Пјан од љубави, корачам у сутон сеновитом стазом што води покрај твојега дома.

У сенци крошања липа и кестенова, скривам се од радозналих погледа људи, како не би видели пијанство у мојим очима.

Вече је благо, тихо, румено и пролетње.

Топао вечерњи дашак, преко широка поља црвена мака, доноси до мене мирис босиљка и менте из твојега врта на крају села.

Љубав моја према теби, што попут жива огња дан и ноћ тиња у моме срцу, чини да будем пјан и луд од љубави, те да заборављам на све дужности и послове своје.

Застајем, на трен, пред твојим домом, док срце сумануто туче под грлом а крв жубори у ушима, зурећи изгубљено преко плота и шипражја око твојега дома.

Пјан од љубави и милине, гле! свуда осећам, слутим и препознајем тајанствено и скривено присуство твоје.

И ако умрем од љубави, ти никада нећеш сазнати, да сам, у један пролетњи сутон, умро од љубави за тобом, драгано и богињо моја!

ПЕСНИКОВА РАЗЈАСНИЦА

Ову сам песму, у пролеће 1974. године, записао на обичном жутом листу хартије, и преко једног поверљивог дечака из сокака, послао је својој суђеници, својој драгани и богињи, а мојој садањој супрузи и животној сапутници.

Она је ту песму прочитала и, негде сакрила од родитеља, будући да јој родитељи нису допуштали, да се виђа и састаје са мном.

У то доба, ОНА још није имала ни двадесет лета!

Годинама сам био убеђен да је ТА песма заувек некамо нестала.

И гле чуда!

Данас сам у шупи без врата и прозора, где има које-кавих старих и беспотребних ствари (не знам да ли случајно!), међу прњама и старим ђачким књигама и свескама, наишао на тај лист хартије, посве искразн и потавнео од влаге, тако да сам, срицајући попут ђака првака – слово по слово, реч по реч – успео да рашчитам ОВУ песму до краја.

(У Великом Гају, 20. жетвара/јула, 7526. године)

Дан у недељи који се у народним веровањима тумачи превасходно као срећан и повољан (по обележјима „мушки“ и „паран“) за разне врсте пољопривредних и кућних послова- за њега je везан најмањи број забрана.

Код Јуж. Словена, он се често упоређује с понедељком, а код Ист. и Зап. Словена – с уторком, за њих повољним даном у седмици.

Од свих четвртака у години највећи значај придаје се Великом четвртку у страсној недељи, с којим je везан низ ритуала и веровања.

 Код Јуж. Словена, осим тога, посебно се поштују наредних шест (негде осам) четвртака, када се забрањују многи послови, посебно „женски“, као што су прање, умивање, шивење, предење, плетење, ради заштите од грома и града.

 

Извод из текста – Светлана Михајловна Толстој: ДАНИ У НЕДЕЉИ*

Извор www.svevlad.org.rs/narodni_zivot.html

 

 

Изнад мене – травната равница

По њој плове облаци – лоптаци

Над Рудником Јарило се рађа

Гледим га са Орлове планине

 

 

Милозвук звон овна предводника

Пробија нежно јутарњу тишину

Мајсторски ствара мале осмице

И складно их плете у дуге ланце

 

 

Заравњен круг – место посвећења

Нових Витеза Праисконог Реда

Трагам за суштином једне латице

Знам да ћу тако спознати Цвет

 

 

Знам да ћу тако спознати и Свет

Простор и време су илузије ума

Ум – зналац магије од памтивека

Само Вечност и Безкрај су истине

 

 

Отварам срце милину пропуштам

Где је сада најдража витезица моја?

Ослушкујем трагове миришем боје

Пусти их! Пусти драга боје у парове!

 

 

 

Улазим у снове

белих вила,

и путујем с њима

на Зраку Месечеву,

кроз оностране и тајносане

светове далеких

звезданих јата.

Доносим ти цвет.

Један што цвета

 Једном у година сто.

Доносим ти цвет

Од кога ћеш да

Од свега оздравиш.

Да  свега што си

Заборавио се сетиш.

Да мирисом његовим

Душу окадиш и срце испуниш.

Доносим ти цвет.

