Ти-ши-на Ти-ја-ни-је

Обасјана распршеним зрацима

Златног доба које надолази

 

 

 

 

Ти-ши-на Тија-није

Моћна мирујућа трка

Алхемије мога средишњег Срца

 

 

 

 

Тиши-на Ти-јани-је

Посматрам прсте на рукама

Созрецавам једнакост неједнаког

 

 

 

 

Тиши-на Тија-није

Голокож непоседован – све волим

Ничега више нема осим Лепоте

 

 

 

 

Ти-шина Ти-ја-ни-је

Богојав у поноћ отвара Небо

Са прхом узлећем крилима Слободе

И летим тамо где у себи нећу моћи

Да зауставим васцелу – разиграну Васељену

 

 

 

 

 

 

 

 

 

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

01

Од детета слушам приче неосвешћених наших људи, о томе како су Немци, ето, вредни, марљиви, одговорни и културни, како су, тобож, савршен, идеалан народ.

Ништа од тога није истинито!

Боравио сам, са двадесет и неколико година, у Немачкој, дружио се и радио с Немцима, улазио у њихове домове, куповао сам јаја, сир, воће и поврће од њих, будући да сам неко време проживео у једном малом селу на потезу између Хановера и Хамбурга.

Да скратим причу, јер не волим да развлачим и разводњавам.

Срби су, да будем искрен, и вреднији, и марљивији, и одговорнији, и маштовитији, и паметнији, а и лепши од Немаца.

Немамо ми шта да учимо од њих!

Напротив, они могу доста тога – наравно, ако желе! – да науче од нас.

Уосталом, Лужички Срби су и цивилизовали и култивисали и просветлили и описменили дивља германска племена.

Све што Немци, потомци дивљих германских племена, умеју и знају да раде, то су од Лужичких Срба, Чеха и Словака научили.

02

Оно што ми зовемо Немцима, то су не само два народа, но две расе.

Немци нису јединствен и саобразан народ.

На југу су Швабе, народ саздан од неких дивљих племена, а на северу и северо-истоку Пруси – германизовани Лужички Срби, Словаци, Чеси и Перунови Руси који су виша раса.

Швабе и Пруси се толико разликују по свему, на свим пољима битисања и стваралаштва, да је право чудо како уопште и опстају у једној држави!

Швабе су припрости, незграпни, подмукли и потуљени, чак и бесловесни, док су Пруси господствени, отмени, стасити, несебични и осећајни попут Белих Руса.

Швабе говоре неким исквареним језиком, који се зове плат-дојч, док Пруси говоре течно, чисто и јасно високим књижевним језиком, који се зове хох-дојч.

Та два дијалекта немачког језика толико су различита, да се они између себе једва и споразумевају, као да су у питању два језика!

(Немачки сам учио у основној школи, а потом, између осталог, студирао и германистику. Изучавао сам немачку књижевност и немачку философију, и могу одговорно да кажем: све што је вредно у немачкој култури, то је створио словенски дух. И још нешто: Немци су Аријевци само онолико колико су се мешали са Словенима, а превасходно са Русима!)

Све зло, кроз векове, нама је долазило управо од Шваба (који покривају и Аустрију), пакосних и злих ватиканаца – јудео-кршћана, кроатофила, усташофила и, надасве, заклетих србомрзаца.

Дакле, све ове приче које слушате о Немцима, уистини, јесу омаје и опсене недозрелих и неосвешћених Срба – германофила, који ништа не знају ни о немачкој култури нити о немачкој повесници!

Текст 6

Човек трага за својим именом као за светлошћу.

Нашавши га, проналази и себе кроз светлост свога имена.

1.И видех ја Оца Небеског, и разговарао сам са Њим. И рече Он: сине мој, ви се као моја деца налазите у реалности, и реалност је отворена пред вама. Ви видите и чујете много што шта: Свет, оно што је створено у Свету, и Књигу, која улази у Књигу другу и која представља Књигу јединствених знања.

2. У Књизи мојој је име твоје. Име твоје је у теби, као светлост. Ако познајеш и видиш светлост онда можеш да изговориш име своје, јер је оно записано у Књизи мојој за вечита времена. Али ја ћу рећи нешто друго.

3.И ја видех како се осмехује Отац.

И говорио је Отац: име твоје , означено у свим временима где је човек – Отац учини паузу па рече: – схвати тачно и слушај речи моје – где је човек прихваћен од другог човека. Где човек види и чује другог човека, где човек разговара и иде путем с другим човеком.

