја. Попут епског тумачења исхода Косовског боја, лика Марка Краљевића y народној поезији или предања о убијању старих, описана истрага потурица y „Горском вијенцу“ je имагинативни садржај који ce прелио y предање и добио значење догађаја y чију ce неоспорност није више сумњало. Истрага je негативно-утопијска визија реалности настала као одговор на кризу колектива и питање његовог духовног идентитета. Песнички универзализована, појава je y песничком тексту прерасла y догађај који je добио космичке размере, a супротстављене стране постале оличење дијаметрално супротних начела добра и зла. Постојеће одблеске реалности, огромно народно искуство и духовну традицију, аутор доводи y заједничку жижу свог великог дела које извирује изнад времена и својом ванвременошћу обзнањује његов песнички врхунац. Са тог врхунца ce јасно види тематика историјске судбине Срба и српства y Црној Гори y преломном тренутку односа према преверницима. Дело које je y себи сажело народни дух, веру, етос и менталитет, постало je својеврсна песничка енциклопедија црногорског живота y којој су налажени одговори на питања постављана y свакодневним као и y преломним историјским тренуцима. Његов значај je утолико већи јер драматичност превере сагледава y ширем културном и верском контексту y коме и процес доношења одлуке о одбрани православног идентитета резултира y одлучности да ce она и изврши. Пратећи тај процес сагледавамо и испољавање карактеристичних паганских елемената y бројним појавама народног живота: гатању, бајању, веровању y судбину, веровању y зле очи, митским представама, магијско-обредној пракси (клетвама), као и y важећим животним и моралним начелима. Елементи паганског исказују Његошев однос према народној религиозности као живом духовном наслеђу народног духа и културне традиције.

– Бојан Јовановић “Дух паганског наслеђа“

КАДА СЕКИРЕ ПАДАЈУ СА НЕБА


Да са неба осим кише, града и снега, могу да падају и животиње, сведочи ретка метеоролошка појава која се назива “киша животиња“ (rain animals), у којој са неба падају најчешће рибе и жабе, али и пужеви, птице и неки биљни плодови. Претпоставља се да до овог атмосферског феномена долази услед јаких ветрова који јадне животиње ухвате у свој вртлог, а потом их насумично избаце са тако велике висине да њихов пад на земљу подсећа на кишу.
Мада сви ветрови света до сада нису успели да усисају само секире са једног простора, код нас вековима постоји бојазан да би баш оне могле да падају са неба. Како је наш народ чувен по томе да пркоси судбини, он ће упркос и оваквој непогоди храбро хрлити да оствари оно што је наумио, што значи да се изрека “Идем, па макар секире падале са неба!“ може слободно заменити једном кратком речју – инат.
Секире још нико није видео да падају са неба, а израз постоји. Зашто?
Одговор се налази у словенској митологији, по којој је небом изнад нас владао Перун, бог грома и олујног неба, док је земљом владао змајолики бог Велес, који је поред Перуна био једино словенско божанство које су поштовали сви словенски народи. Колико је био велики утицај ова два божанства код нас и колико је њихов култ био снажан, говори податак да је доласком хришћанства улогу Велеса преузео Свети Василије, а Перуна Свети Илија громовник.
Перун је представљен као снажан мушкарац, дуге браде који поседује муње и громове. Док са женом Додолом (богињом кише) плови небом у кочијама које вуче јарац, он ствара толико страшну буку на земљи да од клопарања точкова грми. У његово магично оружје спада секира која приликом пада на земљу изазива удар грома, а место које је погодила се претвара у камен. Услед тако снажне моћи, секира је постала заштитни знак који су Словени попут амајлије носили око врата.
Као бог стоке, Велес је представљен као рогат, али снажан и мужеван човек. Био је заштитник пастира, мудрости и плодности. Верујући да им од њега зависи преживљавање, јер он поседује усеве, поља и животиње, Словени су према њему гајили страх и поштовање. Његова жена је била Девана, богиња лова и господарица шума.
Да ли због тога што је, како кажу легенде, Велес украо Перуну стада и поданике на земљи, или због тога што је током Перуновог венчања Велес изјавио љубав Додоли, њих двојица су били у озбиљном сукобу. Перун је прогањао Велеса по земљи, нападао га муњама са неба и гађао секиром која му се попут бумеранга стално враћала. Узимајући облик разних животиња, дрвећа и људи, Велес је успевао да побегне. Сматрало се да место у које је ударио гром је оно на које се Велес сакрио. И тако су падале секире са неба све док се Перун не умори или не успе да погоди Велеса, а онда у знак тријумфа на земљу пошаље кишу.
Отуда у жељи да истакне снажну вољу, у некој својој намери, наш народ ће и данас рећи: “Идем, па макар секире падале са неба!“.
Извод из текста Сање Бајић –Када секире падају са неба–
Извор- интернет страница „РАСЕН“