Један што цвета

 Једном у година сто

Којим ћеш све

Људе да усрећиш.

Мирисом његовим

Пут да им покажеш.

Лепотом његовом сваком

Детету радост да поклониш.

Усамљена срца да дотакнеш

Из сна их разбудиш.

Доносим ти цвет.

Један што цвета

 Једном у година сто

Много жеља да помислиш

И за испуњење, иза дуге,

На облаку руменом

 Да плови  . . . га  оставиш!

 

 

 

 

Тајна Времена скривена је у Садашњем Тренутку.

Ко позна Садашњи Тренутак – открио је Тајну Времена.

Цела Прошлост и Свеколика Будућност стају у Садашњи Тренутак.

Садашњи Тренутак јесте Извор Времена, које нам се час указује као Прошлост, а час, потом, као Будућност.

Време извире из Садашњег Тренутка, и вечно се обнавља.

Будућност је Прошлост која се без престанка понавља у Садашњем Тренутку.

Између Прошлости и Будућности можемо слободно да ставимо знак једнакости, будући да су, уистини, једно те исто у Садашњем Тренутку.

Када Садашњи Тренутак поделимо по Вертикали, тада се Прошлост и Будућност гледају лицем у лице у Кривим Огледалима Вечности.

 

 

 

 

Зраци ужареног сунца, кидају облаке беле

и у неке далеке, баш далеке крајеве их селе.

Тамо негде, где се туга заједно са њима спрема,

јер поред тебе драга, места за облаке нема.

 

 

 

Нек се распрши плаветнило, под сјајем велике звезде,

да се искре твог погледа у мом оку гнезде.

Гледаћу те тако нежно, миловати погледом,

назваћу те мојом птицом, благом или медом.

 

 

 

Слушаћемо валцер, из крошања високих јаблана,

који поветарац свира, током целог дана.

Ставићеш руке око мога врата и заиграћемо боси,

један валцер љубави, на првој јутарњој роси.

 

 

 

Једно парче овог света, биће парче само наше.

Изнад њега плаво небо, коме само сунце паше.

Ту ћу с тобом да поделим, живот, срећу, своје снове.

Ту ћу с тобом да поделим, све што створе руке ове.

 

Чини ми се да сам те морао волети на безброј начина, безброј пута,

У животу након живота, у добу након доба, заувек.

Моје опчињено срце је направило и изнова створило огрлицу песама

Прими је као дар и носи око врата на своје различите начине

У животу након живота, у добу након доба, заувек.

 

 

 

Када год чујем старе приче о љубави, то је вековима стар бол,

Та стара прича о раздвојености или заједничком животу,

Као што увек гледам изнова у прошлост, на крају увек ти искрснеш

Прекривач сјаја поларне звезде која исијава кроз таму времена:

Постајеш симбол онога што се памти заувек.

 

 

 

Ти и ја плутамо на овом млазу који долази из извора

Срца времена љубави једног према другом.

Играли смо уз милион других љубавника, делећи исту

Стидљиву драгост због састанка, исте потресне сузе растанка –

Стара љубав, али у облику који се рађа и рађа увек изнова.

 

 

 

Данас је та сила пред твојим ногама, пронашавши свој крај у теби,

Љубав човека свих времена, прошлости и вечности:

Универзална срећа, универзална туга, универзални живот.

Сећања на све љубави спајају се са овом нашом љубављу –

И песме свих песника, прошлости и вечности.

 

 

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

 

 

На крајњем северу Канаде, према Аљасци, на кристално бистрим горским језерима и брзим бучним рекама, у моћним јеловим и боровим шумама, обитавало је, негда давно, велико племе Белих Индијанаца.

Последњи Бели Индијанци виђени су пре стопедесет година, и, отада им се губи сваки траг, заувек.

О Белим Индијанцима мало се зна, јер су сви извори сазнања о њима или скривени или уништени.

Из тих штурих и шкртих извора, успео сам да сазнам ово, што ћу вама у даху препричати.

Ликом, стасом, растом и карактером, Бели Индијанци су личили на наше горштаке Херцеговце.

Њихове девојке бејаху праве лепотице – стасите и наочите, нежне светле пути, бистрих плавих или зелених очију, танка струка, витке и високе.

