ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

Кад се мало замислим, схватим да ми живимо у свету лажних знања.

Лажна знања су гора од незнања.

Боље би било да живимо у свету потпуног незнања, него у свету лажних знања.

Лажна знања стварају илузију (опсену, омају) знања.

Лажна знања успављују и умртвљују наш божански ум, наш стваралачки дух.

Лажна знања нас чине себичним, саможивим, мрзовољним, безвољним, дрчним и гордим.

Тобож нешто знамо, а, уистини, ништа не знамо, ни о чему битном и суштаственом појма немамо.

02

Наши су родитељи грешили према нама, као што и ми грешимо према својој деци.

Нису знали, па су грешили, као што и ми ништа не знамо, те вазда грешимо.

Незнање звано лажно знање преносило се, гле! с колена на колено: кроз многа столећа, кроз многа тисућлећа, кроз многе еоне.

Сејало се, кроз многе и многе нараштаје, семе лажног знања које је свагда рађало незнање.

Кад сејемо семе лажног знања, увек ћемо жњети незнање!

Наши су родитељи много грешили према нама, али им ми морамо опростити.

Боље је да им што пре опростимо, можда већ овога трена, јер ћемо тако душу своју растеретити и ослободити је окова и утега непраштања.

Наши су родитељи, као што рекох, много грешили према нама, али, једно је истина: грешили су из најбољих намера, грешили су из лажног знања.

Ако ми њима не опростимо, ни наша деца неће нама опростити.

То је божански и васељенски закон.

Онај ко не прашта ближњима, ни њему неће бити праштано!

03

Песник мора да штеди речи, да се клоне сувишних и прејаких речи без покрића.

Поезија се ствара од згуснутих, збијених, снажних и јаких речи.

Од речи које извиру из бића тишине, из бића прајезика.

У поезији нема разводањава, нема објашњења и разјашњења.

Песник мора да погађа у саму бит, у само суштаство ствари.

Без околишења, већ изравно – у само средиште, у само срце!

Само лоши песници много објашњавају и разјашњавају, само лоши песници пишу дуге песме, песме попут приповетке, новеле или романа.

Што краћа, што сажетија песма – тиме све бољи, све зрелији, све снажнији песник!

04

Ја сам по природи својој лијен човек.

Лијен сам од када знам за себе.

Да нисам лијен, ја бих писао приповетке и романе.

Овако пишем само поезију и лирске записе.

У лирским записима често разводњавам и разређујем, али сам зато у поезији веома шкрт, сажет, језгровит.

Најрадије бих писао само хаику, али неку варијанту србског хаикуа.

Већина мојих песама има дванаест стихова.

Не више!

У тих дванаест стихова стаје онолико љубави, лепоте и суштаства колико у нечији роман.

05

Од детета сам истраживао и испитивао своју природну лијеност.

Питао сам се вазда: зашто сам ја лијен, а зашто су други око мене вредни?

Да ли сам ја, уистини, лијен, и да ли су они, уистини, вредни?

Ко више греши: они или ја?!

Одмах да разјасним.

Ја овде говорим о својој природној лијености у физичком свету.

У духовном свету, ја сам сушта супротност и опречност себи из физичког света.

Знао сам, рецимо, у младости, да прочитам по три књиге осредњег обима за ноћ!

Знао сам од поноћи до праскозорја да испишем и педесетак страница прозе!

Но, никакве послове у физичком, спољноме свету никада нисам волео.

Да будем искрен до краја: мрзео сам их!

Такав сам и дан-дањи.

06

После многих лета трагања и преиспитивања, добио сам одговор из Акаше за своју природну лијеност.

Ја потичем из једног духовног плавог сазвежђа, из једног оностраног света Плавога Сунца, где се ствара само мислима, осећањима, сновима и визијама.

Из тог света сам дошао, у тај свет се враћам!

Кад сам добио јасан одговор на ово питање, тада сам се посве смирио и себи опростио за сву лијеност своју у овоме свету.

То сам ја!

 

(Велики Гај, 23. дана месеца липа, 7526.)