Драган Симовић: Вилењак са звезданом лиром – Једна вилинска визија


 

Ноћу за пунога Месеца, уз хук сова и зрикање зрикаваца, на пропланку ветрова, вилењак са звезданом лиром свира и пева у врховима високих јасика што се њишу и повијају на ноћноме дашку.

Привучене чаролијском песмом и свирком вилењака са звезданом лиром, горске и језерске виле, све лепша од лепше, излазе на пропланак ветрова подно високих јасика, и плешу у ритму сазвежђа и звезданих јата.

Вилинска лепота и красота исијава дивотну унутарњу светлост њихових божанских душа што озарује пропланак, високе јасике и околне вилинске гајеве подно вилинског горја.

У прозирним – плавим, зеленим и љубичастим – хаљинама, а пути вагре зреле месечине; лица умилног, преблагог и предивног; власи свиленкастих и ваздушастих – златних, србрних и пурпурних  – и дугих до танковитог им струка, виле све више надахњују, опчињавају и омамљују вилењака са звезданом лиром уводећи га неприметно у своје вилинске љубавне чаролије…

У праскозорје, у румен свит зоре, виђен је, на обали сребрног језера, вилењак са звезданом лиром како слатким и дубоким сном опијен почива на крилима горских и језерских вила…

 

Девана, Дијана, Девица


Девана је била словенска богиња чије су функције најсличније грчкој Афродити и римској Дијани. С обзиром на то да су имена Деване и Дијане веома слична сматра се да су Словени ово божанство примили од Римљана. Њено дуго име Џиењона, односно, Џевана, како су је звали Пољаци, још више подсећа на име римске богиње лова што је један аргумент више у прилог теорији да Девана није изворно словенско божанство. Међутим, Девана је име чије је порекло изворно аријевско због чега постоји могућност да су Девана и Дијана запрво само две различите варијанте једног истог имена. Којег? Стари Аријевци веровали су у Девасе, који су били синови Дајуса, оца неба, дакле, сами богови. Из санскритског термина дева произашле су речи деус и теос које такође означавају Бога. Имена многих богова имају своје порекло у овом термину: Дионис, Зевс, Диона, Дана (келтска врховна богиња)  и наравно, Дијана и Девана. Тако би Дијана и Девана означавале ону првобитну, врховну богињу, која је касније изгубила своју врховну моћ и постала једна од богова. Веровање у првобитну богињу сличну Девани постојало је одвајкада на овим просторима. Становници Балкана клањали су се Шумској Мајци, господарици шума и шумских бића. Управо су Дијана и Девана шумске богиње, заштитнице дивљих животиња и богиње лова. Ако посматрамо Девану као аспект Врховне богиње пагана која се кроз три фазе месеца и три фазе у животу жене појављује као Девица, Мајка и Старица, видећемо да Девани свакако припада први аспект, аспект Девице.

