Упркос мишљењу да je кружна игра својствена човеку и да се може јавити у разним појавним облицима код многих народа, коло je према појединим тумачењима словенско наслеђе. Кружна игра ланчано повезаних играча несумњиво је постојала у античкој Грчкој и код племена која су насељавала Балкан пре IV и V века нове ере, али појам играња у колу на ове просторе је стигао са Словенима.

 Ипак, на основу досадашњих сазнања не може се тврдити да је играње у колу словенско, старобалканско или старогрчко наслеђе. Порекло овог феномена не треба посматрати са аспекта географског и етничког распростирања, већ искључиво из угла цивилизацијског развитка.

 Стари источни народи су веровали да играњем кола могу од богова измолити: животну снагу, благостање, здравље, родне године и напредак у кући. Све специфичне особине једног народа и краја, као што су људска психа, поднебље, природни феномени, говор, ритам, песме и плесови, синтетизовани су у фолклору.

Писани трагови и документа o играчким појавама припадају новијој историји, те је груписање играчког материјала могуће извести само анализом и поређењем са историјским, културним и уметничким догађајима, пратећи живот нашег народа у различитим историјским епохама. Смотре фолклора у садашњости, али и у будућности, треба да подстакну чување многих обичаја националне културне баштине.

 Обредне игре носе у себи значење некадашњих представа о религији, свету, историји и моралу. Оне су облици старе вере, паганске духовности и касније накалемљеног хришћанства. Реконструкцијом обредног контекста дошло би се и до тзв. играчких песама. Ове игре и песме садрже контаминацију паганских и хришћанских представа, синкретичност, колективност и низ архаичних обележја својствених целокупној традицији. Обредна пракса у оквирима овога рада биће третирана као врста религијског понашања и мишљења заједнице током годишњег и животног циклуса обичаја.

Кристина Митић, Петар Митић: Коло- паганско наслеђе у хришћанском и данашњем руху Извор www.svevlad.org.rs/narodni_zivot.html

 

 

Кад не бих веровао у Љубав и Доброту, не бих ни живео.

Нити бих умео, нити желео да живим!

Заиста, немогуће је живети са Сврхом и Смислом, ако не верујемо у Љубав и Доброту.

Из брака Љубави и Доброте рађа се Лепота!

Тако су говорили Древни, они који су дошли из Вишњих звезданих светова.

Зло и мржња влада Мидгард-Земљом.

Зло и мржња каква још од Праискони ни виђена ни чувена није.

АЛИ, УПРКОС СВЕМУ, ЈА МОРАМ ДА ВЕРУЈЕМ У ЉУБАВ И ДОБРОТУ.

МОРАМ ДА ВЕРУЈЕМ И У ЛЕПОТУ КОЈА СЕ РАЂА ИЗ СВЕТОГ БРАКА ЉУБАВИ И ДОБРОТЕ.

МОРАМ, ЈЕР МОРАЊЕ ЈЕСТЕ МОЈ УНУТАРЊИ ПУТ ПОСВЕЋЕЊА!

Ова биљка кориштена је за магијску заштиту а њене ритуалне функције и симболичко значење условљене су њеном бодљикавошћу. Сматра се да глог може да спречи покојника да се после смрти претвори у вампира па се из тог разлога око гроба или на њему сади глог или се побадају глогови колчеви.
Ако би се ипак десило да се покојник повампири, тада би му откопали гроб, и пробијали га глоговим колцем. Као магијску заштиту, гране глога се стављају под јастук, под димњак или испод прозора како би се отерале нечисте силе.
Такође, глог је кориштен и у медицинске сврхе, односно код уједа змије или код болести где би се одећа оболелог бацала на глог како би болест прешла на њега, или би одећу стављали у шупљину од дрвета и онда глоговим гранама затварали рупу. Забележен је и обичај где домаћица на Божић ставља колац на под преко кога прелазе деца или где се пре вечере једу плодови глога опет у смислу магијске заштите.

Глог је, поред осталих својих супра-нормалних особина, имао још и ретку част да се сматра за космичко, васионско дрво. Као за игдрасил у германској митологији, тако наш народ прича за неки велики глог да на његовим гранама стоји цела земља, за тај глог везан је црни пас, који непрекидно гризе глог, и ако би га прегризао, свет би пропао; али с времена на време свети Петар прекрсти штапом, и глог се врати на стару меру.