 

 

 ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

01

Колико ми чувамо и негујемо Језик, толико ће и Језик да чува и негује нас.

Упрошћавање Језика, Суштог Језика, јесте упрошћавање Унутарњег Бића.

Упрошћавање у смислу обесвећења.

А обесвећење Језика јесте истовремено и обесвећење Живота и Бића.

02

Искварен Језик води кварењу Душе, Духа, Бића и Суштаства.

Какав ти је Језик, таква ти је и Душа.

Племенит, узвишен, продуховљен и одуховљен Језик има исцељујуће и животодајно дејство.

03

Неке најдивотније србске речи ушле су у језике иних народа и племена у окружењу.

Тисућа, тајница, творница, ногомет, крајолик и тисак (као и отисак) јесу србске речи.

Смучке и смучање јесу древне србске речи које користе нека словенска племена.

Смучке и смучање значе скије и скијање.

Ми не морамо уопште да користимо нордијске речи поред тако лепих србских речи: смучке и смучање! Чудно је да већина Срба користи германску реч фудбал (фусбал), када већ имамо нашу реч ногомет!

 Ако већ имамо рукомет, зашто не бисмо имали и ногомет?!

Многи необавештени мисле да је ногомет кроатизам, па је зато не употребљавају.

Запамтите: нема кроатизама, постоје само србизми!

04

Правилно је: Куда (или камо) идеш?

Неправилно: Где идеш?

Уместо: Где идеш? пита се: Где си био?

Правилно је: Ради чега путујеш у Русију?

Неправилно: Због чега путујеш у Русију?

На питање: Ради чега путујеш у Русију? Одговара се: Због посла.

05

Правилно је: Наточи ми чашу воде!

Неправилно: Наспи ми чашу воде!

 Вода се точи, вино се лије или налива, а жито се сипа.

06

Каже се: чистота језика, чистота душе, као и чистота свега другог што се опипати не може.

А за све оно што се опипати може, што је вештаствено и материјално, што је појавно и видљиво, за то се користи израз: чистоћа.

Такође морамо правити разлику између унутрашњег и унутарњег!

Унутрашње се односи на оно што је видљиво, а унутарње на оно што је невидљиво.

Каже се: унутарње биће, унутарњи светови, а не: унутрашње биће, унутрашњи светови.

07

Правилно је: жита.

Неправилно: житарице.

Само један постотак Срба прави разлику између жита и житарица.

Знамо шта је жито, знамо шта су жита (множина), а житарица је назив за брод који је некада давно, рекама и морима, превизио жито.

08

Лице се мије, коса се измива, а улица се пере.

Ружно је рећи: опери руке, или: опери лице!

Да вас подсетим на једну народну пословицу:

Рука руку мије, образ обадвије.

Сад замислите да је уместо песнички дивотне речи мије, тврда и прозаична реч пере!

 

09

Језик је огледало Душе.

Какав ти је Језик, таква ти је и Душа.

Племенит, отмен, господствен, образован Човек, заиста, по Језику се препознаје.

10

Лечење Србског Бића почиње са лечењем Србског Језика!

Дође ли Алекса?- довикује му жена из кухиње.
Аха! – промрмља Алекса да смандали питање.
Алекса, изува каљаве ципеле и оставља их на новине испред куће, тромим, тешким ногама улази у собу и спушта се на отрцану стару фотељу.

Дан му је био тежак. Притисла му душу мора, стисло га са свих страна.

Алекса, човек који је у селу важио за шаљивџију, стално би неког засмејавао, за домаћина, за човека код којег су долазили по савет, волео је песму игру, знао је то што би сељани рекли да носи и некако му пристајало.

И он се заглиби, загази у живо блато није важно што ноге укаља, њих ће да опере, већ душу, душу не може, не вади се, само се склупчала и намотава се као клупко све више, себе нити зна нити уме да светује.

И пита се, зашто прошле године оде на пазар?  Чак у то село где не залази, да гледа јуницу, кад му није било ни до пазара а ни до јунице.