Само име Деване садржи у себи ову одлику јер она је дева, девица или млада девојка. Богиња шуме свакако означава жену која у себи још има нешто дивље и необуздано, будући да се још увек није предала мушкарцу. Оваква подела Триморфне богиње свакако не постоји код Словена, бар не у изворном облику, али ће нам бити лакше ако словенски систем употпунимо келтским и повучемо неке паралеле између ове две врсте паганизма. У случају да вас интересују детаљи о словенској врховној Богињи и њеном могућем троструком аспекту препоручујемо вам књигу Александре Бајић Велика Богиња Словена. Шта још можемо рећи о Девани?

Њена света животиња била је кобила, а она сама се сматра богињом-кобилом. На планини Девици, која је очигледно повезана са Деваном, нађен је камен на коме се налази слика кобиле. Александра Бајић сматра да се у српским епским песмама Девана појављује као мајка Милоша Обилића за чије презиме – Обилић знамо да потиче од презимена Кобилић. Сам Милош би онда представљао Јарила, односно Деваниног сина кога је добила са Велесом. Какав је био брак Деване и Велеса? У почетку се богиња противила овом браку. Међутим, Велес је нашао начин да је одобровољи. Претворио се у цвет босиљка и тако умирио помало дивљу Девану. Као супруга Велеса, Девана се у руским бајкама појављује као Василиса, прелепа мудра девојка која своме мужу помаже да савлада бројне изазове. Осим што је Девана претежно шумска богиња она је везана и за реке и језера. Њено дрво је леска, али и врба. Празник врбопуц посвећен је овој богиња а он се слави у рано пролеће. Иначе, Спасоје Васиљев сматра Девану управо богињом пролећа, због чега је можемо сматрати сличном, ако не идентичном Весни.

www.starisloveni.com :: Devana, Stari Sloveni, Staroslovenska …

 

 

Велес (Волос, Велс, Валес, Велинас)


