Ево прође дванаест-тринаест стољећа

како нас прилике браћо раставише,

али што је била удаљеност већа,

једни смо за другим чезнули све више.

 

 

 

 

 

Од кад с Вишеславом, Дервановим сином,

пођосмо ка југу, из старога краја,

борит се на Сињем мору са туђином,

од тада нас душман са вама раздваја.

 

 

 

 

 

Наше двије гране, двије битке дуге:

ви бранисте сјевер, ми југ, стољећима…

Нисмо могли помоћи никад једни друге,

али, хвала Богу, ево, још нас има.

 

 

 

 

 

Лужички Срби, народе хероја!,

кога нападаше још од Старог Рима…

Бранећ’ име, језик и огњишта своја,

чували сте завјет дат својим прецима.

 

 

 

 

 

Ми се дивимо, браћо наша драга,

вашој истрајности у борби и жртви.

У миту вам, славном, оставише трага

преци вам, што никад неће бити мртви.

 

 

 

 

 

Откад Геро, преваром, поби ваше вође,

што су му к’о људи на ријеч вјеровали,

од тад многи туђин кроз Лужице прође,

ал’ су Срби, ипак, до данас опстали.

 

 

 

 

 

‘Још су живи Срби!’ – још се изговара.

Још се Спрева код вас к’о и прије зове,

сјећајућ’ на Спревника, старог поглавара,

који је водио ваше прадједове.

 

 

 

 

Од Лабе до Пољске, сва српска племена

изгубише језик – Нијемцима их зову,

само Лужичани кроз тешка времена

опстадоше, дајућ’ свима наду нову.

 

 

 

Када се пробуде опет: Полабљани,

Љутићи, Ранићи, Бодрићи, Гломачи…,

постану за претке заинтересовани,

ви ћете им, старих, ријечи бит’ тумачи.

 

 

 

(Посвећено свим Белим Србима и Белим Србкињама,

у свим световима, у свим пространствима

Првобитне Васељене.)

 

Одавно сневам и снијем један дивотан сан.

У том сну, сви смо ми богови и богиње, и сви смо озарени љубављу, лепотом и добротом.

Сви смо вечито млади, здрави, орни и заљубљени.

И сви учествујемо у Великом Стварању.

Стварамо нове планете, нове звезде, нова сунца, нове светове…

Стварамо и радујемо се Стварању, радујемо се Животу, радујемо се сваком новом тренутку.

А сваки нови тренутак јесте управо овај тренутак!

Сваки нови тренутак јесте вечан тренутак!

Већ вековима, гле! сневам и снијем један дивотан сан.

Тај сан је Стварност која се из Језгра Божјега Стварања лагано низводи на Мидгард-Земљу.

 

 

(Велики Гај у Србском Банату, 22. дана месеца липа, 7526.)

винова лоза тихује

тек плод везала је…

а ја већ миришем,

 већ сада гледам гроздове пуне…

тегетно црнкаста зрнца

тек што не препукну

и оросе земљу

божанственим капљицама…

крију се под листовима

као да желе да остану

не узбрани ту,… на сунчаном брду,

да  упију сву топлину

и неба и земље и

радника сунчаног

што их  водом светом залива

и милује зраком…

ко човек кад воли и

додирује своју жену

погледом., нежношћу,

речју помишљеном…

Дозреваће грожђе …полако…све док

не утка у своју крв

 све оне, који поред њега прођоше,

који га погледаше,

који га миловаше

који му се дивише,

који га кидаше нехајно

који га газише немилосрдно

који га љубљаше кратко .  и… трајно

 .. већ тка… и слика данас …  за сутра

огледају  се зрнца унутар зрнаца

сунца унутар сунаца

ноћ зајми боју

 месец плиму,

 звезде искре и

све стане у зрну једном

у срцу његовом

док му душа  плови

 кореном, листом….

видим га ….

….      зрело  …  лепотом зрачи.

