Богоносни цветићи  1

 

Цветићи смо ми Богоносни

Данас сам видела поподне твоју песму

И одмах осмех и радост полетна

А сада ти пишем и душа се сама смеши

Прелепо све у чистоти срца и душе исписано

 

 

Баш сам се пробудила јутрос у рану зору

И отворим прозор да уђе свежина

И тада сам угледала месец

Још је ту – одмиче према хоризонту

Као што си ти писао

 

Већ је пола шест па се осети нека моћ изјутра

Шта ли то наш Владан ради?

Да нас овако подиже и соколи у духу и Свести

Питам се питам а онда ме нападну неке мисли

Хоће тако некад да нападну – то расчистим

 

 

Отворим се и вратим у пространство тишине

И речи срца које су тихе–причају осећањем

И тада то све разумеш!

Нежне –предају се лепоти и милости

И воле и у свему виде добро

 

 

Увидела сам да човек може бити

Са својом душом у уму или у свести

Тј, Разум Творца да користи

Већина је у уму Рептилијана

И емоцијама – љутња бес

 

 

Богоносни цветићи  2

 

Већина реагује нагло и јако

И тек их понекад дотакне душа

И онда се поново враћамо на исто

Најлепше и исконско је бити са душом

У најдубљој дубини и у Свести

 

 

И највишој висини у свом духу од постања

То је права Божанска Сварожница Вертикала

А то је дуга и друга прича!

Преко великих препрека и боли треба прећи

А најбитније је знати ко си и куда си кренуо

 

 

И битно је да су уз нас Бели Богови

Али да кратим јер ти то знаш

А када једном себе поставиш

И подигнеш изнад – добро лоше

Свако иде на свом путу и напредује полако

 

 

Дошли смо да пронесемо Бога Вида

У Виделу јер је било крајње време

Он пали праискону ватру и светло

Да и остали угледају светло дана

и протерају и избришу трулежно тамнило

 

 

Волим да гледам пун месец

Синоћ сам и гледала и слушала

Све те лепоте које причају

Светло лепоте те купа и милује

Као да су све душе погледом сакупљене

 

 

Богоносни цветићи  3

 

Светле душе и шаљу своја осећања

И трептаје ока месецу

Он као да прима од земаљских душа

Све снове и лепоте и ту их чува

Ушушкано и склупчано као клупко

 

 

Сунце је оно што се нама одаје

Из оностраних и вишњих светова

Тако раширен зрак право у тебе се лепи

И предаје податке  осталих светова

Сунце је изгледа скуп свих оностраних душа

 

 

И светли у знању

И нама се предаје у чистини

Сјајног Жарка Сјајка

… А звезда – то је нека планета

И на тој планети постоји део мене

И јавља ми се и поздравља наша дружења

 

 

 

 

 

 

Дан сакрио а ноћ појавила

Тунел у шуми густој боровој

На дну тунела венац светлосни

Усред венца бели човек стоји

Сред зеница му мојих очију плам

Душе нам везују светова крајеве

Док срце пут светлости отвара

 

 

 

Разноге и разбујне прамисли-сећалице
Час хладне и ледне као пузавица
Час пакосне лукаве и зле као пецаљка
Час прочишћујуће и грицкаве као пијавица
Час страшила као привиди бауци дрекала раге
Час лековите благе мелемне као Прамајка
А час бистре бистре као извор Воде снаге

 

За све је крив рептилски напитак заборава
Којим је у много живота напијана моја глава

 

А Тијанија је земља чуварица и памтилица
И обнављачица и омлађивачица и сећалица
Завета и мозга и срца снажилица и хранилица

 

Ево ме идем и у ходу цепам заборава вео
Ево ме идем ка циљу свестан брадат и бео

 

Тијанија је откривна земља личја и наличја
Земља легендарних Витеза Праисконог Реда
Изворница Броја Слова Слога Речи и Говора
Земља Храста Јасена Каћуна Босиљка Ловора
И родница моја – носиоца многих одличја
Тијанија је универзумдром што у звезде гледа
Тијанија је певања и свитања свет и оносвет

 

 

Ово тијело као мапа

Куда душа лутала је

Белези на њему кажу

У ком Сазвјежђу обитавала је.

 

 

Ту на лијевом рамену

Сазвјежђе од златног лава

Страст и искра с позната је

И у ватри васкрсла је

Проживјела цјели Свемир

С вулканима дружбовала

Благородним сном сад спава.

 

 

А на десном Лабуд бијели

Дијамантски поглед сија

Срце му не иште ништа

Благост,Љубав срцу прија.

 

 

Али један биљег стоји

Изнад десног срца више

Прича приче; видим душу која свира

На тој звијезди чаробници

То је моја звијезда Лира.