c851732391e86f7b472ed6e5504d2c10

Велес је божанство које се помиње у многим аспектима. Њему се приписује широк спектар особина. Наиме, Велес је бог стоке, усева, мудрости, уметности, богатства, власништва, магије, преваре, трговине, прорицања, врлина и водич душа мртвих. Велес је заштитиник пастира и чаробњака (волхвов или волхов). Могуће је да су научници грешком Велесу доделили епитет бога стоке, јер су се ослањали на Несторов спис, где овај Велеса помиње у контектсу скотјег бога. Наиме, зна се да су хришћански хроничари често погрдно говорили о паганским боговима, па је и епитет „скотји” уз реч бог доста вероватно додат због презира према словенском паганизму. Велес је и заштитник уговора и дате речи, попут Перуна. У скоро свим хроникама се говори да су се Словени зарицали и клели на поштовање договореног Перуном и Велесом. Несторова хроника каже: „Заклињаху се оружјем и Перуном богом својим и Волосом скотијим богом и утврдише мир 907. године.”
Велес је син краве Земун и Рода. Представљан је као рогат, јак младић (због тога сто је син краве Земун и јер је бог стоке), али и као седи старац са белом брадом и пастирским штапом (овде представља заштитиника пастира и мудрости, али такође и мужеван, фалични симбол плодности).
Поштовање према Велесу Словени су имали најпре из разлога што су у њему видели бога од ког им зависи преживљавање. Он је био задужен и за усеве и за поља и за животиње, како дивље тако и домаће. Каква год заједница да је била, било сточарска, било ловачка, било пољопривредна, завислила је од Велеса. Такође, магија и мудрост су велику улогу имали у животу народа. Магија се повезује и дан данас са музиком у многим религијама, па отуд и Велесова улога као заштитника музике. Музика се увек сматрала творевином и језиком богова и нечим магијским. Музичари су били људи са талентом да пренесу божанску инспирацију и створе магијске мелодије. Велес је по неким особинама упоредив са грчким Паном и Пријапом. Волхови су били словенски врачеви. У корену имена за ове врачеве је Волосово име, тако да је он сигурно био заштитник и магије и врачева.
Велес као бог звери био је представљан својим другим обликом, териоморфним, у ком је он био представљан као медвед. Медвед је код Словена представљао шумског цара који се бринуо о животињама, шумским плодовима, као и о шуми самој.
Према многим легендама Велес је заклети непријатељ Перуна, бога громовника. Једна легенда каже да је Велес украо Перуну стада, жене и поданике, па је дошло до сукоба. Према другој легенди, Велес је хтео Додолу, Перунову жену. Велесова склоност да превари види се управо из ова два мита. Према трећој легенди, борба између Перуна и Велеса је метафора за вечиту борбу небеса и земље, пошто је Перун на небесима, а Велес на земљи. Ова борба није коначна. Перун побеђује, али Велес се увек изнова појављује. Према једној легенди, након Перунове победе Велес је протеран у подземни свет и ту намеће своју власт. За борбу Велеса и Перуна везано је веровање о долазку хаоса и победе над хаосом. Веровало се да током зиме Велесова снага, а тиме и хаос, јача, док пре лета он бива побеђен и враћа се у подземље. Светковина којом се славио одлазак хаоса биле су Веље Ноћи. За време овог празника младићи, коледари, облачили су се у капуте од овчије вуне и носили гротескне маске, лутали по селима и певали песме о томе како су дуго путовали и како су мокри и блатњави, вероватно због тога што је то алузија на то да долазе из подземног света, и ком обитава Велес и који су они замишљали влажним. Глава куће који би их примио даривао би их. Празник је био нека врста мешавине данашње Ноћи вештица и карневала. Овај ритуал је представљен код неких аутора и као пример словенског шаманизма. Такође, веровало се да Перун када победи Велеса пушта кишу у знак триумфа над Велесом. Вјачеслав Всеволодович Иванов и Владимир Топоров реконструисали су ову митску борбу компаративном методом користећи се спевовима, причама из разних индоевропских религија. Према њиховој причи у свим индоевропским религијама постоји борба између громовника и великог змаја или змије. Они су закључили да је велика змија управо Велес, који обитава код корена Дрвета Света и покушава да оде на врх, где обитава Перун и гађа га громовима.
Велесова жена је била Девана, богиња лова и богиња мајка, господарица шума и шумских бића.
Само у келтској митологији постоји божанство слично Велесу, а то је Цернуннос, бог друида, природе, рогатих животиња, а симбол му је рогата змија (а тако су према Вјачеславу Всеволодовичу Иванову и Владимиру Топорову Словени некад доживљавали и Велеса).
У неким словенским племенима и Велес је доживљаван као стваралац света (у једној пољској причи се говори о стварању света од стране Велеса и Перуна).
Утицај Велеса је био несумњиво велик, а његов култ јак и изражен. Он је поред Перуна једино словенско божанство које су поштовали сви словенски народи. О томе сведочи и велики број градова, који носе Велесово име.
Доласком хришћанства, Велесову улогу преузима свети Василије, а код Срба и свети Сава, као заштитиник пастира. Велеса су често хришћански хроничари и свештеници у средњем веку поистовећивали са ђаволом, вероватно због тога што је био представљан као рогат младић.

http://www.starisloveni.com/Veles.html

Мирослав Симовић: ЗЕМЉА


   

У сенци зеленог бора самуј

Душа моја и будна сања  снове.

 

Сања велике реке међу стеновитим кањонима,

Зов дивљине,  ветрове што ливаде ломе,

Песме птица које обронци планина носе.

 

Тамо где ноћу звезде мирно сањају своје снове,

Где се ломе душе наше, и  лепота је нашла своје место.

 

Дрвећа као чувари велике земље,

Уточишта за све душе, што великом земљом ходе.

 

Такву земљу сањам, такву земљу искам,

Тамо желим да сву лепоту делим.