3. Сине мој ти си – човек. Сине мој ја сам – човек. Али ја сам и Бог. Схвати речи моје и ти ћеш поћи путем мојим, где човек одлучује да је он човек и биће човек; где човек одлучује да је Бог, где човек одлучује да је он Бог и човек истовремено. Сине мој, то су људи. И таквих људи је веома много.

Пут о коме ја говорим директно зависи од твоје одлуке, с ким ћеш поћи, прихватајући ме као човек човека и схватајући ме као Бога.

Ја ти говорим ове речи да би ти схватио своје даље кораке на путу којим ми заједно идемо, где ти ниси сам, као ни други људи што нису; сви сте ви моја деца. Тада ћеш у реалности сагледати пут о коме ја сада говорим. А гласови и звуци, речи и чак нека знања – долазе од других људи. Јер свакоме су дата од мене у душу тачна знања. И свакоме сам понудио избор: с ким и како он иде, где је његово име, ко је он и зна ли он уопште нешто о свом имену, првобитно сазнавши од мене да је његово име записано у Књизи мојој. За њега пут остаје пут, а знања остају знања, а име, које се састоји од светлости, биће у светлости све дотле док име своје он не пронађе и не схвати његову суштину.

5.И видех ја Оца. И био сам са њим у реалности. И налазим се у тој реалности, и видим светлост, видим Оца, и видим како се Отац радује имену моме. И ја разабирам Очеве речи у свом схватању, као у светлости душе.

И захвалих ја Оцу Небеском за знање које Он даје сваком човеку.

Извор: фејсбук страница Владана Пантелића

 

 

У мрачној и олујној ноћи,

која траје дуже од века,

само ми муње

обасјавају пут.

Корачам и посрћем

на путу кроз тамну ноћ,

 ношен ветрима и шибан леденом кишом,

али, пут што води ка невидљивом циљу

с ону страну свих варки, обмана и опсена,

никада не напуштам.

(У Великом Гају,  у јутро 24. дана месеца липа, 7526.)

ЛИРСКИ ЗАПИСИ

Од свих Божјих бића у Васељени

најлепша је, најкрасивија и

најдивотнија Жена.

 

 

 

 

 

Све што су Васељенска Душа и

Велики Стваралачки Дух

из своје Вечне Љубави изнедрили и

подарили свим суштим бићима

у свим видљивим и невидљивим,

овостраним и оностраним световима,

 

 гле!

 

све је то, уистини, стварано, вајано и

обликовано у Славу Жене,

у Славу Вечног Женског Начела.

 

 

 

Жену сам одувек осећао, видео и

доживљавао као Божанство Вечне Љубави,

као Оностране Звездане Двери,

 као Звездани Тајни Пролаз

 кроз који смо прошли

када смо долазили на овај свет и

кроз који ћемо поново проћи

када будемо одлазили са овога света.

 

 

 

 

 

Жена стоји на Почетку Свих Почетака

као што ће стајати и

на Свршетку Свих Свршетака,

као Извор и Увор

Вечног Живота и

Вечне Љубави.

 

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

Кад се мало замислим, схватим да ми живимо у свету лажних знања.

Лажна знања су гора од незнања.

Боље би било да живимо у свету потпуног незнања, него у свету лажних знања.

Лажна знања стварају илузију (опсену, омају) знања.

Лажна знања успављују и умртвљују наш божански ум, наш стваралачки дух.

Лажна знања нас чине себичним, саможивим, мрзовољним, безвољним, дрчним и гордим.

Тобож нешто знамо, а, уистини, ништа не знамо, ни о чему битном и суштаственом појма немамо.

02

Наши су родитељи грешили према нама, као што и ми грешимо према својој деци.

Нису знали, па су грешили, као што и ми ништа не знамо, те вазда грешимо.

Незнање звано лажно знање преносило се, гле! с колена на колено: кроз многа столећа, кроз многа тисућлећа, кроз многе еоне.

Сејало се, кроз многе и многе нараштаје, семе лажног знања које је свагда рађало незнање.

Кад сејемо семе лажног знања, увек ћемо жњети незнање!

Наши су родитељи много грешили према нама, али им ми морамо опростити.

Боље је да им што пре опростимо, можда већ овога трена, јер ћемо тако душу своју растеретити и ослободити је окова и утега непраштања.

Наши су родитељи, као што рекох, много грешили према нама, али, једно је истина: грешили су из најбољих намера, грешили су из лажног знања.

Ако ми њима не опростимо, ни наша деца неће нама опростити.