Лоза пожелела…

 створила…  

а зрна  .. зрела!

 

 

Белом сунцу 

говорах речи непојамне

и клецнух пред њим

као пред животом 

дугим и злим  

 

 

 

 

 

Време ме меље

у затвореном кругу

ум блиста, 

али срце је тамно,

осећам да над љубавима 

невољено оно бди,

а сања да воли 

бескрајно,

дубоко,

онако како не воле сви

 

 

 

 

 

Као зрно песка

усред пустиње трагам 

за извором

и све се чини

доћи ће крај,

а срце лудно 

са извора љубави би 

да се напије сласти

и полегне по небу раја,

на ћилиму без краја

 

 

 

 

 

Белином се заслепих

прогледах трепавицом 

црном,

једном,

а оно свет пун јада,

и побегох тада

 

 

 

 

 

Кроз љуштуру своју 

тешко се пробијам,

са жеђу за мало љубави 

мало доброте 

у своје ја се поново склоним

кад видим 

све земаљске грехоте

 

 

 

 

 

Белом сунцу говорах

тајном срца ми знаном

а оно угасло врелину своју,

само још благи осмех назирем –

да још има наде,

као да звезде на небу

нису више хладне.

 

 

 

Твоје песме ја још чујем,
увукле се тад под кожу,
виолином, вибрато када свирну.
Aх, лепоте! 
У срце ме…. дирну!
На гудалу струји жица,
скочи дама са ружама,
та весела старичица,
па се попе на столове,
гудиш, свираш 
све до зоре.
Природни су то флажолети,
издржи, 
пробај одолети?!
Није могла, 
није крила то играње, 
то цупкање,
на свом лицу разоткрила.
Погледи се разменише, сјајни,
пуче осмех,
тај бескрајни. 
Свирац нагло звуке скрати,
првим прстом притиснуо
тад је жицу, скратио. 
Брже, боље схвати 
и четвртим тад дохвати,
ту се смути, 
ту се слети
и одсвира, вештачки флажолети.
Временом је научио,
гудало је користио,
без прстију дира срце,
у музици празне жице.
Као свирац, стари зналац,
изабрао један правац,
виолинисти према стилу,
па засвира, ко зна зашто?!
Без нота   „нон вибрато“             

 

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

1

Без давања, нема ни примања; без губитка, нема ни добитка.

Такав је божански и васељенски закон.

Све и свја, свако биће и суштаство у Васељени и у Божјем Стварању, подлеже овом закону.

02

Онај ко у младости крене унутарњим путем духовног освешћивања и узрастања, мора да буде свестан, да му предстоји велико одрицање.

Велико одрицање од материјалних добара, ужитака и красота овога света.

Такав је Божји и васељенски закон који гласи: да би нешто велико, веома вредно и племенито примио од Творца и Васељене, ти мораш да се одрекнеш свега онога што је мање вредно од онога што ћеш на свом унутарњем путу примити.

03

Ја сам то знао на самом почетку, још у раној младости.

Знао сам, уистини, да морам да се одричем много које-чега у овоме свету, зарад оног што ми следује на унутарњем путу свих путева.

То сам рекао и својој човечици, својој животној сапутници, онога дана кад смо се први пут срели, кад смо схватили да је наша љубав судбинска – кармичка, и да смо ми једно биће, једна душа и једно суштаство.

Рекао сам јој: путовање са мном биће ти тешко, али и лепо; ништа нећемо имати, али ћемо бити своји на своме; имаћемо себе, своју љубав и свој живот са сврхом и смислом. Ако и ти то прихваташ, ако пристајеш на то, онда ће нам удвоје бити све лакше, лепше, дивотније и смисленије.

Пристала је и прихватила и, никада се покајала није!

Ретки су такви сапутници у овоме свету, веома ретки.

То је чудо и милост Божја, да смо се нас двоје срели!

04

Наше судбине и наши будући животни токови, наша будућа рођења, умногоме зависе од брачног друга, од нашег животног сапутника.

