Двадесетпето мудрованије из Тијаније
*
Е, мој Радо-је Дом-ановићу, наивчино наивна! Мислио си да је за Род најгоре када га вође у поноре воде! Научио је Род да се из понора измигољава, чак га то и ојачава. Кад види да је на дну, отресе главом несвест од пада, отресе прашину, и почне да се пење ка небу, свом циљу.
**
Несрећници који су пројектовали трасу тачно преко храста у Савинцу не знају ништа о значењу Дрвета и биља и не поимају појам и значење циља коме тежи Пут.
Ништа не знају ни они што су пројекат аминовали. Влада и ресорно министарство су показали потпуно незнање и о Дрвету и о нашем Роду. Штавише, мучки су, са три пара руку, задали ноћни ударац и народу и Дрвету. Навикле се штеточине на мучке ударце у глуво доба у небрањена места, осладило им се, тако доживљавају то што доживљавају, то им је унутарњи сврш. Тако доказују да су одлучни да стигну у Шарену Лажу, место распадно, које је заклонила димна исцепана завеса, одакле непрекидно, несмањеном жестином, долазе јади и чемери, штапови и шаргарепе, врући кромпири, балови јаловица и вампира, и одакле су долазили, и поново изалеђно припрећују, крстарећи уранијуми и сиромашна ђулад.
***
А кад се сетим умовања – како разрешити појаву шест стотина година старог поглавице на сред пута, кога смерују и граде мале ђокице, који тај посао вежбају на тлу цивилизације која је овде усидрена хиљадама година, не знам да ли да се смејем или да плачем. Најпре се врло стручно прошетао, чешући пијане голубане, мој љуљајући земљак, врхунски стручњак за све и свашта, словно испремештани – Авељ. Онда су долазили други, трећи, мој до мојега, јер сви су моји, тј. наши, тамно и блиндирано се возећи, тражили и налазили рупу на саксији и метлу иза врата. А све би се решило да Њој, уму – зулуму, нису дали да одлучује о судбини светог дрвета. Све би било у реду да су пресрели неког старца, сељака, домороца, било кога, или неко домородачко дете, и упитали га, да им у ходу, без застоја, из своје нутрине, из битка, из срца, из крви, из радости, са љубављу, издеклемује најбоље решење за Поглавицу, за све.
****
Храст на Савинцу је био – и остао!!! поглавица свем околном цвећу и дрвећу, исцелитељ, чувар знања, и ублажитељ родовских веровања, смиритељ дубоких страхова. Биљке имају веома моћно знање, вредне су и непрекидно повезане са Богом, са људима, имају брз систем међусобног обавештавања. Нисмо то учили у школи, тамо се и не уче за живот најважније ствари. Школе су направљене да би биле болоњске, да програмом протерају Знање, да заглупљују и затупљују изворну људску памет. Тако су направљене и телевизије, све од реда, по опаком унатрњем калупу, са певаљима који уздишу, арлаучу, са срцепарајућих текстовима, и програмима-лажама –опијатима, који одвлаче пажњу од сврхе живота.
Постоји негде крчкарница где се крчкају будући министри и они од њих већи, да у погодном трену оставе ладолеж, оставе кавану, крену ознањени са неким курсом на За-паду, понесу преписане или плаћене дипломе и докторате, да преузму функцију по мери Јевропе, недописмени, нестручни, без радног и стручног искуства, са моралом по мери јебисвета, није важно, није битно, важно је важно место. За њих није важан храст, испршен на сред среде пута, није важан вековни символ србског рода. Није им важно оно што је важно у колективном памћењу, а што је у селима аксиом, што знају и мала деца. Крив је храст што се баш ту нашао и што је хтео да мути пут, као што је јагње из бајке мутило воду узводном вуку.
*****
Отећи ће туђинци, који су се са неком сврхом материјализовали овде на светој земљи, који доносе располућене и накарадне одлуке, отећи ће као што отичу ласте, роде, ждрали дуговрати, косови жутокљуни и друге птице селице. Отећи ће као што отичу реке – Истар, Тијана из Златне Тијаније, Белица и Морава, или лишће кад надође јесен. А јесен увек стиже, сваке године, тачно на време, стићи ће и ове, и можда ће сазрелити и донети плодове чудновате.
Многи из земље Праисконије вични забораву, заборавиће и посечени Храст поглавицу из Савинца. Али неће заборавити Храст Мудрац из Тијаније, неће заборавити околно дрвеће и све друго биље. Све је повезано у васцелој Васељени – и минерали и биљке и животиње и људи. Све што урадимо некоме или нечему, лепо или ружно, сви осећамо неким од хиљаду чула које поседујемо. Човек Нове свести, истинске свести, повезује се свесно са свиме дељењем животне енергије, дељењем радости, дељењем љубави, захвалан је, одговоран, преузима иницијативу, узидава свој допринос у потку вечног живота, а вечни живот је вечни развој. Усидримо се у координатни систем простора и времена – 71381921, што нас повезује са божјом вољом, са Нормом Творца, призовимо Бога – 12370744 и 1235025, осетимо вечни живот и вечну младост – 1489999, васкрснимо све лепо и подмлађено -2145432, упутимо мисао Свеспасења – 319817318, захвалимо Аватару -14111963, и попнимо се на вишу стваралачку раван, тамо где су се разлистали милиони храстова, расцветали милиони прекрасних цветова, одакле се све лако ствара са сврхом, лако види дубоки смисао постојања, и лако види и созерцава чиста Лепота.
–2015,година-
