ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА
01
За младог почетника на унутарњем духовном путу, битно је да нађе сродну душу – животну сапутницу с којом ће заједно путовати.
То исто важи и за младу почетницу на унутарњем духовном путу!
Лепше је и лакше путовати, развијати се и узрастати УДВОЈЕ!
Кад две душе путују заједно ствара се веће, шире и дубље дејствено, енергетско и духовно поље – Поље Смисла, Поље Свести.
Сродне душе увек постоје негде око нас, само се ваља мало потрудити, да би се сродне душе и пронашле!
Сва времена су иста!
У свим временима, у свим еонима постоје, постојале су и постојаће сродне душе.
Никакве разлике нема између ОВОГ времена, и неких времена прошлих и будућих.
Време је илузија, омаја и опсена!
Постоји само Садашњи Тренутак Вечности.
02
Брак није оно што успавани, необавештени и неосвешћени људи мисле – а боље да ништа не мисле, кад ионако ништа не знају!
Брак је најпотпунија и најузвишенија ДУХОВНА МИСТЕРИЈА, ДУХОВНА АКАДЕМИЈА ПОСВЕЋЕЊА.
Оно што може да постигне појединац у брачној заједници са сродном душом, ни за три инкарнације, ни за три животна тока не би постигао да живи усамљено, изван брачне заједнице!
Тисућлећима и еонима живесмо у тами, у зони сумрака, будући да су од нас била скривена Тајна Знања Звездане Расе.
Лажне су све религије, све школе, све науке, и лажна су сва учења и сва знања, како Истока тако и Запада, у последњих неколико тисућа година.
Монаштво, калуђерство, испосништво – све су то омаје и опсене оних који су живели у Ноћи Сварога.
Ништа монах, инок, испосник и калуђер не постижу у осами и самоћи, у пустињи и испосништву.
То је унутарњи пут илузије и привида.
Битно и суштаствено се постиже једино удвоје, у брачној заједници.
Све религије, у последњих неколико тисућа година, само су још више слуђивале ионако већ слуђен народ.
МИ СМО ПОТПУНИ И ЗАОКРУЖЕНИ, МИ СМО ДУХОВНА И СВАКА ДРУГА ЦЕЛИНА САМО ОНДА КАДА СМО УДВОЈЕ – МУШКО И ЖЕНСКО!
03
Поезија је једина истинска и истинита религија у Златноме Свароговом Добу, у Дану Сварога.
Али, поезија није само религија (можда уопште и није религија!), већ нешто много веће и више од религије – ПОЕЗИЈА ЈЕ ДУХОВНОСТ, УНУТАРЊИ ПУТ ПОСВЕЋЕЊА.
У Златноме Свароговом Добу, у Дану Сварога – поезију ће сви писати!
Поезију ће писати, стварати и живети САМА ЉУБАВ ИЗМЕЂУ МУШКОГ И ЖЕНСКОГ – ЉУБАВ КОЈЕ СЕ РАЂА, НЕГУЈЕ И РАЗВИЈА УДВОЈЕ.
Тисућлећима и еонима Мушко и Женско бејаху раздвојени, расцепани и располућени на два противуречна ентитета, на два супротстављена света у вечитом – тихом, подмуклом и потуљеном рату.
У Дану Сварога, у Златноме Свароговом Добу мора да се васпостави БОЖАНСКИ СКЛАД – ХАРМОНИЈА ИЗМЕЂУ МУШКОГ И ЖЕНСКОГ, јер без тога нема никаквог ни напретка ни узрастања НАШЕГА РОДА.
