Владан Пантелић: К о с о в с к и б о ј


-прва од три приче-

Лета Господњег 1389. године, илити 6897. године по старим документима, на Косову, пољу свих поља, сукобиле су се тур-ска (тур – задњица, Рут – женско име; пут – франц.; Рута – мистично библијско женско име; тајно име за Адамову прву жену Лилит; део пута) и срп-ска  (срп – алат за жетву; знак који су употребљавали комунисти са чекићем и звездом) војска. Турску војску предводио је силни цар Мурат (МУ – стара цивилизација, настала из УМ-а, тј прве цивилизације коју можемо, несимболично, звати СРБИ; рат – решавање проблема силом; арт – уметност; ТАРА – богиња срџбе, хинд.; планина у Србији), а српску благочестиви кнез-цар Лазар (ЛА – шеста нота солминације; АЛ – Васељена; ЗАР – вео, копрена, РА – бог Сунца,

а има још пуно значења).

Битка се о-ди-грал-а у уторак 28. (15) јуна 1389. године, на Видов-дан. Не зна се исход битке, али се зна да су на-пољу остали сви српски витезови, који су, посебно због ове васељенске представе, стигли из оносвета, са Курукшетре.

Вратимо се у време непосредно пре боја и осмотримо обострана и онострана треперења.
Српска војска се приближавала Косову. Испред војске ишли су поклисари, Милан и Иван, са својим јунацима. Они су пребројали турску воску и њихово оружје. Што су ближе Косову прилазили, све су веће громове слушали, све су већу светлост угледавали. Што су ближе Косову стизали, све су веће поеме слушали.

И велика турска сила, као непрегледна река са мноштвом притока, надирала је пут Косова. Овога пута треба задати одлучујући ударац срп-ској војсци и сасећи Лазара.
Стратези велике царевине са Истока кренули су, у ствари, на много дужи пут, ка Бечу и даље у срце Европе. Но, о колико је то понижавајуће за силну царевину, за силну царску армаду, за Мурата, испречили су се, као и увек, Срби!

Њих не можеш заобићи ни у једном походу освајачком, силничком.

– Увек су Срби на сред пута, на сред в о д а! Наћи ћете их свуда: упаљене у свим светионицима духовне Атлантиде, у мачевима ватреним у немуштој – телепатској и витешкој Ле-мурији (ЛЕ – дејство пада; ЕЛ – дејство уздизања; мурија – полиција, погрдно), у стубовима вечним широм овосвета,
а у сред Сербоновог Вавилона, у то не сумњајте!, Срби сричу, пропо-веда-ју и певају вавилонским, праисконим, прворођеним,

с в о ј и м језиком.

Велика Томић: Трбух за лебац


Када си млад,

и машташ, маштарије неке,

сањаш земље привидно светле и далеке.

Тај ти се сан и оствари

дођеш, дивиш се кулама моћним,

плантажама, широким, пространим, воћним.

Тапшању неке стране руке,

„Ооо, Гуууд! Твоје су златне руке!“

А оно само, твоје знојнице се злате,

којима подмазујеш, разне алате.

Школа ти поново не гине,

и чеда гураш, говориш….

„Само напред, и учи, учи сине,

ово је сине земља лепа,

покажи да ниси тиква без репа!“

Тако ти запеше родитељи и деца,

удри у коло а поштуј и Свеца,

Икону и Славу своју

и све јунаке твоје у строју.

Дођоше и унуци благо деди,

да им старина о пореклу приповеди,

сео их у своје крило,

таман да изусти о Немањићима с преда

прекине га Сокол његов и вели…

„Најн деда!

Нећем причам тај прича странска,

ово моја земла аустралијанска!“

Замисли се, стомак поглади

Е мој деда, шта све изгуби

да би стомак имао шта да ради! 

 

 

Драган Симовић: На путу ка Дому своме


Шта ми знамо о

далеким световима,

о чистој светлости

у нама унутра?

Ко смо ми

и куда ходимо?

Где смо све били

и где ћемо бити?

Вазда се изнова

рађамо и умиремо;

вечно на путу

ка Дому своме!