То мора да је Божији тефтер, који се тешко отвара и који нико не може да прежврља. Те ту, набаса на удовицу расну, кршну, дрчну… Како је знао да се шали, на ту шалу јој и смекша срце, те и она поче да трепка са оним њеним црним очима. И ни пет ни шес, распали се огањ, почеше оне жишке да прште, тамте вамте, ус плот, ус тарабу, паде ти Анђа на барабу. Алекса, окачи оно гуњче на рамена, подбочи се око струка, звиждуће и сав распеван се врати кући.

Оста Анђа, косе да сабира да се приуреди од шока што је снашао, зар она таква , важећа за неосвојиву Терезијину тврђаву, да јој један уштогљени, пун себе’ замрси косе, да подивљају да не може да их сабере?!
Чека, да јој поново дође или абер неки да јој пошаље, а зна добро да од таквих само душу отрује. Није јој више ни до пара, ни до пазара само се смуца и приказује не би ли га поново угледала. Јави се једном, тобож’ да јој нешто рече штуро и траљаво и на њено мазно мјаукање обрецну се, шта има такво тепање, као да није за људе?! Шамари, гори беху него што их је кроз живот имала, јака је она може она волу реп да ишчупа а неће ли ове речи, зна биће гњила унутра као крушка, што је споља гледаш као виљамовка, жута, лепа, сочна а унутра црв је растресо сву. Зна она, опет ће даље, шмирглаће многе због Алексе, нису они он, ал’ к’о да јесу. Слагаће она муку, као паприку у теглу, пеглаће је песницом да више стане, напуниће теглу до в’ра ал’ даље не може. И дође в’р, и прекипи.
Тако се Алекса спусти на фотељу, загледа се у једну тачку, ни акање по ливадама, њивама, живом блату… не одагна Анку, ни косу њену, замршену.
Алекса, олади се супа! – довикује жена.
Ни супа, ни њива, ни песма… није као коса њена.

 

Прилике су склоне cпремном уму
али се треба наћи на правом друму
већа истина већу неправду чини
ако лагати знаш не суди о истини

 

 

 

И најдужи пут кораком почиње једним
али га не чини дужина више вредним
знање је мука али ти граби знање
неукост зар мислиш да боли мање

 

 

 

Примати је лако научи да дајеш
само тако можеш дуго да истрајеш
бити заборављен то је најсвирепија
одмазда смрти над животом
поезија је плес интелекта у ритму емоција

-прва од три приче-

Лета Господњег 1389. године, илити 6897. године по старим документима, на Косову, пољу свих поља, сукобиле су се тур-ска (тур – задњица, Рут – женско име; пут – франц.; Рута – мистично библијско женско име; тајно име за Адамову прву жену Лилит; део пута) и срп-ска  (срп – алат за жетву; знак који су употребљавали комунисти са чекићем и звездом) војска. Турску војску предводио је силни цар Мурат (МУ – стара цивилизација, настала из УМ-а, тј прве цивилизације коју можемо, несимболично, звати СРБИ; рат – решавање проблема силом; арт – уметност; ТАРА – богиња срџбе, хинд.; планина у Србији), а српску благочестиви кнез-цар Лазар (ЛА – шеста нота солминације; АЛ – Васељена; ЗАР – вео, копрена, РА – бог Сунца,

а има још пуно значења).

Битка се о-ди-грал-а у уторак 28. (15) јуна 1389. године, на Видов-дан. Не зна се исход битке, али се зна да су на-пољу остали сви српски витезови, који су, посебно због ове васељенске представе, стигли из оносвета, са Курукшетре.

Вратимо се у време непосредно пре боја и осмотримо обострана и онострана треперења.
Српска војска се приближавала Косову. Испред војске ишли су поклисари, Милан и Иван, са својим јунацима. Они су пребројали турску воску и њихово оружје. Што су ближе Косову прилазили, све су веће громове слушали, све су већу светлост угледавали. Што су ближе Косову стизали, све су веће поеме слушали.

