У сенци зеленог бора самуј

Душа моја и будна сања  снове.

 

Сања велике реке међу стеновитим кањонима,

Зов дивљине,  ветрове што ливаде ломе,

Песме птица које обронци планина носе.

 

Тамо где ноћу звезде мирно сањају своје снове,

Где се ломе душе наше, и  лепота је нашла своје место.

 

Дрвећа као чувари велике земље,

Уточишта за све душе, што великом земљом ходе.

 

Такву земљу сањам, такву земљу искам,

Тамо желим да сву лепоту делим.

 

„Без доброг коња нема ни доброг јунака“ забележено је у српској историји и традицији. Велики су јунаци, али су још већи њихови коњи. У првом делу представљамо вам коње чији су животи били нераскидиво везани за животе њихових господара. Ово су славни коњи у српској историји који су заслужили да буду поменути и опевани у српским песмама. У другом делу се дотичемо који су то славни коњи били под јунацима попут Војводе Момчила, Дамјана Југовића, Бановић Страхиње и Јована Курсуле.

Шарац – најславнији српски коњ

Шарац је био коњ Марка Краљевића, највећег јунака по предању. У причама и песмама је описан као божанско биће, митологија га представља као коња над коњима. Песници су Шарцу дали људске особине, особине достојне краља, што је задивило Гетеа, који је једном приликом са одушевљењем, рекао да су у односу на Шарца, сви светски легендарни славни коњи, само обична ждребад.

Према легенди, Марко је променио много коња пре Шарца, ниједан му није био довољно добар, јер је њега могао да носи само крупан и јак коњ, обучен и довољно способан да може да се носи са непријатељима. Сусрет са Шарцем се догодио, на путу за град Костур (данашња Грчка), где је Марко срео неке кириџије и од њих купио шарено, губаво ждребе. Помислио је да би од њега мога бити добар коњ, ухватио га је за реп да га заврти око себе, како је раније испробавао и друге коње, али се ждребе није померило са места. Марко га је излечио, научио да пије вино, те је Шарац израстао у великог и лепог коња натприродних моћи. Имао је невидљива крила, која је користио само у безизлазним ситуацијама, у борби са вилама и змајевима.

Шарац је, између осталог, био коњ који је такође могао да предвиди многе догађаје које је саопштавао рзањем, њиштањем, ритањем. Тако је предвидео и смрт свога господара, Марка Краљевића. “Када Марко био уз Урвину, поче њему шарац посртати, посртати сузе ронити“.

Моћан коњ, прави гиздавац, необичне лепоте у длаци и телу, краљевског хода, брзог галопа, ни један коњ му није могао побећи, нити сустићи. Био је изузетно застрашујућа појава на мегданима и бојиштима заједно са својим господарем.

О јунаку: Марко Краљевић, тачније право име му је било Марко Мрњавчевић (око 1335 – 1395, Ровине, Влашка) је био „српски краљ“ од 1371 до 1395, али и турски вазал. Владао је малим подручјем у западној Македонији са центром у Прилепу. Отац му је био краљ Вукашин, који је Марка 1370. или 1371. крунисао за „младог краља“, ова титула је укључивала да Марко наследи цара Уроша, што се и догодило, али остали српски властелини то никада нису прихватили. Иако је био владар скромног историјског значаја, постао је највећи епски јунак српских народних песама и усмене традиције, заштитник слабих и нејаких, борац против неправде, који је иако принуђен да ратује у турској војсци, сачувао људско достојанство и част.

Постоји неколико прича о смрти Марка Краљевића и његовог верног Шарца, од погибије у Ровинама, где га је стрелом убио неки војвода, па затим како му се у некој бари код Дунава заглавио Шарац, па су обојица настрадали. Али постоји једно казивање посебно митско и чудесно, за које можда нисте знали. У једној бици, Марко се са Шарцем нашао у безизлазној ситуацији, те је пружио руке ка небу са питањем: „Боже шта ћу сад?“ Бог се смиловао и пренео Марка и Шарца у пећину, у којој и дан данас живе, он спава, са сабљом забоденом у греду, испред Шарца је маховина коју помало једе. Марко Краљевић ће се пробудити када буде затребао српском народу, а за то време ће се Шарац маховине најести и сабља ће изаћи из греде.