Ирена М.:НУКЛЕОСИНТЕЗА


N2_7669_09

Сунце огрева
По над времена
Потрага за
Златним елементима
Светлосних трагова
Није зора
Свитала
Путеве приказала
Није просторно
Плаветнило
Од облака
Одкрило
Тражило се
Нагађало
Срце трагове
Пратило
Пронашло
Сунце унутар
Јаче сија
Кад дом
У грудима
Бива

Оно што рука понуди
Срце не мора да прихвати

Прича о чаробњаштву


Мали анђео

са интересовањем је слушао

приповедање свог учитеља о

планети чаробњака.

– Постоји једна чаробна звезда – говорио је учитељ – која је Духом љубави створена.

Зове се Земља.

Све што је на њој – право је чудо.

Сваки угао Земље осликан је различитим бојама, све дише лепотом стварања.

Плава небеса се тамо огледају у земаљским огледалима – језерима, рекама, морима.

Сваки човек који живи на тој планети обдарен је магичним даром.

– Какав је то дар, учитељу? – питао је мали анђео.

– Како земаљска огледала одражавају небеса, тако и човек одражава чаролију небеса.

Ова магична сила живи у човеку. Када човјек жели да створи чудо, он мисаоно, као уметник кистом, слика жељену слику.

А да би се жељено отелотворило, у спољашњи живот, човеку је дат још један магични кист – Осећање.

Дакле, прво мисаоно црта чудо, затим, ту исту слику слика другим кистом – осећањем. Мисли су вечне и њихове мисли не нестају тако-тако, већ одлазе у вечност.

И жељено кроз мисли и осећања добија своје постојање.

– Значи, на тој планети живи се веома срећно, пошто се све њихове жеље могу остварити?

– Не баш, малени.

Ствар је у томе, да су многи људи заборавили  моћни магични дар. Блокирали су своје мисли страховима, конфликтима и сумњама.

 Њихов ум је као ратник, који бомбардује Универзум саопштењима, која су пуна алармантних сигнала, где сумње гуше жељено.

– Шта се може урадити да би се то поправило, учитељу?

– Мисли треба очистити.

 Оне морају постати светлосни ток, а не стално бојно поље …

 Мали анђео је гледао далеку звезду и маштао …

– Како бих волео да добијем Дар Живота на њој – мислио је он … Сунце

извор. фејсбук страница Љиљане Митрић

аутор: Еми Мон ( Алена Кравченко)   

превод: Беба Муратовић

 

Драган Симовић: РЗАВСКА ВИЛА


Било је то, гле! у једно зор-летње праскозорје,

кад рудине миришу на мајчину душицу

а букове горе на позни липов цвет;

кад реке бејаху зелене

 а небо дубоко, чаробно и плаво,

и кад свет овај биваше

чедан, прозрачан и дивотан.

Седео сам на оштрој стени

високо над слаповима и буковима Рзава,

 чекајући да изгреје пурпурно и румено Сунце

понад висова уснулог Клокоча.

У трену када су први румени зраци Сунца

провиривали кроз малинове сенке горских висова,

 и када је наступила праискона тишина

што није од овога света,

угледао сам у модро-зеленом рзавском виру,

 дубоко пода мном про сеновитог врбака,

прелепу танкоструку и млечнопуту вилу,

златних и сребрних витица

пуштених низа обнажена плећа,

како се извија из воде у прекрасном луку,

и како се тисуће светлуцавих капљица воде

 распршују око ње,

и како,

попут лептирице или птице у лету,

поново из висина,

стрмоглавце,

зарања у зелено-модар вир

који кључа, ври и пенуша

под златним зрацима

излазећег Сунца.

 

 

(На Рзаву,

на вировима понад Ариља,

у пролеће 7512. године.)

Међу својима – Владислав Петковић Дис


LJysJo8-6kA

 

У мом срцу поноћ. У њој каткад тиња
Мис’о да још живиш, мој пределе млади.
Моја лепа звезда, мајка и робиња,
Боже! шта ли данас у Србији ради?

Код вас је пролеће. Дошле су вам ласте.
Оживеле воде, ђурђевак и руже.
И мирише земља која стално расте
У гроб и тишину, мој далеки друже.

Једно твоје вече. идеш кући споро
Улицама страха, и душа ти јеца.
Твоје гладне очи, моја дивна зоро,
Храни љубав мајке: “Нека живе деца.”