И велика турска сила, као непрегледна река са мноштвом притока, надирала је пут Косова. Овога пута треба задати одлучујући ударац срп-ској војсци и сасећи Лазара.
Стратези велике царевине са Истока кренули су, у ствари, на много дужи пут, ка Бечу и даље у срце Европе. Но, о колико је то понижавајуће за силну царевину, за силну царску армаду, за Мурата, испречили су се, као и увек, Срби!

Њих не можеш заобићи ни у једном походу освајачком, силничком.

– Увек су Срби на сред пута, на сред в о д а! Наћи ћете их свуда: упаљене у свим светионицима духовне Атлантиде, у мачевима ватреним у немуштој – телепатској и витешкој Ле-мурији (ЛЕ – дејство пада; ЕЛ – дејство уздизања; мурија – полиција, погрдно), у стубовима вечним широм овосвета,
а у сред Сербоновог Вавилона, у то не сумњајте!, Срби сричу, пропо-веда-ју и певају вавилонским, праисконим, прворођеним,

с в о ј и м језиком.

Када си млад,

и машташ, маштарије неке,

сањаш земље привидно светле и далеке.

Тај ти се сан и оствари

дођеш, дивиш се кулама моћним,

плантажама, широким, пространим, воћним.

Тапшању неке стране руке,

„Ооо, Гуууд! Твоје су златне руке!“

А оно само, твоје знојнице се злате,

којима подмазујеш, разне алате.

Школа ти поново не гине,

и чеда гураш, говориш….

„Само напред, и учи, учи сине,

ово је сине земља лепа,

покажи да ниси тиква без репа!“

Тако ти запеше родитељи и деца,

удри у коло а поштуј и Свеца,

Икону и Славу своју

и све јунаке твоје у строју.

Дођоше и унуци благо деди,

да им старина о пореклу приповеди,

сео их у своје крило,

таман да изусти о Немањићима с преда

прекине га Сокол његов и вели…

„Најн деда!

Нећем причам тај прича странска,

ово моја земла аустралијанска!“

Замисли се, стомак поглади

Е мој деда, шта све изгуби

да би стомак имао шта да ради! 

 

 

Мали анђео

са интересовањем је слушао

приповедање свог учитеља о

планети чаробњака.

– Постоји једна чаробна звезда – говорио је учитељ – која је Духом љубави створена.

Зове се Земља.

Све што је на њој – право је чудо.

Сваки угао Земље осликан је различитим бојама, све дише лепотом стварања.

Плава небеса се тамо огледају у земаљским огледалима – језерима, рекама, морима.

Сваки човек који живи на тој планети обдарен је магичним даром.

– Какав је то дар, учитељу? – питао је мали анђео.

– Како земаљска огледала одражавају небеса, тако и човек одражава чаролију небеса.

Ова магична сила живи у човеку. Када човјек жели да створи чудо, он мисаоно, као уметник кистом, слика жељену слику.

А да би се жељено отелотворило, у спољашњи живот, човеку је дат још један магични кист – Осећање.

Дакле, прво мисаоно црта чудо, затим, ту исту слику слика другим кистом – осећањем. Мисли су вечне и њихове мисли не нестају тако-тако, већ одлазе у вечност.

И жељено кроз мисли и осећања добија своје постојање.

– Значи, на тој планети живи се веома срећно, пошто се све њихове жеље могу остварити?

– Не баш, малени.

Ствар је у томе, да су многи људи заборавили  моћни магични дар. Блокирали су своје мисли страховима, конфликтима и сумњама.

 Њихов ум је као ратник, који бомбардује Универзум саопштењима, која су пуна алармантних сигнала, где сумње гуше жељено.

– Шта се може урадити да би се то поправило, учитељу?

– Мисли треба очистити.

 Оне морају постати светлосни ток, а не стално бојно поље …

 Мали анђео је гледао далеку звезду и маштао …

– Како бих волео да добијем Дар Живота на њој – мислио је он … Сунце

извор. фејсбук страница Љиљане Митрић

аутор: Еми Мон ( Алена Кравченко)   

превод: Беба Муратовић