Круцијално обележје националног и етничког идентитета за сваког човека, бар у прошлости, била је његова одећа, односно ношња. Међутим, ношња није служила само за обележје националне или етничке припадности, већ је она, по строгој форми кројних облика одеће, слагању делова одеће, строгоформалној геометријској орнаментици, изузетно стилизованим везовима цветних мотива и устаљеним колоритом одабраних боја, служила и као обележје времена и простора у коме је стварана и ношена, представљала трагове културно-историјских специфичности у развоју једне националне или етничке скупине од момента њеног настанка.
Сваки део одеће, својом визуелном формом, геометријском орнаментиком, цветним мотивима, богатством суптилних и раскошних украса савршене израде и фино слагање боја, крије неку поруку о социјалном статусу жене или мушкарца, верску или националну припадност онога који га носи а често казује и о неким култуно-историјским чиниоцима кроз далека времена и на широким просторима.
Такав је случај и са деловима ношње Старих Срба из Русеничког Подгора.
На ношњи Старих Срба Русеничког Подгора ништа нема што је случајно или произвољно навезено од стране везиље. Чак и боје су се користиле у складу са одређеним обрасцима који су пратили старост, пол и социјални статус жене или мушкарца. Сваки вез има свој смисао и своје значење.
Везови Старих Срба су се груписали у две основне групе: „бајраке“ (не „барјаке“) којима се исказивала национална, верска и етичка припадност и
„шаре“ којима се исказивао социјални статус жене или мушкарца.
Неки везни мотиви су били обавезни за један одређени, кључни, истурени и видни део одеће и нису могли бити замењени другим везовима. Такав је случај са женским „коланчетом“ Старих Срба Русеничког Подгора.
Коланче је платнени појас чија је спољна површина извезена милиметарском перлицама („манистрима“ а по старом „монистрима“), тако да у потпуности покривају платнену површину појаса, а распоредом њихових боја се добија својеврсни мозаик са везовима познатим као „бајраци“ и „шаре“.
„Коланче“ је девојачки или „лазарички“ појас и носе га девојке до удаје. Оно што завређује пажњу јесте везни декор коланчета, где доминира осмокрака звезда са устаљеним колоритом од, претежно четири боје (црвена, плава, бела и жута), односно осмокраки крст као незаобилазни детаљ који су, на јединствен начин рукотвориле Српкиње Русеничког Подгора и, из генерације у генерацију, транспоновале овај везни образац у облику сложене геометријске фигуре, у науци познате као октограм.
Осмокрака звезда, као везни мотив се могла наћи и на другим деловима одеће, али на коланчету она је била неизоставна и незамењива, и у комбинацији са шестолисним цветом.
Зашто баш на коланчету? Да ли зато што је симбол звезде („северњаче“, односно „Polaris“) која је центар неба (Великог Кола, Кола Сварога)?
Неоспорно је да је у словенској митологији, па и митологији Старих Срба са простора Русеничког Подгора, осмокрака звезда била симбол Поларне звезде (северњаче), звезде која је, по њима, центар неба око које се окреће звездано небо, или како су га, у прошлости, они називали Коло Сварога. По том колу су они рачунали и време, односно имали свој календар. По овој митологији Бог Коледо је Словенима пренео науку о Великом Колу (Колу Сварога), и направио први календар (дар Коледа). Коледо је дао људима календар када је Поларна звезда (Купала) пресецала нулти меридијан. Након прорачунавања времена када се то догодило, добија се 6530. година пр.н.ере са осцилацијом од 30 година.
Присуство симбола Поларне звезде на коланчету Старих Срба упућује нас да корене, односно старост Старих Срба треба тражити у периоду око 6500. године пре Христа, односно пре око 8500. година, збирно са годинама после Христа.
Извод из текста Сање Бајић – Тајне старих Срба – девојачко коланче –
Извор- интернет страница „РАСЕН“