Улазиш у собу. Сузе те већ гуше.
А два наша цвета из четири рата
У твоме су крилу, образе ти суше:
“Мама зашто плачеш? Је л’ писао тата?”

У велике патње невино питање
Дуби дубљу рану: плач ти тресе груди…
Напољу је видно, као пред свитање.
К’о да ће се дићи гробови и људи.

Скупила си сузе у косе детиње.
Све вас гледам сада крај гозбе сироте.
Лице ти се ведри: то душа светиње
Љуби твоје чело, мој сјајни животе.

Горан Полетан: Лужички Срби


Ево прође дванаест-тринаест стољећа

како нас прилике браћо раставише,

али што је била удаљеност већа,

једни смо за другим чезнули све више.

 

 

 

 

 

Од кад с Вишеславом, Дервановим сином,

пођосмо ка југу, из старога краја,

борит се на Сињем мору са туђином,

од тада нас душман са вама раздваја.

 

 

 

 

 

Наше двије гране, двије битке дуге:

ви бранисте сјевер, ми југ, стољећима…

Нисмо могли помоћи никад једни друге,

али, хвала Богу, ево, још нас има.

 

 

 

 

 

Лужички Срби, народе хероја!,

кога нападаше још од Старог Рима…

Бранећ’ име, језик и огњишта своја,

чували сте завјет дат својим прецима.

 

 

 

 

 

Ми се дивимо, браћо наша драга,

вашој истрајности у борби и жртви.

У миту вам, славном, оставише трага

преци вам, што никад неће бити мртви.

 

 

 

 

 

Откад Геро, преваром, поби ваше вође,

што су му к’о људи на ријеч вјеровали,

од тад многи туђин кроз Лужице прође,

ал’ су Срби, ипак, до данас опстали.

 

 

 

 

 

‘Још су живи Срби!’ – још се изговара.

Још се Спрева код вас к’о и прије зове,

сјећајућ’ на Спревника, старог поглавара,

који је водио ваше прадједове.

 

 

 

 

Од Лабе до Пољске, сва српска племена

изгубише језик – Нијемцима их зову,

само Лужичани кроз тешка времена

опстадоше, дајућ’ свима наду нову.

 

 

 

Када се пробуде опет: Полабљани,

Љутићи, Ранићи, Бодрићи, Гломачи…,

постану за претке заинтересовани,

ви ћете им, старих, ријечи бит’ тумачи.

 

 

 

Драган Симовић: Већ вековима, гле! сневам и снијем један дивотан сан…


(Посвећено свим Белим Србима и Белим Србкињама,

у свим световима, у свим пространствима

Првобитне Васељене.)

 

Одавно сневам и снијем један дивотан сан.

У том сну, сви смо ми богови и богиње, и сви смо озарени љубављу, лепотом и добротом.

Сви смо вечито млади, здрави, орни и заљубљени.

И сви учествујемо у Великом Стварању.

Стварамо нове планете, нове звезде, нова сунца, нове светове…

Стварамо и радујемо се Стварању, радујемо се Животу, радујемо се сваком новом тренутку.

А сваки нови тренутак јесте управо овај тренутак!

Сваки нови тренутак јесте вечан тренутак!

Већ вековима, гле! сневам и снијем један дивотан сан.

Тај сан је Стварност која се из Језгра Божјега Стварања лагано низводи на Мидгард-Земљу.

 

 

(Велики Гај у Србском Банату, 22. дана месеца липа, 7526.)

Ирена М.:ПОЗИТИВ


 

N2_3666_53

Нисмо ми

Саткани

Од капи воде
Ужареног
Језгра
Текућине

Нисмо ми

Створени
Од туге света
Мржњом
Чемером
Гротла пуњење

Нисмо ми

Ходали
Од почетка времена
Хладноћом
Кидали
Путеве скраћивали

Нисмо ми

Пристали
Од краја кренули
Изгубили
Компас
Уплашили

Нисмо ми

Деца других светова
Туђих имена
Срца камена
Речи без значења
Празних обећања

Нисмо ми

Пристанак
Све преокрене
Признање
Остаје
Записано
Не нестаје