„К’о ја Марко без мог побратима.
Довати се Шарцу на рамена,
Пак потрча кроз Мироч планину.
Вила лети по вру планине,
Шарац језди по среди планине,
Ни где виле чути ни видети.

Кад је Шарац сагледао вилу,
По с три копља у висину скаче,
По с четири добре у напредак,
Брзо Шарац достигао вилу;“
(Марко Краљевић и вила)

Ждралин – гвоздени бели витез

Ждралин је био познати коњ Милоша Обилића, српског витеза и најистакнутијег српског епског јунака. Подједнако славан као и његов господар, Ждралин је кажу био толико висок, да је у односу на друге коње изгледао као џин. Због тога је Милош имао мало двобоја, јер су се сви плашили његовог славног коња, а нису забележени ни у причама и песмама, јер су сви двобоји кратко трајали, нико није могао дуго да издржи у дуелу са оваквим јунаком и коњем. Ждралин је у борбама био окован у гвожђе и панцире, прави оклопник баш као и Милош Обилић. Због своје величине и снаге, никад није био повређен, нити рањен, био је непобедив, заједно са своји господарем. Ждралин је потицао из ергеле коју је поседовао сам Милош, јер је био високи официр и племић.

О јунаку: Милош Обилић, према неким изворима Милош Кобилић (рођен 1350 – Газиместан, 1389.) је био најпознатији српски јунак у служби кнеза Лазара Хребељановића, током инвазије Отоманског царства. Милош је витез који је убио турског султана Мурата I у Косовском боју. У епским песмама и причама је опеван као јунак натрпиродне снаге и натприродног рођења (од мајке виле или оца змаја).

Ждралин је по једном предању погинуо витешки, као човек, заједно са својим господарем, као и многи славни коњи у митовима. У време Косовске битке, Милош је имао 40, а Ждралин 10 година, најбоље године. Према неким новијим подацима, Милош није пришао Мурату глумећи предају, већ се на свом верном коњу пробио, секући и газећи све пред собом, борећи се тако до последњег даха. Ждралин је овим чином оданости, заслужио да се, поред познатих српских коња, нађе и међу славним српским витезовима у истој равни.

Међутим, постоји и друга верзија легенде. После погибије Милоша на Косову пољу, Ждралин је одјездио према Комовима, и застао поред једног извора да пије воде. Дуго је бежао од људи и патио за својим господарем. Међутим за њега су чула три хајдука, те одлучише да га ухвате али нису могли да га пронађу. Отишли су на Вилин извор, просули со око њега и вилама комским наредили да Ждралина призову певајући Обилићевим гласом, како би га намамили. Комови су одјекивали када је Ждралин изашао из пећине у којој се крио и пошао за добро познатим гласом. Коњ је пришао једном од хајдука, Оташу Дабетићу, ржући са неверицом, те га хајдуци ухватише, потковаше, а комске виле донесоше његово изгубљено седло. Ждралин живну, повративши снагу ладном водом са извора и пасући лековиту траву. Оташ га је подсећао на Милоша Обилића, а хајдуци на косовске витезове. Кажу да и дан данас Ждралин језди над Комовима, тражећи свог господара и хајдуке.

Кушља – коњ војник

Кушља је био славни коњ хајдук-Вељка Петровића, славног јунака Првог српског устанка. Хајдук-Вељко је променио много коња док није срео Кушљу, правог борбеног коња. Захваљујући Кушљи и његовим војним вештинама Вељко је тек тад постао прави јунак од мегдана. У многим летописима се наводи да је Кушља најбољи српски коњ после битке на Косову и, као и сви славни коњи, део је предања о јунаку који га је јахао.

Кушљу је Вељко добио стицајем околности, у једном ноћном нападу на Турке, у Тимочкој крајини. Тада је заробљено доста Турака као и њихов командант Осман-бег, који је јахао дивног крупног сивомрког коња, трогоца, кога је Вељко одмах узео. Коњ је име добио управо по надимку Осман-бега, који је Вељку открио да коњ поседује изузетне војне вештине.