 

 

И још увјек те су ноте

Уткане у моје биће

Чекам једну нову зору

Видим јутро које свиће.

 

 

Љубичаста свјетлост титра

Златни зраци милују је

Харфе лете оку моме

Златне струне да ме врате

Ево стижем,враћам ти се

Лијепи Доме.

 

 

 

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

 

 Живи тако као да ти је овај дан, овај час последњи.

Буди будан и освешћен!

Никоме ништа не обећавај, већ дејствуј и делај!

Никоме ништа не обећавај, јер не знаш унапред да ли ћеш бити у прилици да испуниш обећање.

Када некоме нешто обећаш, а не испуниш обећање, тада слаби твоја воља, слаби твој карактер, слаби твоја духовна вертикала.

Мудар човек не обећава, но у свакоме трену бива приправан да ближњему у помоћ притекне.

02

Ми немамо никаквих обавеза, него само дужности и задатке.

Обавезе спутавају нашу слободу, спутавају наше слободно биће и наш стваралачки дух.

Сама реч обавезе значи: да су оба везана.

Када према некоме имате неке обавезе, онда то значи, да сте и ви и он нечим скривеним, изнутра, везани и спутани.

Уместо обавеза, извршавајте дужности и задатке.

Када извршавате дужности и задатке, тада сте у свакоме трену слободни и одговорни.

Насупрот томе: обавезе искључују, потиру и поништавају слободу и одговорност.

Човек-од-обавеза јесте поробљен човек.

Човек-од-дужности-и-задатака јесте слободан, самосвојан и самобитан човек.

Обавезе увек проистичу из обећања, зато и рекох: никоме ништа не обећавајте!

 

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

 

Победа било којег Србина јесте и моја победа, пораз било којег Србина јесте и мој пораз.

Успех било којег Србина јесте успех васцелог Србства, неуспех било којег Србина јесте неуспех свеколиког Србства.

Када се већина Срба и Србкиња буде узнела на овај ступањ Свести, тада ће васколиком Србству, те сваком Србину и свакој Србкињи, понаособ, било где у свету, бити и лепше и боље.

Чудом се чудим од када знам за себе до дана-дањег:

Како ову тако просту ведску мудрост мој Србски Род или не жели или, пак, не може, ево, већ столећима, да прихвати,  усвоји и живи са сврхом и смислом!?

Зар је паразитска и рептилска себичност и саможивост у нама, јача од сваке мудрости наших Звезданих Предака?!

 

Када би деца Словенских и Аријевских Родова пунила 12 година (108 месеци), и достигли висину од 7 педља (124 цм) за децу Велике Расе је почињала нова етапа у животу. Све млађе генерације су пролазиле древне обреде Пунолетства и обреда Именовања (давања имена), јер су наши преци веровали да је име важан део људске личности. Име одређује пут Човека, његову судбину.

Након проласка древних обреда Старе Вере јуноше и девојке се сматрају разборитим особама, одраслим, спремни да наставе традицију својих древних Родова. Све до проласка обреда пунолетства су били под заштитом и пуном подршком својих родитеља, који су имали пуну одговорност на њих, до проласка обреда пунолетства, млађа покољења носе пуну одговорност за сва њихова дела почињена, речима и делима, као што и приличи за одраслим људима.

Наиме од тог момента почиње извештај о поступцима пред Небеским Пре(д)цима. Након одласка са света (Јав), питаће га: „Шта си урадио за просперитет Рода нашега?“. Ми то зовемо Страшни суд. Од одлуке суда ће зависити колико је заглибила и где ће пребивати његова душа.

Јуноше од 12 година су добијала два мача. То је значило да су за првих 9 година морали да савладају технике борбе мача и постану ратници, богови-Заштитници својега Рода, своје Древне Вере и своје Родне земље, без обзира на изабране путеве и Расне припадности.

Девојчице су добијале симбол вретена и преслицу; то је означавало да су за 4 године морале да савладају плетење, вођење домаћинства, пољским радовима и баштованством, кулинарским вештинама, бригом за децу.

Канал Рода је у човеку од рођења.

Да би га угушили, свуда се врши активна пропаганда такозваних универзалних вредности. Канал душе се оптерећује политиком. Духовни канал се оптерећује атеизмом. Канал Природног самоизлечења се блокира уз помоћ технократске медицине. Све у свему Бели човек од рођења има 16 канала опажања света. У циљу откривања ових канала у себи, довољно је ослободити се ових остатака.

Током времена проласка кроз древни обред Наименовања (Давања Имена) Жреци Старе Вере су се прали са децом у Светим водама њихове деце, изворних имена. При томе су јуноше овај обред пролазиле само у текућој води (реци, потоку).