Текст: Милош Костић

Литература:

Петровић А. , „Глог“, „Словенска митологија – енциклопедијски речник“, Zepter book world, Београд, 2001
Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић – „Српски митолошки речник”, Нолит, Београд, 1970

фејсбук страница – Расен

 

Киша расипа
Грмљавина
Набој пражњења
Спречавање експлозија
Човек
Плаче
Облак у другачијој
Форми
Божија музика
Електрицитет
Са нотним набојем
Човек
Са избором
Игра уз ритам
Импулса свога живота
Оружија
Пресахњују
Трулежи подају
У његовим рукама постају
Инструмент савршеног тоналитета
Који прожима васељену
Говори планетама
Одговара КоСмоСу
Ритам
Све је ритам
Поједини несмотрени
Заробљени у ниском ритму
Подлежу матрици
Онај прави задржава
Основни такт
Смер мења

 

Среда се понекад сматрала срећним даном за почетак пољских радова.

Сељаци у Хомољу трудили су се да баш у среду почну орање или тог дана макар једну бразду да узору, да би им сви каснији послови били успешни.

У околини Пожеге, било je cyпротно – среда су сматрали за баксузан дан и избегавали су да тада било шта важно започну. У току године од посебног значаја биле су среде у задушној недељи и на белим покладама, када није требало месити квасни хлеб и радити било шта у пољу (срп. беле среде); среда у четвртој недељи великог поста: код Ист. Слов, су пекли посне хлепчиће у виду крста, које су носили са собом приликом првог изласка на орање, или при првом изгону стоке на пашу; код Срба, на средопосну среду су бројали jaja, која je снела живина, верујући да колико je jaja до тог дана снесено, толико ће у кући бити приплода стоке; трећа или четврта среда између Ускрса и Спасовдана (пољес. сухие, громовые) (суве, громовите) празноване су ради заштите од грома; четврта je позната и као Переплавная (препливна): по пољес. веровањима, тог дана Бог или Богородица „препливавају“ реку, и тек од тог дана могло се купати у реци; за среду у троичкој недељи (ист. слов, кривая среда, срп. крива среда, буг. руса сряда) веровало се да je опасан дан, када не треба ништа садити, jep ћe израсти „криво“ (срп.). Јуж. Слов, су се чували среда у првој недељи великог поста, коју су називали Луда или Црна, и сматрали да прекршилац забрана које су важиле за тај дан може бити кажњен епилепсијом (срп.) или безумљем (буг.).

Извод из текста – Светлана Михајловна Толстој: ДАНИ У НЕДЕЉИ*

Извор www.svevlad.org.rs/narodni_zivot.html

 

 

 

 

 

 

 

Летњи сутон, над банатским пољем.

Небо, плаво-зелено, ниско а дубоко.

Румени и ружичасти, наранџасти и жути, те малинасти и пурпурни облаци, гле! као праменови вилинских власи, лебде на плаво-зеленом небу.

Зурим у врхове крошања што се лагано њишу и повијају на вечерњем дашку.

Замишљам велику љуљашку, развучену између двају облака понад јасенова и топола у даљини, и већ видим себе у љуљашци како се љуљам у ритму вечерњег дашка што плеше у крошњама.

Сутон се лагано прелива у сумрак.

Вагре неба и облака полако гасну, бледе и чиле.

Из поља допире свежина вечери, провлачећи се, неприметно, кроз сенке кукуруза, сунцокрета и шипражја.

 

 

 

(Велики Гај, 18. жетвар 7526.)

 

 

 

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

 

Хајде да освешћујемо, зато што је освешћивање мајка мудрости.

Када уђемо у саму суштину ствари, тада видимо да су све глобалистичке идеологије новога доба произишле из јудео-кршћанства.

Под јудео-кршћанством подразумевам и ислам, зато што је ислам само једна од варијаната јудео-кршћанства.

Између јудео-кршћанства и ислама разлика је скоро занемарљива.

То ће одмах схватити и освестити свако ко год буде упоредо ишчитавао Библију и Куран.

Разлике су најчешће терминолошке, филолошке и лингвистичке, док је суштина готово истоветна.

02

Паразити су лукаво и потуљено присвојили, прерадили и злоупотребили изворно Радмирово учење о Путу Светлости – Путу Љубави.

Сва јеванђеља – како званична и јавна тако и она скривена и тајна(која се још зову и гностичка) – јесу преписана – наравно, у редакцији ватиканских рептилоидих жреца! – из светих књига Белих Срба.