Једном приликом, Вељко се сукобио са Соко-пашом у Црној реци. У мегдану који је трајао два сата, су се сукобили противници подједнаке снаге и способности, али оно што је пресудило биле су не људске, но коњске способности. Кушља је умео да мења правац у трчању, како би његов господар избегао убојито зрно, у пуном галопу је знао да се нагло укопа у месту, па и да клекне кад треба, како би избегао турску сабљу. Турски коњ изнервиран је збацио са себе Соко-пашу, који се тада нашао на земљи без оружја, Вељко је дојахао до њега и рекао да му опрашта живот, јер му је била важнија победа, но сама смрт противника. Али на изненађење војске, па и самог Вељка, коњ је пришао и задњим копитама усмртио Соко-пашу. Војске су се разишле без борбе.

О јунаку: Хајдук Вељко Петровић ( око 1780, Леновац – око 20. јул 1813, Неготин) је био српски хајдук. У младости је био слуга, али се после после убиства два Турчина која су му напала сестру, одметнуо у хајдуке. Временом је постао буљубаша, истицао се у биткама и приче о његовој храбрости су се прошириле на све стране. Војвода Неготинске крајине постаје 1811, коју ће бранити заједно са 3000 војника до своје погибије. Остале су упамћене његове речи: „Главу дајем, Крајину не дајем“.

Кушљу је Вељко јахао од 1807. па све до своје смрти. Његов успех у борбама и мегданима се доста приписивао баш Кушљи, који га је и прославио као јунака и победника. Никада није био рањен кад је Кушљу јахао, али је погинуо без њега, када је изашао у ровове да храбри своје војнике. Убило га је турско пушчано зрно. А Кушља је завршио опет у турским рукама. И ту му се губи траг.

Међутим, после осам година, видела га је жена хајдук Вељка Чучук-Стана, како вуче циганске таљиге, мршавог, старог и полуслепог. Препознавши бившу газдарицу по гласу, огласио се рзањем. Расплакавши се, Чучук-Стана је Циганину дала 10 дуката, да Кушљу више не преже у таљиге, него да га до смрти негује и храни. Циганин јесте узео дукате, али је за њих купио младог коња, а Кушљу препродао другом Циганину. Не зна се како је свој живот завршио најславнији и најбољи српски коњ после Косова.

„Кушља тлачи, сабља сева,
Кликће Вељко, Туре зева,
О тле чалма, о тле глава,
Ал’ под небо српска слава!
(Ђачки растанак, Бранко Радичевић)

А Вељко одмах у седло скочи,
сабљу извади, пушку откочи,
потера Турке по бојном пољу,
пажљиво бира браду што бољу.
Кушља му јури попут буре,
око њих зује пушчана зрна.“
(Хајдук Вељко, Воја Царевић)

Јабучило – „Српски пегаз“

„Српски Пегаз“ је био славни коњ Војводе Момчила, једини митолошки коњ са крилима „која Јабучило сваког дана пушта себи до копита“. Легенда каже да је Јабучила ождребила једна Момчилова кобила, коју је оплодио крилати коњ на Дурмиторском језеру. Око језера су пасле многе кобиле, које је крилати коњ „опасивао“ и сваку би копитом ударио у стомак како се не би ождребила. Међутим, војвода Момчило се са својим слугама једне ноћи сакрио у жбуње, па када је чудесни коњ опасао најбољу кобилу, војвода и слуге направише буку, коњ се уплаши и побеже у језеро. После годину дана кобила је ождребила и родила крилатог коња – Јабучила, кога су прославиле многе битке у којима је учествовао са својим господарем.

О јунаку: Војвода Момчило (рођен око 1300 год. – 7. јули 1345. год.) је живео у доба Стевана Дечанског, и његовог сина Цара Душана. Учествовао је у боју код града Велбужда (Ћустендил), против Бугара, а био је успешан у командовању једног дела српске лаке коњице. Убијен је током сукоба (битка код Перитериона, територија данашње Грчке) са трупом Турака и Византинаца, савладан је после херојског отпора.