Животни друг племенитог рода, може посве да поништи нашу лошу карму из ранијих животних токова, и да нас узнесе на више ступњеве Божјега Стварања.

Наравно, може и обрнуто, може посве да нас укочи, заледи и укопа, уколико смо учинили погрешан избор животног сапутника.

Бирање животног сапутника јесте бирање судбине, јесте бирање између живота и смрти.

Та знања су скривена од нас, те сада долазе нараштаји који благе везе немају о овоме, па се свако са сваким спарује попут дивљих паса.

05

Иза сваког мушкарца који је остварио своје стваралачке снове и визије, који је изградио себе у велику самосвојну и самобитну личност, стоји племенита и дивотна жена која је све време била и остала скривена од света.

Исто то важи и за остварену, самосвојну и самобитну жену.

Најлепше је, и најдивотније, кад се то узајамно дешава, кад двоје животних сапутника подижу и узносе једно друго.

И гле! управо то и јесте сврха и смисао брака!

Изван овога, зацело, сваки брак, свака заједница губи своју сврху и свој смисао.

06

Напољу је врело.

На асфалту, и близу четрдесет!

У мојој соби, дивота једна!

Нема, можда, ни двадесет ступњева!

Пресвлачим се и кад излазим из собе, и кад улазим у собу.

Док вам ово пишем, ја сам обучен као у позну јесен, а кад излазим напоље, тада се свлачим.

Такве су старинске банатске куће од дебелог набоја, од живе опеке и блата са плевом.

Нема боље природне климе од старинских банатских кућа.

Стари Банаћани су били мудри.

Градили су куће са најбољом природном климом!

Ако некада будете куповали кућу у Банату, само гледајте куће од набоја – најбоље су и најздравије!

Уживаћете и лети и зими!

(Велики Гај, 22. дана месеца липа, 7526.)

ЛИРСКИ ЗАПИСИ

 

Против Срба се у последњих сто четрдесет година води тајни, скривени, подмукли, потуљени, лукави и јединствени рат на Пољу Свести.

Тај рат би се могао назвати умним и духовним, а стручњаци га називају парапсихолошким, психотроничним, информационим и информативним ратом.

Све до недавно, Срби нису ни били свесни, да се преко Поља Свести, против Србског Бића, води тајни и дуго смишљан рат.

Да би се Срби одвратили од размишљања о тајном рату, да би им се скренула позорност од потуљеног и опаког умног и духовног рата, против Срба је, истовремено, све време ( од Берлинског конгреса), на војничком и ратничком пољу, вођен јавни и видљиви рат.

Додуше, бивало је одувек будних и освешћених Срба, великих србских посвећеника, који су одмах осетили и препознали тајни рат, али те србске посвећенике, упућене у многе тајне Неба и Земље, огромна већина Срба није желела ни да слуша, јер их је сматрала чудацима и лудацима, а њихове би приче доживљавала (и исмејавала!) као умишљене, измишљене и параноичне теорије завере.

Требало је да се окрене Космичко Витло; да се обрне Сварогово Коло; да се васпостави дуго очекивани  тајинствени и онострани распоред звезда и планета; да се Мајка Земља усаобрази са Галактичким Језгром; да се појача божанско дејство из Суштаства Звезданог Јата, те да би се, у Праскозорје Новога доба – када Космичка Свест појачано запљускује Мајку Земљу – Србско Биће пробудило и освестило.

У овоме трену, већина Срба осећа и препознаје тајни умни и духовни рат против Србства, и, удружени у бела тајна братства, крећу у одбрану Србског Бића и Суштаства, а преко Поља Свести и, на највишим ступњевима Присуства и Постојања.

За Галактичко и Ведско Србство одавно нема никаквих тајни, а ускоро ће се све тајне открити и Србству на Земљи.

Србство ће, у времену долазећем, преко Највишег Поља Свести, коначно, и заувек, победити све своје вековне земаљске душмане.