Радмир је ведски Бели Србин који је са Пупка СрбИрије кренуо пут јужних и југо-источних земаља, племена и родова да им преда древна знања и мудрости својих учитеља Белих Ура.

Знамо на какве су га све муке стављали хазарски рептили и паразити, и знамо да је скинут са крста и да је васкрсао, и, такође, знамо да се вратио на Пупак СрбИрије, да је у браку са човечицом Радмилом изродио мушке и женске поптомке, те да је поживео стотину и осам лета, окружен породицом, саплеменицима и верним ученицима.

Ово су увиди из Акаше, а ко жели – нека и сам провери!

 

Правилна употреба речи је кретање путем и у смеру Истине и то оздрављава човека. Оздрављава све његове облике постојања и испољавања и он постаје Човек.Такав речни ток назива се Пут оздрављења, Пут здравља. То је истовремено и Пут склада, Пут смисла, Пут позитивног кода, Пут испуњења, Пут Духа, Пут разумевања, Пут блаженства.

Погрешна употреба речи, коришћење туђица или роварица — речи које носе дејство других таласних гибања, које праве застоје, рупе или кратере и које подривају и буше речни ток, води у болест. Такав речни ток назива се Пут болести. То је Пут стењања, кашљуцања, роптања, Пут несклада, Пут бесмисла, Пут негативног кода, Пут жеља, Пут пријањања, Пут незнања, Пут Материје, Пут патње.

Јасна и правилна употреба речи, речи које подржавају Истину или су Истина сушта
заповеда поштовање, ствара од непријатеља пријатеље, шири мир, љубав и истину,
гради Поље дејста у коме нема мрежа расправа, нема ратова, нема патње.

Зналачко ћутање, сушта тишина, прави, са још већом силином, прав и здрав речни ток, мислени ток, промислени ток, духовни ток.
Тишином се постаје зналац, који осваја себе, постаје пријатељ свима и свему, бива пун самоискуства, живи без напора, без кајања, без страха, екстатичан је и безграничан.
Сушта тишина доводи зналца у Поље блаженства, Поље Једноте, Поље Истоте.

(сетите се овог текста код сваког разговора)

 

 

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

 

Љутња, бес, гнев, мржња – то нису особине расних Срба и Србкиња.

То су многи неосвешћени Срби, кроз столећа и тисућлећа, примали од нижих рептилских раса из свог окружења.

Ми смо висока раса, раса белих богова, и, стога, не смемо да се подајемо љутњи, бесу, гневу и мржњи.

Морамо да будемо високо изнад тога, морамо у ходу, у трену, да превазилазимо свако то осећање.

Наш пут јесте Пут Светлости!

Ми смо Раса у Мисији.

Ми смо Раса Лучоноша.

Ми смо Раса Ратника.

А ратнику не приличе та ниска осећања.

Ко год је подложан тим ниским, рептилским и паразитским осећањима, никада неће постати ратником.

Ратником у срцу и души.

Ратничка Част одликује како расног Србина тако и расну Србкињу.

Човек Србин и Човечица Србкиња бивају, гле! Једно Суштаство.

Они су Једно Суштаство одувек и заувек!

02

СТВАРНОСТ ЈЕ ОНО ШТО МИ ПРОГЛАСИМО ЗА СТВАРНОСТ, И ОНО ШТО МИ ОСЕЋАМО И ВИДИМО КАО СТВАРНОСТ.

У СПОЉНОМЕ СВЕТУ НЕМА СТВАРНОСТИ БЕЗ НАШИХ МИСЛИ, ВИЗИЈА И СНОВА.

У СПОЉНОМЕ СВЕТУ ВЛАДА РЕПТИЛСКА И ПАРАЗИТСКА СТВАРНОСТ, АЛИ САМО ЗА ОНЕ КОЈИ СУ ПОДЛОЖНИ МАГИЈСКИМ УТИЦАЈИМА РЕПТИЛА И ПАРАЗИТА.

РАСНИ СРБИН И РАСНА СРБКИЊА НИКАДА НЕ ПРИХВАТАЈУ ГМАЗОВСКУ И ПАРАЗИТСКУ СТВАРНОСТ ЗА СТВАРНОСТ, ВЕЋ СТВАРАЈУ ЈЕДНУ ВИШУ СТВАРНОСТ – СТВАРНОСТ БЕЛИХ БОГОВА.