Према легенди која је опевана у песми Женидба краља Вукашина, Момчила је издала жена Видосава, пожелевши да буде краљица, склопила је договор са краљем Вукашином. Наговорила је мужа да јој ода тајну о Јабучилу, свом крилатом коњу који само у зору пушта крила. Тако је следеће ноћи, спалила крила коњу, тиме га онеспособивши. Краљ Вукашин је ово искористио и напао војводу Момчила и његову браћу на Дурмиторском језеру, далеко од града и градске одбране. Неуспевши да се одбрани од напада, Момчило је хтео да га Јабучило на крилима понесе према Пирлитору. Међутим коњу си била спаљена крила, те се војвода сам некако проби кроз непријатељску војску, али није успео да се попне на бедеме, јер је платно преко кога се пењао Видосава пресекла.

Овде се по легенди, прича о војводи Момчилу завршава његовом погибијом, а о Јабучилу више ни слова. Кажу да је остао да стоји на истом месту где га је господар оставио, чека да му порасту крила и да одлети код свог оца крилатог коња на Дурмиторско језеро, који га по веровању сваке ноћи посећује и лечи.

Зеленко – славни коњ са људском душом

Зеленко, познатији као Дамјанов Зеленко, био је коњ Дамјана Југовића, српског племића и витеза. Управо је кроз легенду о свом коњу, Дамјан и постао познат у народу.

Зеленко је био славни коњ из царске коњушнице, која је основана још у доба цара Душана. Био је последњи Дамјанов коњ, најбољи од свих које је пре њега имао и са њим је и највише побеђивао на витешким турнирима.

По предању Зеленко је био коњ са људском душом и разумео је људски говор. Управо због тога је Дамјан побеђивао, јер је коњ слушао команде и знао правила борбе. Инстиктивно је умео током борбе да сам доноси одлуке којима је спасавао живот своме господару. Дамјан је највише времена проводио са својим Зеленком, јер је знао да има необичног коња. Чинило му се у да у њему препознаје људска осећања, трудио се да докучи његову душу и нарав. Није дозвољавао да га други тимаре и хране, него је то сам радио, иако то није био обичај тог времена да се племић бави таквим пословима. Сваки дан га је тренирао.

О јунаку: Дамјан Југовић (XIV век – 28. jун 1389, Газиместан) је био српски племић, најмлађи син (према неким изворима настарији) од осморо синова, српског војводе, жупана и кнеза Вратка Немањића, у епској поезији познатијег као Југ Богдан, отац кнегиње Милице, жене српског кнеза Лазара.

Дамјан и његова браћа су погинула у Косовском боју, бранећи свога зета кнеза Лазара и кнежевину. Славни коњи браће Југовића су преживели Косовски бој. Према записима монахиње из Љубостиње, славни коњи су се сами вратили, предводио их је Дамјанов Зеленко и нико не зна како су успели да преживе. Међутим, не постоји никакав податак о томе шта је после било са коњима.

Легенда каже да је Зеленко годину дана након Косовског боја, вриштао и жалио свог господара. Једне ноћи је нестао из кнежеве коњушнице. О њему се дуго ништа није знало, а онда се након три године после Косовског боја, баш пред Видовдан, чуло његово болно вриштање у планини Гоч. Кажу да је заједно са Зеленком плакао цео Крушевац.

Ђогин – славни коњ мегданџија

Ђогин је био коњ Бановић Страхиње, чувеног епског јунака. Био је из царске ергеле и венчани поклон таста Југ Богдана, оца Страхињине жене Анђелије. Коњ је одгајан у Бањској, у равницама Косова, где је трениран заједно са најбољим коњима, најбоље храњен и тимарен, учесник многих турнира у двобоју. Кажу да такав јунак, као што је према епу био Бановић Страхиња, није могао добити бољи поклон, Ђогин је био коњ по многим особинама испред осталих легендарних коња, велике лепоте и људске памети.

О јунаку: Страхиња Бановић (рођен 1350 – 28. јуни 1389) је био српски властелин и витез, владао је малим регионом на Косову. Био је мегданџија и највећи дуелиста немањићке Србије.