То је божански и васељенски закон.

Онај ко не прашта ближњима, ни њему неће бити праштано!

03

Песник мора да штеди речи, да се клоне сувишних и прејаких речи без покрића.

Поезија се ствара од згуснутих, збијених, снажних и јаких речи.

Од речи које извиру из бића тишине, из бића прајезика.

У поезији нема разводањава, нема објашњења и разјашњења.

Песник мора да погађа у саму бит, у само суштаство ствари.

Без околишења, већ изравно – у само средиште, у само срце!

Само лоши песници много објашњавају и разјашњавају, само лоши песници пишу дуге песме, песме попут приповетке, новеле или романа.

Што краћа, што сажетија песма – тиме све бољи, све зрелији, све снажнији песник!

04

Ја сам по природи својој лијен човек.

Лијен сам од када знам за себе.

Да нисам лијен, ја бих писао приповетке и романе.

Овако пишем само поезију и лирске записе.

У лирским записима често разводњавам и разређујем, али сам зато у поезији веома шкрт, сажет, језгровит.

Најрадије бих писао само хаику, али неку варијанту србског хаикуа.

Већина мојих песама има дванаест стихова.

Не више!

У тих дванаест стихова стаје онолико љубави, лепоте и суштаства колико у нечији роман.

05

Од детета сам истраживао и испитивао своју природну лијеност.

Питао сам се вазда: зашто сам ја лијен, а зашто су други око мене вредни?

Да ли сам ја, уистини, лијен, и да ли су они, уистини, вредни?

Ко више греши: они или ја?!

Одмах да разјасним.

Ја овде говорим о својој природној лијености у физичком свету.

У духовном свету, ја сам сушта супротност и опречност себи из физичког света.

Знао сам, рецимо, у младости, да прочитам по три књиге осредњег обима за ноћ!

Знао сам од поноћи до праскозорја да испишем и педесетак страница прозе!

Но, никакве послове у физичком, спољноме свету никада нисам волео.

Да будем искрен до краја: мрзео сам их!

Такав сам и дан-дањи.

06

После многих лета трагања и преиспитивања, добио сам одговор из Акаше за своју природну лијеност.

Ја потичем из једног духовног плавог сазвежђа, из једног оностраног света Плавога Сунца, где се ствара само мислима, осећањима, сновима и визијама.

Из тог света сам дошао, у тај свет се враћам!

Кад сам добио јасан одговор на ово питање, тада сам се посве смирио и себи опростио за сву лијеност своју у овоме свету.

То сам ја!

 

(Велики Гај, 23. дана месеца липа, 7526.)

 

 

 ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

01

Колико ми чувамо и негујемо Језик, толико ће и Језик да чува и негује нас.

Упрошћавање Језика, Суштог Језика, јесте упрошћавање Унутарњег Бића.

Упрошћавање у смислу обесвећења.

А обесвећење Језика јесте истовремено и обесвећење Живота и Бића.

02

Искварен Језик води кварењу Душе, Духа, Бића и Суштаства.

Какав ти је Језик, таква ти је и Душа.

Племенит, узвишен, продуховљен и одуховљен Језик има исцељујуће и животодајно дејство.

03

Неке најдивотније србске речи ушле су у језике иних народа и племена у окружењу.

Тисућа, тајница, творница, ногомет, крајолик и тисак (као и отисак) јесу србске речи.

Смучке и смучање јесу древне србске речи које користе нека словенска племена.

Смучке и смучање значе скије и скијање.

Ми не морамо уопште да користимо нордијске речи поред тако лепих србских речи: смучке и смучање! Чудно је да већина Срба користи германску реч фудбал (фусбал), када већ имамо нашу реч ногомет!

 Ако већ имамо рукомет, зашто не бисмо имали и ногомет?!

Многи необавештени мисле да је ногомет кроатизам, па је зато не употребљавају.

Запамтите: нема кроатизама, постоје само србизми!

04

Правилно је: Куда (или камо) идеш?

Неправилно: Где идеш?

Уместо: Где идеш? пита се: Где си био?

Правилно је: Ради чега путујеш у Русију?

Неправилно: Због чега путујеш у Русију?

На питање: Ради чега путујеш у Русију? Одговара се: Због посла.

05

Правилно је: Наточи ми чашу воде!

Неправилно: Наспи ми чашу воде!

 Вода се точи, вино се лије или налива, а жито се сипа.

06

Каже се: чистота језика, чистота душе, као и чистота свега другог што се опипати не може.

