ОПАНЦИ У СРБИЈИ
Основна обућа већине становника у селима Србије до прве половине XX века били су опанци. Кожна, лака, плитка обућа, равног или олучастог облика састоји се од стопала, лица и опуте или каиша за везивање. Од основне форме, комада коже величине и облика стопала, који је у прошлости задовољавао елементарну човекову потребу за заштитом стопала, на простору Србије у вишевековном трајању развило се неколико врста опанака.
У зависносги од употребљене врсте коже и начина израде, израђивани су и ношени: пресни опанци од неуштављене коже израђивани у кућној радиности; црвени опанци или црвењаши од полуштављене коже, рађени мануфактурно и ђоновски (грађени опанци) и опанци капичари од уштављене коже израђивани у опанчарским и обућарским радионицама широм Србије.
Пресни опанци су прављени од непрерађене, само усољене и на сунцу осушене говеђе, свињске, козје или бивоље коже. Кројени су према облику и величини стопала, а опутом провученом кроз отворе или омчице дуж ивице формиран им је облик и причвршћивани су за ногу.
На простору Србије, има две врсте опанака: прешњаци и врнчани. За разлику од прешњака, чије је лице веома плитко и често само делимично покрива горњи део стопала, врнчани опанци имају лице од врнчаница – опуте, које је могло да буде, плиће или дубље, украшено или без украса.
Пресне опанке претежно је носило сточарско становништво у планинским пределима динарске и централнобалканске зоне.
Ова врста опанака потиче из најранијег периода људске цивилизације и трајањем у континуитету, кроз средњи и нови век ношена је од крајњег севера (Естонија ) до крајњег југа (Грчка ) Европског континента. На Балкану је ова најједноставнија обућа, израђивана, и ношена као радна обућа све до прве половине XX века.
Народни називи за опанке од непрерађене коже су: пријесни, пресни, прешњаци, сировари, шиваћи или кртице.
Црвењаши су добили назив по боји полуштављене говеђе коже од које су прављени. Изгледом су били слични врнчаним опанцима, мада јачи и бољи. Почели су да се израђују у Ужицу средином XIX века. Ужице је постало центар из кога се њихова израда раширила и у друге крајеве Србије.
Опанци капичари се састоје од ђона, лица, дела за петом и каиша за везивање. Лице од једног комада коже као капак покрива горњи део стопала па су према томе опанци добили име. Највише су израђивани и ношени у панонским равничарским пределима, граничним посавским и подунавским областима. Називани су још и банатски, пречански, швапски, лубаши и заклопљени опапци. Били су саставни део новије ношње панонског типа, а сматрамо их елементом европске културе у култури одевања Панонских Срба.
Ђонаши или грађени опанци су прављени од уштављене говеђе коже. Састоје се од ђона, лица, врха и каиша за причвршћивање. Лице је исплетено од танко исечених трака мекше коже (премет и преплет). Од њиховог односа зависило је да ли ће опанак бити прост, полупокривен или покривен. На простом опанаку преплет је био урађен средином и дуж ивица, а на покривеном, целом ширином. Највише су ношени прости опанци.
Врх је најизразитији и најпрепознатљивији део грађеног опанка. Настао од набора при обликовању ђона, постао је његов главни украс. Према облику, величини и начину на који је савијен врх опанка, разликују се типови опанака. Правило је да је на женским опанцима мањи или да га нема, као на опанцима у источној Србији.
Бројни локални називи за грађене опанке сведоче о њиховој општој прихваћености код српског становништва. Опанци најчешће носе име краја у коме су израђени или пак име означава неку њихову особину. У Србији су ношени шабачки, ваљевски, ужички, шумадијски, космајски, качерски, колубарски и моравски опанци али и носке, мрки, килаши, шиљкани, кукичари.
Грађене опанке у Србији занатлије израђују од друге половине XIX века. Првобитно су били обућа за свечане прилике. Касније, уступајући место савременој фабричкој обући, постали су углавном радна обућа.
У западној Србији више су израђивани и ношени грађени опанци, а у источној пресни.
|
Вера Шарац-Момчиловић |
СРБСКИ ЖУРНАЛ 