Најпознатији дуел је свакако био онај на Голеч планини са Влах-Алијом, који му је отео жену Анђелију. Мегдан је опеван у песми Бановић Страхиња, као борба за част, а не за славу. Ђогин је знао шта треба да ради у таквим ситуацијама „Соко Ђого паде на колена изнад њега копље прелетело“. Легенда каже, након што је Страхиња тешко рањен у Косовском боју, Ђогин је успео да га изнесе са бојишта и у галопу понесе ка Бањској. Међутим, осетивши да му је господар преминуо, застао је и лаганим ходом кренуо према двору, плашећи се да му не падне са леђа. После три дана је стигао са мртвим Страхињом, који је једини јунак који је умро на свом коњу. Овим чином се Ђогин директно винуо у легенду.

Постоји још једно предање. После сахране свога господара, једне ноћи Ђогин је напустио коњушницу и отишао на Голеч планину. Многи ловци и чобани су га годинама у зору виђали како галопирајући прелази са краја на крај Газиместана. Верује се да дан-данас, слободно језди по Косову.

„Ти делијо, Страхинићу бане! 

„Знаш ли, бане, не знали те јади!;
„Да сам саде на Голеч-планини,
„Да те видим у царевој војсци,
„Познао бих тебе и ђогина,
„И твојега хрта Карамана,
„Кога волиш, него добра ђога…;

„Страхин – бане, ти соколе српски,
твоме Ђогу и твоме јунаштву
свуд су броди ђе год стигнеш води…“
(Бановић Страхиња)

Стрина – Зелена бедевија

Стрина је коњ Јована Курсуле, једног од најпознатијих хероја Првог српског устанка. Коња је добио на поклон од Карађорђа, када је после једне битке остао без свог коња вранца. Курсула је увек јахао добре коње, јер се углавном борио јашући. Стрина је једина кобила, међу легендарним српским коњима, колико је познато, коју је јахао неки српски јунак или ратник.

Ова необична арапска кобила је била зеленкасте боје као трава, добила је име по Курсулиној стрини. Наиме, када му је коњ вранац кога је веома волео погинуо у једном сукобу, Јован није хтео да јаше било каквог коња, тако да је на позив Карађорђа да дође у Тополу, пешке дошао. Пожалио се како је, ето, остао без коња, да су му одсечена крила и да мора по блату да иде пешке. Карађорђе кроз осмех позва домоуправитеља да доведе кобилу коју је отео од Турака, са уздама и скупоценом опремом. Рече му да је узјаше, али Курсула одговори да не сме, јер види да је зла. Али на наговор, пристаде да је узјаше, пусти је да ради по својој вољи и кобила заједно са њим ођури.

Када се вратио, упитали га како му се чини, а Јован одговори како је велика јунакиња, али да је зла као његова стрина.

Курсула и његова бедевија су заједно поделили многе мегдане и бојеве, посебно су се истакли код Варварина 20. септембра 1810, где је кобила доста допринела у победи свога господара, Јован је тада погубио турског јунака „Црног Арапина“.

О јунаку: Јован Курсула (Доња Горевница 1768 – Делиград 1813) је рођен као Јован Петровић. Био је храбар и снажан човек, неустрашиви ратник. Није имао чин, нији је волео да наређује, ни да њему командују, али је итекако знао да се раскусура са својим противницима, одакле му и потиче надимак. У једном боју са Турцима, пред Преображење, задобио је 17 смртних рана, до куће су га однела два коња, где је и преминуо после десет дана.

О судбини Курсулине бедевије се не зна ништа. Али пред смрт, када су га питали да ли жали за нечим. Одговорио је да се најахао добрих коња, да му је жао старе мајке. „…и жалим што ми се не деси Стрина…“. Са овим речима је и умро, са именом своје кобиле на уснама – Стрина.

Извод  из текста „Славни коњи у српској историји – митови и песме“

Извор: интернет страница „РАСЕН“ – Фармиа

 

 

 

 

 

Морамо да живимо!

Морамо да живимо овај тренутак.

Не следећи, не неки будући тренутак, него управо овај!

Ако будемо чекали да се реши овај или онај –

политички, економски, културни, социјални и сваки други проблем – у нашој породици, у нашему роду,

 у нашој држави, онда никада и нећемо живети.

Нећемо живети, зато што је живот само овај тренутак!

Ко не живи овај тренутак, тај и не живи уопште.