А за све оно што се опипати може, што је вештаствено и материјално, што је појавно и видљиво, за то се користи израз: чистоћа.

Такође морамо правити разлику између унутрашњег и унутарњег!

Унутрашње се односи на оно што је видљиво, а унутарње на оно што је невидљиво.

Каже се: унутарње биће, унутарњи светови, а не: унутрашње биће, унутрашњи светови.

07

Правилно је: жита.

Неправилно: житарице.

Само један постотак Срба прави разлику између жита и житарица.

Знамо шта је жито, знамо шта су жита (множина), а житарица је назив за брод који је некада давно, рекама и морима, превизио жито.

08

Лице се мије, коса се измива, а улица се пере.

Ружно је рећи: опери руке, или: опери лице!

Да вас подсетим на једну народну пословицу:

Рука руку мије, образ обадвије.

Сад замислите да је уместо песнички дивотне речи мије, тврда и прозаична реч пере!

 

09

Језик је огледало Душе.

Какав ти је Језик, таква ти је и Душа.

Племенит, отмен, господствен, образован Човек, заиста, по Језику се препознаје.

10

Лечење Србског Бића почиње са лечењем Србског Језика!

Дође ли Алекса?- довикује му жена из кухиње.
Аха! – промрмља Алекса да смандали питање.
Алекса, изува каљаве ципеле и оставља их на новине испред куће, тромим, тешким ногама улази у собу и спушта се на отрцану стару фотељу.

Дан му је био тежак. Притисла му душу мора, стисло га са свих страна.

Алекса, човек који је у селу важио за шаљивџију, стално би неког засмејавао, за домаћина, за човека код којег су долазили по савет, волео је песму игру, знао је то што би сељани рекли да носи и некако му пристајало.

И он се заглиби, загази у живо блато није важно што ноге укаља, њих ће да опере, већ душу, душу не може, не вади се, само се склупчала и намотава се као клупко све више, себе нити зна нити уме да светује.

И пита се, зашто прошле године оде на пазар?  Чак у то село где не залази, да гледа јуницу, кад му није било ни до пазара а ни до јунице.

То мора да је Божији тефтер, који се тешко отвара и који нико не може да прежврља. Те ту, набаса на удовицу расну, кршну, дрчну… Како је знао да се шали, на ту шалу јој и смекша срце, те и она поче да трепка са оним њеним црним очима. И ни пет ни шес, распали се огањ, почеше оне жишке да прште, тамте вамте, ус плот, ус тарабу, паде ти Анђа на барабу. Алекса, окачи оно гуњче на рамена, подбочи се око струка, звиждуће и сав распеван се врати кући.

Оста Анђа, косе да сабира да се приуреди од шока што је снашао, зар она таква , важећа за неосвојиву Терезијину тврђаву, да јој један уштогљени, пун себе’ замрси косе, да подивљају да не може да их сабере?!
Чека, да јој поново дође или абер неки да јој пошаље, а зна добро да од таквих само душу отрује. Није јој више ни до пара, ни до пазара само се смуца и приказује не би ли га поново угледала. Јави се једном, тобож’ да јој нешто рече штуро и траљаво и на њено мазно мјаукање обрецну се, шта има такво тепање, као да није за људе?! Шамари, гори беху него што их је кроз живот имала, јака је она може она волу реп да ишчупа а неће ли ове речи, зна биће гњила унутра као крушка, што је споља гледаш као виљамовка, жута, лепа, сочна а унутра црв је растресо сву. Зна она, опет ће даље, шмирглаће многе због Алексе, нису они он, ал’ к’о да јесу. Слагаће она муку, као паприку у теглу, пеглаће је песницом да више стане, напуниће теглу до в’ра ал’ даље не може. И дође в’р, и прекипи.
Тако се Алекса спусти на фотељу, загледа се у једну тачку, ни акање по ливадама, њивама, живом блату… не одагна Анку, ни косу њену, замршену.
Алекса, олади се супа! – довикује жена.
Ни супа, ни њива, ни песма… није као коса њена.

 

Прилике су склоне cпремном уму
али се треба наћи на правом друму
већа истина већу неправду чини
ако лагати знаш не суди о истини

 

 

 

И најдужи пут кораком почиње једним
али га не чини дужина више вредним
знање је мука али ти граби знање
неукост зар мислиш да боли мање

 

 

 

Примати је лако научи да дајеш
само тако можеш дуго да истрајеш
бити заборављен то је најсвирепија
одмазда смрти над животом
поезија је плес интелекта у ритму емоција