Девојке су могле проћи кроз овај обред како у текућој води, тако и у стајаћој (језеро, базен), или у кућама, у Светилиштима и на другим местима. Током церемоније помазања узимају запаљену свећу (обавезно воштану) у десну руку.

У стању транса Жрец (свештеник) изговара речи и после тог помазања морају да зароне главом у воду, држећи горућу свећу над водом. У Свету Воду су улазила мала деца Велике Расе, а из Свете Воде излазила безимени, обновљени, чисти и непорочни људи, спремни да приме од Свештеника (Жреца) Одраслих особа (заједнице) Имена, започевши савршен нов самосталан живот, у складу са законима Древних Небеских Богова и својега Рода. За време обреда жрец открива Родни (генетски) канал, прочитавши два имена особе, дата му од стране Рода пре рођења:

• За одрасле (Заједницу), што би рекли – обично и,
• Тајно (Родовско) које се држи у тајности

Та имена нису знали ни очеви ни мајке.

Одрасло (обично) је име познато свима у породици или заједници – глобални Урок (или лекција) живота (тренутна инкарнација), циљ, који треба да се постигне. У савременим условима, обично име – назив и положај лица у текућој инкарнацији.

Свећу је потребно сачувати и у тешком периоду живота припалити је држећи је у руци. Мора се чувати на тајном месту, да је не би други дотакао после церемоније Именовања, зато што восак чува енергију особе која га додирује.

Напунивши 12 година, јуноше и девојчице, прошавши Обред Пунолетства и Именовања, почели су да изучавају Древни закон РИТА, тј. Небески Закон о Чистоћи Рода и Крви, познавање и придржавање које је обавезно у одређеном узрасту и стварања брачне заједнице, а такође Родовске традиције и професије, тајни које се чувају у њиховим Родовима (породицама) и кастама.

Шта се дешава ако особа није прошла обред Именовања?

Ако особа није прошла обред Именовања, пуну одговорност пред Небеским Родом за ту особу сносе његови родитељи, независно од тога, колико година има Син. После обреда са родитељима уклања се ова одговорност, и сада је Син сам одговаран пред Небеским Родом.

уредио Саша Фишић

Извор: фејсбук страница ,,Мидгард земља и тајне око ње,,

 

 

Где Срем се, преко Дунава, нагиње Бачкој,
према њој пружа руке – мостове…,
у тој романси бачко-сремачкој,
један град сања своје снове!

∞

Опијен љубављу, што свуд се шири,
поред Дунава, град лежи, спи…,
док брижно га, са брега, вири
тврђава, што над њим, верно, бди.

∞

Тек мало даље, под ројем звезда,
тек слабо светло месец баца,
на бројне храмове српског гнезда
– цркве Сремских Карловаца.

∞

Ту је Карловачка гимназија,
ту Карловачки мир се сков’о,
ту се стварала и нова Србија…
Ту је и Бранково Стражилово!

∞

Дунав Бачку и Срем споји
и роди се град на обе стране.
Сад Срем га рујним вином поји,
Бачка и Срем га, обоје, хране.

∞

Сво време, Дунав га љуља нежно,
те му љубави никад не фали,
па је по свему неизбежно
да воли љубављу, што су му дали.

∞

Зато ту уметност свака цвета
– љубав је мајка свих вештина…
Поста стециште ученог света
и доби име Српска Атина!

књига – ПУТЕВИМА СЛАВЕ

 

Слушали смо музику зрикаваца

То вече. У врту миришљавих чемпреса.

Моје срце је весело играло

 

У ритму, њених лаганих издисаја.

И свака пора на кожи напета из осећаја

Исчекивања. Да ли ћу грешку направити

 

И све упрскати? Њена коса мирише на ружмарин.

У њој све гори, град у пламену! А црвене усне Венерин

Пупољак ружин. И латица црвених

 

Које, као цвет росе, моје усне жељне

Додира лаганих, миловања и бројне

Уздисаје, ношене временом

 

Као жарена пустиња жељна воде

Тако моје срца од капи лепљиве смоле

Напаја се похлепно. Од густих четинара

 

Драгог камена ћилибара

Њене очи… ахх! Њене очи кристална

Камена рубина, краљевског сафира…

 

Украшена одвећ поносна

Заувек краљица трона висока

Нимфа из митологије где

 

Мирише вечерње лето, лаванда

И дрворед густих чемпреса

На каменој клупи поред

 

Уличне светиљке, где замишљах у тишини

Како Ивану љубим у дубокој мисли

Где не знам више шта је стварност, а шта машта