У последњих стотину лета, ми Срби, трошисмо и скоро потрошисмо драгоцену животну и стваралачку енергеју само на неке приземне и споредне ствари.

Кажем на приземне и споредне ствари, зато што сви ти наши друштвени (политички, економски и социјални) проблеми происходе из наше непромишљености, несувислости и бесловесности.

И данас то исто чинимо, чекајући да се пробуде и освесте наши ближњи, наши саплеменици, наши родноверци, наши пријатељи.

А они, напросто, не желе да се пробуде, а још мање желе да се освесте, и да властиту судбину преузму у своје руке.

-Извод из песме-

1.Био сам у Храму Небеском и видео сам Оца Небеског. И рече Он: гледај и упознај себе да би могао да упознаш Свет око тебе и Свет свој јер је Свет у реалности јединствен.

2. И видех душу своју, и видео сам како се она појавила, као из дубине: и видео сам да је душа некако мала и као да је статична. Међутим у току приближавања душа је постала динамична и веома светла. У једном тренутку видео сам тамни план, зауставио сам се и видео јарку бескрајну светлост и велики број ћелија са снажном енергијом. У једном тренутку, када сам поново скренуо поглед, светлост је постала тамна и није се видела ни енергија, ни ћелије. Поново сам погледао ту тачку у коју сам до тада гледао, и опет сам видео јарку светлост и бескрајну енергију. Видео сам душу своју: јарка, динамична светлост излазила је из душе.
3. Погледао сам Оца, и Он рече: сине мој, ти си питао куда ја одлазим и шта тамо радим. Погледај сам и учини као ја.

И видео сам Оца, улазио је у јарку светлост и Он је био светлост. Приђох ближе и осетио сам топлоту, велику топлоту. Гледајући Оца видео сам како се ствара Свет, и зраци Света дотицали су моју душу, и видео сам како је растао Свет и како се реализовала светлост душе.

4. И рече Отац: треба много тога схватити, треба видети све боје Света да би нашао своју душу у дубину душе.

И видех: Свет има боје, као и душа; и човек који прихвата реални Свет лучи светлост из душе своје.

И говорио је Отац: ти ме видиш у истој одећи и у тој светлости у којој сам ја увек, као и са тобом од овог тренутка; сједињујући душу са светлошћу сазнања ти видиш Свет у светлости која и постоји у Свету, и видиш Свет отворених очију.

И захвалих ја Оцу Небеском за знање које Он даје сваком човеку ради спознаје Света.

5. Налазећи душу човек налази себе; нашавши душу човек налази себе; видевши своју душу човек види себе и Свет: човек првобитно види другог човека и види Творца. Упознајући Његова знања упознаје себе, и Свет, и сваког човека. Упознавши себе спасава друге, тачно знајући према знањима Творца шта ваља чинити и куда ићи. Тим самим човек долази до спознаје да је Свет јединствен, да су људи јединствени, да су Творчева знања јединствена, да је Творац јединствен. Постаје свестан да човек није сам, да спасење постоји за сваког ко иде са Светом и у Свету борави.
6. Душа спознаје је човеков ослонац и испољавање физичког тела човека, тј.основ Света и Свет глобални и бесконачни. Свет који расте и развија се.

Ко има душу у дубини, где је ослонац, где је основа, и шта је неопходно схватити да би она постојала, где је потражити и шта мислити? У себи, управо у себи човек ће наћи Свет, наћи ће себе, наћи ће људе и спознаће оно што је речено.

И захвалих ја Оцу Небеском за знање које Он даје сваком човеку ради спознаје Света и себе.

Извор: фејсбук страница Владана Пантелића

 

 

 

Крај узглавља мога, стајала је она

ко Изолда некад, док Тристана чека.

Док пољаном пустом одзвањаху звона

мене гроб прихвати ко постеља мека.

Уз мантије црне свијеће и звона,

пред скромном лепотом вјечитога мира,

крај узглавља мога стајала је она,

да умрлу душу мучи ми и дира.