СТВАРНОСТ ЈЕ ОНО ШТО МИ ЖЕЛИМО ДА БУДЕ СТВАРНОСТ!

03

Морамо да јачамо свој стваралачки дух.

Морамо да стварамо, развијамо и негујемо своја виша тела.

ДУЖНОСТ ЈЕ СВАКОГ РАСНОГ СРБИНА И СВАКЕ РАСНЕ СРБКИЊЕ ДА БУДУ ЗДРАВИ, ЈАКИ, ЧВРСТИ, ТЕМЕЉНИ И СТАМЕНИ, ЈЕР ЋЕ САМО КАО ТАКВИ МОЋИ ДА ОБАВЉАЈУ СВОЈЕ СВЕТЕ ДУЖНОСТИ И ЗАДАТКЕ.

Морамо да чистимо своје поље свести и свесности, да чистимо и купамо своју ауру.

Ваздушно купање је боље и делотворније од купања водом или у води.

Ваздушно купање – то је чишћење и купање ауре, поља свесности и свести од паразита, од невидљивих тамних ентитета који краду наше животне сокове, нашу животну енергију.

У праскозорје или у сутон, кад дувају етерични ветрови, изиђите у свој врт или негде у поље, у шуму, и обављајте ваздушно купање.

Седите у положај који је за вас најудобнији.

За мене је, рецимо, најудобнији самурајски илити зеновски сед.

Распремите се, свуците сву сувишну одећу за себе, зажмирите, дишите дубоко и уједначено, дишите из доњега стомака.

Удишите на нос, а издишите кроз стиснуте зубе, али тако снажно и гласно, да просто шиштите попут змије.

Оваквим дисањем из свог срца, из свог бића избацујете таму, избацујете љутњу, бес, гнев и мржњу.

Уз ову вежбу ДИСАЊА И ВАЗДУШНОГ КУПАЊА, иде упоредо још једна вежба која се зове ПОЗДРАВ СУНЦУ – ПОЗДРАВ СВАРОГУ.

Леву шаку држите на срцу, а десну шаку раширених прста дигните високо према Сунцу – према Сварогу Тросунчаном.

И говорите наглас: СЛАВА СУНЦУ! СЛАВА СВАРОГУ! –  СЛАВА! СЛАВА! СЛАВА!

 

…Када Господ свемир створи,
испољи се као владар:
Сварог, што са Сварге влада,
коју зовемо и Небо.

Када свемир сав уреди
да је сав у хармонији,
поче земљу украшават’,
к’о умјетник своје платно.
Испољи се Господ затим
у божанском женском лику:
Мокош, која живот даје…
Као тако биполаран,
поче земљу насељават’
у своме монологу,
сад к’о Сварог-сад к’о Мокош,
влада к’о сав и раздијељен.

Као Сварог он одлучи
да Дубравка, мушко, створи:
дух удахну у велико
стабло дуба, то јест храста!

Као Мокош створи жену,
за Дубравка, Љубљеницу.

Објави се у стварању
првих жене и мушкарца,
опет као биполаран:
као Род и Рођеница,
од кад сав род људски наста.

К’о Мокош, им храну створи
све што за живот треба,
к’о Дајбог се сунцем створи,
a к’о Кресник сунце кресну
запали, да им сија.

Као дио тога сунца,
појави се к’о Сварожић,
да људима ватру даје
да га кроз ватру славе,
да сунца знак цртају
к’о врховно им божанство,
јер с умом несавршеним
схватит’ самог створитеља,
у његовој свој свемоћи
у свесавршености
човјеку је немогуће…

К’о Световид тад се створи,
показујућ’ да све види,
са четири своје главе,
на четири стране свијета.
Показа се Господ затим
к’о Воден, што водом влада
и свим везаним за воду,
што Морана сина има

и невјесте му Марице,
што на води кажњавају
оне што су незахвални.
К’о Морана, он кажњава
и помори незахвалне
и у пољу и у шуми.

Као Перун, он се јави
к’о господар облацима,
муњама и громовима.

Стрибор је к’о владар вјетра,
Рујевит к’о владар рата,
као Бјелобог је дању
и кад свијетло шта доноси,
Црнобог, за ноћи тамне
и кад носи што-год лоше,
као Волос, стоку чува
знање нам, вјештине… даје,
к’о Радогост гости госте,
Купала кад плодност даје,
Девана кад шумом влада…..