Младићи су, сви до једнога, били рођени ратници: храбри, чврсти, постојани, морални, честити и часни.

Били су веома високи – највиши, најстаситији и најснажнији Индијанци икада виђени.

Били су неустрашиви, мудри, даровити, правдољубиви, истинољубиви  – прави Сунчеви и Сварогови ратници!

Имали су своје богове и богиње, имали су своје виле и вилењаке, и знали су за једног врховног Бога Створитеља – Бога Сунца коме су се вазда у молитвама обраћали.

Писали су и стварали поезију која је у самом врху светског песништва.

Њихова се поезија може поредити са персијском, арапском (пре примања ислама) и ведском поезијом.

Били су усаглашени са Мајком Природом и Прамајком Васељеном.

Рађали су само по двоје деце – најчешће дечака и девојчицу; као да је сама Мајка Природа одредила да се у свакој породици рађа исти број мушке и женске деце!

Сви су у племену били подједнако одговорни за свако дете: све мајке су пазиле, неговале и храниле сву децу равноправно, као што је и сваки ратник био дужан да штити и брани свако дете, без изузетка.

Били су и мудрији, и културнији, и лепши, и часнији од свих оних европских дивљака који су похрлили у Канаду да пљачкају и убијају, наравно, с благословом јудео-кршћанске цркве и рептило-паразитског Ватикана.

Од западних јудео-кршћана не бејаше већих злотвора, варвара и дивљака!

(А такви су и данас!)

Где год би дошли – остављали су само грозоту пустоши за собом!

 

02

Две песничке разјаснице.

Прва разјасница:

Они који воле поезију и лепу књижевност, нека по библиотекама и антикварницама, потраже песнички надахнуто, а срцем и душом писано, дело Џека Лондона БЕЛА ИНДИЈАНКА.

 Можда је Џек Лондон, чувени поларни пустолов и књижевник, био један од ретких који је успео да се сретне са последњим Белим Индијанцима.

Друга разјасница:

На основу увида у Акаши, дошао сам до познања, да су Бели Индијанци нико други до једно од несталих племена Белих Срба Хиперборејаца, који су се, преко Аљаске, спустили на север Канаде!

Упркос мишљењу да je кружна игра својствена човеку и да се може јавити у разним појавним облицима код многих народа, коло je према појединим тумачењима словенско наслеђе. Кружна игра ланчано повезаних играча несумњиво је постојала у античкој Грчкој и код племена која су насељавала Балкан пре IV и V века нове ере, али појам играња у колу на ове просторе је стигао са Словенима.

 Ипак, на основу досадашњих сазнања не може се тврдити да је играње у колу словенско, старобалканско или старогрчко наслеђе. Порекло овог феномена не треба посматрати са аспекта географског и етничког распростирања, већ искључиво из угла цивилизацијског развитка.

 Стари источни народи су веровали да играњем кола могу од богова измолити: животну снагу, благостање, здравље, родне године и напредак у кући. Све специфичне особине једног народа и краја, као што су људска психа, поднебље, природни феномени, говор, ритам, песме и плесови, синтетизовани су у фолклору.

Писани трагови и документа o играчким појавама припадају новијој историји, те је груписање играчког материјала могуће извести само анализом и поређењем са историјским, културним и уметничким догађајима, пратећи живот нашег народа у различитим историјским епохама. Смотре фолклора у садашњости, али и у будућности, треба да подстакну чување многих обичаја националне културне баштине.

 Обредне игре носе у себи значење некадашњих представа о религији, свету, историји и моралу. Оне су облици старе вере, паганске духовности и касније накалемљеног хришћанства. Реконструкцијом обредног контекста дошло би се и до тзв. играчких песама. Ове игре и песме садрже контаминацију паганских и хришћанских представа, синкретичност, колективност и низ архаичних обележја својствених целокупној традицији. Обредна пракса у оквирима овога рада биће третирана као врста религијског понашања и мишљења заједнице током годишњег и животног циклуса обичаја.

Кристина Митић, Петар Митић: Коло- паганско наслеђе у хришћанском и данашњем руху Извор www.svevlad.org.rs/narodni_zivot.html