Вечерње светло пригушено, тихо
Обасјај ме љубавним зрацима
За све прошло, неважано, опрости
Чак и кад мрљу видиш у знацима
Чак и ако због прошлог сам тужна
Обасјај ме љубавним зрацима
Све ћу сузе у букет да вежем
Лепљив траг им шакама да стежем

        

Динка се са тим момком упознала тринаестог дана у месецу. У пламеној љубави у стану број тринаест, време је стајало, стајало, а онда се почело развлачити, најпре лагано и лењо,а онда се трзало, грчило, бубрило, прекидало, пуцало. У прочишћавајућој агонији Динка је, најпре, наслућивала, па потпуно спознала, да је тешко и немогуће волети поробљеног човека. Човек који се дрогира или пуши или пије – није свој, његово прељубубничко распињање између живота и немилосрдног господара је вечно.

У њеној глави то осећање је бубњало, бубњало и непрекидно се вртело. И раздирало, чупало, раздирало – стомак, грло, груди, срце, цепало лице. Син, плод љубави и дар богова, рођен је, такође, тринаестог дана. Донео јој је радост, донео дуготрајну једнострану бригу, донео радост. И тражио љубав и бескрајно стрпљење.

Динкин момак је, после исцрпљујуће борбе са болешћу и дуге, дуге агоније, отишао на страну лица, дана тринаестог, са тринаестог спрата.
. . .

Већ дуго сам на овој планини – пирамиди која се надсијава. Тихујем и непрекидно тражим познате обрисе. Појављују се у паровима, појављују се у групи по три – четири, а јутрос их је било чак дванаест. И дуго су треперили на хоризонту, пркосили. Али тринаести се није појављивао.О, где си, где си, где си? Скриваш ли се иза језера или иза високе
планине која га надкриљује, или си потпуно распојасан у неком доњем свету, или си се шћућурио у моме срцу?

Узео сам у руке тринаест ја-ја-стих и сјајних кремен каменова који су изникли испред мојих очију и почео их зналачки кресати један о други. Преплавио ме пријатни мирис раног детињства. Искре су полетале ка језеру и гасиле се… прва, друга, …, дванаеста… Тринаеста је застала тачно испред мог трећака, а онда се упутила преко језера. Није се угасила ни на другој обали, засијала је
још јаче и попримила лик Динкиног момка, одстојала, одстојала, одстојала, а потом тренутачно нестала иза планине.

Расплео сам свест и расплео ноге, и кренуо низ литице на ново поприште. Рећи ћу већ сутра Динки, већ сутра ћу јој рећи, да ће нам успети сва пшеница коју смо посијали у свести и да нам амбари никада неће сатрулити. И превешћемо ум маловерни, ту пустињу непрегледну, путем поломљених магли, преко изгорелог времена, на другу обалу језера. Успут ћемо обележити све сокаке, поправити распрсле видике, исправити увијене кичме и настанити се у свету тринаесте искре. А када се добро одморимо, засукаћемо рукаве и поплочати језеро и разлике међу световима неће бити.

 

Признајте себи,ако не можете

другима…

Пут који се одаје безнађу…не води у

бестрагију.Земљу обећане преваре

где сви иза свакога роваре.

Пристали смо да у сопственим

бродовима,будемо слепи

путници.Блага на чување дарујемо

пиратима,здравља на неговање

поверимо пијанцима.

Није глава без

тела,обезглављена…него

лоботомирана Није прст на челу

знак за осету додира.Него превара да

се преврће по мислима.

Снага једнога постаде слабост

многих.Клонуле душе које гладују да

  се лажно радују.Па купују,трпају

узалудне пластичне снове.Трули све

убрзо јер их бахато поткупио…онај

који им све џаба продао.

Када смо пристали на очајање?Без

права на покајање!Када смо

пристали да чекамо у реду да душу

заложимо?Осмехом смо могли

све…Љубављу СвеМир да се

покрене…

Трампили смо оне који ће у

ВЕЧНОСТИ да живе УВЕК…

А ми?

Имамо ли снаге да се представимо

себи?Без онога шта сам…Само ко

сам…

Почните са-ЈА САМ…

Онда је пут лакши,кораци

спретнији,Ви паметнији….Кормилом

управљате ви!

А лажни сјај и пластика?То иструли

јер…

нема посматрача,лепљивих

прстију…Пепео одлази пепелу.

ВРЕМЕ ЈЕ!!!

Одлучити се.Све има своју предност

ал само једно има ману.Грешка није

није случајна него НАМЕРНА!

 

Основна обућа већине становника у селима Србије до прве половине XX века били су опанци. Кожна, лака, плитка обућа, равног или олучастог облика састоји се од стопала, лица и опуте или каиша за везивање. Од основне форме, комада коже величине и облика стопала, који је у прошлости задовољавао елементарну човекову потребу за заштитом стопала, на простору Србије у вишевековном трајању развило се неколико врста опанака.

У зависносги од употребљене врсте коже и начина израде, израђивани су и ношени: пресни опанци од неуштављене коже израђивани у кућној радиности; црвени опанци или црвењаши од полуштављене коже, рађени мануфактурно и ђоновски (грађени опанци) и опанци капичари од уштављене коже израђивани у опанчарским и обућарским радионицама широм Србије.

Пресни опанци су прављени од непрерађене, само усољене и на сунцу осушене говеђе, свињске, козје или бивоље коже. Кројени су према облику и величини стопала, а опутом провученом кроз отворе или омчице дуж ивице формиран им је облик и причвршћивани су за ногу.

На простору Србије, има две врсте опанака: прешњаци и врнчани. За разлику од прешњака, чије је лице веома плитко и често само делимично покрива горњи део стопала, врнчани опанци имају лице од врнчаница – опуте, које је могло да буде, плиће или дубље, украшено или без украса.

Пресне опанке претежно је носило сточарско становништво у планинским пределима динарске и централнобалканске зоне.

Ова врста опанака потиче из најранијег периода људске цивилизације и трајањем у континуитету, кроз средњи и нови век ношена је од крајњег севера (Естонија ) до крајњег југа (Грчка ) Европског континента. На Балкану је ова најједноставнија обућа, израђивана, и ношена као радна обућа све до прве половине XX века.

Народни називи за опанке од непрерађене коже су: пријесни, пресни, прешњаци, сировари, шиваћи или кртице.

Црвењаши су добили назив по боји полуштављене говеђе коже од које су прављени. Изгледом су били слични врнчаним опанцима, мада јачи и бољи. Почели су да се израђују у Ужицу средином XIX века. Ужице је постало центар из кога се њихова израда раширила и у друге крајеве Србије.

Опанци капичари се састоје од ђона, лица, дела за петом и каиша за везивање. Лице од једног комада коже као капак покрива горњи део стопала па су према томе опанци добили име. Највише су израђивани и ношени у панонским равничарским пределима, граничним посавским и подунавским областима. Називани су још и банатски, пречански, швапски, лубаши и заклопљени опапци. Били су саставни део новије ношње панонског типа, а сматрамо их елементом европске културе у култури одевања Панонских Срба.

Ђонаши или грађени опанци су прављени од уштављене говеђе коже. Састоје се од ђона, лица, врха и каиша за причвршћивање. Лице је исплетено од танко исечених трака мекше коже (премет и преплет). Од њиховог односа зависило је да ли ће опанак бити прост, полупокривен или покривен. На простом опанаку преплет је био урађен средином и дуж ивица, а на покривеном, целом ширином. Највише су ношени прости опанци.

Врх је најизразитији и најпрепознатљивији део грађеног опанка. Настао од набора при обликовању ђона, постао је његов главни украс. Према облику, величини и начину на који је савијен врх опанка, разликују се типови опанака. Правило је да је на женским опанцима мањи или да га нема, као на опанцима у источној Србији.

Бројни локални називи за грађене опанке сведоче о њиховој општој прихваћености код српског становништва. Опанци најчешће носе име краја у коме су израђени или пак име означава неку њихову особину. У Србији су ношени шабачки, ваљевски, ужички, шумадијски, космајски, качерски, колубарски и моравски опанци али и носке, мрки, килаши, шиљкани, кукичари.

Грађене опанке у Србији занатлије израђују од друге половине XIX века. Првобитно су били обућа за свечане прилике. Касније, уступајући место савременој фабричкој обући, постали су углавном радна обућа.

У западној Србији више су израђивани и ношени грађени опанци, а у источној пресни.

 

 

 

Вера Шарац-Момчиловић Извор www.svevlad.org.rs/narodni_zivot.html