ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

01

Човек живи са сврхом и смислом само онда кад уме да снева и остварује своје снове.

Живот без снова, то је живот без сврхе и смисла.

Наравно, да су нас од детета васпитавали и учили погрешно и наопако, од родитељског дома па преко свих школа и друштвених установа.

Зашто су нас учили погрешно и наопако?

Припремали су нас за бело робље предатора и паразита, зато су нас погрешно и наопако васпитавали и учили.

Што мање знамо, све смо покорнији, све смо оданије и послушније слуге.

02

Сневање је пресудније од знања.

Основа стваралаштва није знање – како мисле необавештени – чији је ум поробљен у рептилским школама – већ вештина маштања и уметност будног и свесног сневања.

Песници и уметници нису живе енциклопедије, нису ризнице знања, како, опет необавештени мисле.

Песник је песник зато што уме да снева и машта, зато што се кроз машту и снове које будан снева повезује са ТВОРЧЕВИМ ПРАИЗВОРОМ МУДРОСТИ, са СТВОРИТЕЉЕВОМ РИЗНИЦОМ-МАЈКОМ – МАЈКОМ СВИХ ВАСЕЉЕНСКИХ РИЗНИЦА.

03

Онај ко развије уметност сневања и маштања, тај ће у сваком трену имати приступа БОЖЈЕМ РАЧУНАРУ.

Он ће вечно бити на БОЖЈЕМ ИНТЕРНЕТУ-КОСМОНЕТУ.

Он је вазда умрежен у МРЕЖУ СВИХ МРЕЖА.

Интелектуалци и философи који пабирче и гомилају информације, сазнања и знања овога света, никада неће бити БОЖЈИ СТВАРАОЦИ.

Њих нагомилане информације, нагомилана знања и сазнања само оптерећују и разбољевају.

Зато интелектуалци и философи и јесу најтежи болесници.

04

Ми нисмо створени и рођени да бисмо били живе ризнице знања, живе енциклопедије, већ да бисмо, растерећеног и испражњеног ума, у сваком трену могли да приступимо БОЖЈЕМ РАЧУНАРУ, БОЖЈЕМ ПРОГРАМУ.

Отуда ја све време говорим, да треба укинути школе, и дозволити деци да сама, уз помоћ пробуђених и освешћених родитеља, развијају и негују уметност будног сневања и маштања.

Школе служе једино томе, да производе будуће покорнике и послушнике, будуће бело робље гмазова, предатора и паразита.

Што неко веће школе заврши, све је послушнији и покорнији роб.

Такво је тренутно стање у савременом свету којим владају сви могући видљиви и невидљиви паразити.

05

Стварајте и пишите поезију!

Развијајте машту и уметност сневања!

То ја свима казујем већ скоро пола века.

Само су ме неки разумели и прихватили, док су многи наставили по старом.

Ено их, видим их, где робују паразитима и предаторима за бедну цркавицу, преживљавајући од данас до сутра!

Људи више воле да буду последње робље паразита, него да иду властитим путем сневања и маштања.

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

01

 

Пробудио сам сам се у свитање.

На селу се човек, поготову с пролећа и лети, рано буди.

Ма у које год доба ноћи да одем на починак, будим се рано.

Напросто, Сунце ме диже из постеље.

Радим вежбе дубоког праничног дисања, тихујем и сневам.

Потом устајем.

Справим кафу, и седнем у врт под моћном крошњом ораха.

Крошња је тако моћна, да прекрива цео врт у распону од тридесет метара.

Ослушкујем умилан и дивотан пој птица.

Од Вршачког горја и Карпата подухује јутарњи лахор.

02

Јутро је.

На цркви звоне звона.

Од детета знам, да звона звоне или за црквене празнике или кад неко умре.

На један начин звоне за мушкарце, а на други за жене.

По звоњави звона банатски сељаци знају, да ли је умро мушкарац или жена.

Ја то још нисам открио, али питаћу некога овде у селу.

Данас није празник, присећам се уз јутарњу кафу.

За ким сада звона звоне? – питам се.

А онда у трену прође кроза ме филм, који сам још у детињству гледао, по књижевном остварењу Ернеста Хемингвеја: „За ким звона звоне?“

Заиста, никада не питај: за ким звона звоне? –  јер звона и за тебе звоне!

Звона звоне за све нас.

03

Кад год ми се догоди дивна песма или дивотан лирски запис, тада справим кафу и запалим дуван.

Уз кафу и дуван, у неком тихујућем и сневајућем стању, разговарам са боговима и музама.

Морам да вам признам: нико тако не ужива у пушењу дувана као ја!

То је отркио и мој врли пријатељ Владан Пантелић.

Владан је и иначе противник дувана, противник пушења од када зна за себе.

Никада није ни једну једину цигарету запалио.

Пушаче просто презире, али је мене, неким чудом, прихватио у путпуности оваквог какав јесам.

На својим предавањима често говори о штетности пушења дувана, али, на крају предавања, редовно помене и мене.

На свом животном путу – каже Владан – упознао сам само једног јединог пушача за којега имам и разумевање и оправдање.

Он не пуши, већ уз дим цигарете разговара са боговима и музама.

Њему дуван служи да би, попут сибирског или индијанског шамана, успоставио везу са Вишњим световима.

Владан је отишао дотле у прихватању мене оваквог какав јесам, да ми чак и дуван доноси кад долази код мене у госте.

Владан Пантелић из Праисконог Тијања – мој врли и племенити пријатељ, велики посвећеник и духовни исцелитељ!

(Велики Гај, 21. дана месеца липа, 7526.)

 

Кад сам узнемирен,

тада ме напуштају

сва светла божанска бића,

те бивам посве сам

на страшноме месту

и у одсудном тренутку…

Без Божје милости и љубави,

 без икакве заштите

из Вишњих светова.

И још нешто.

У тим тренуцима

изненадних немира,

осећам како свуда око мене

веје ледени дах смрти…

Замисли, и види себе

у свету љубави и светлости,

 у свету лепоте и доброте,

 у свету правде и истине.

 

Замисли, и види себе

срећног и радосног,

 здравог и исцељеног,

 часног и племенитог.

 

Замисли, и види себе

као светлосно и божанско биће,

као биће без брига и страхова,

 као биће које чини само племенита

и узвишена дела.

 

Замисли, и види себе

међу звездама,

 сазвежђима

и звезданим јатима,

у бескрајном и вечном

праводеану живота;

 

 где нема ни почетка ни свршетка,

ни рођења ни смрти,

и где су су сва времена,

 и сви векови.

 само овај тренутак

присуства.

 

 

Б – Ми следимо Унутарњу Првобитну Светлост; ми следимо своју Унутарњу Звезду; ми следимо своје Унутарње Сунце.

О – Мушко и Женско јесу Божанска Начела Живота

Г – Ми смо посвећеници Великог Стварања, и ми живимо за Стварање и живимо кроз Стварање и живимо од Стварања.

 

С – Ми, Сунчеви ратници и Звездани витези, тежимо Првобитном Савршенству кроз Велико Стварање као посвећени суствараоци са Првобитним Ствараоцем.

В – Наша ПраРодина није у појавним и видљивим световима; наша је ПраРодина у непојавним и невидљивим пространствима, с ону страну свега умом појмљивог и схватљивог, с ону страну свега појавног и видљивог; с ону страну свих узрочно-последичних светова.

А –Ми смо рођени, не створени, у Језгру звезданог јата, да будемо суствараоци са Великим Ствараоцем

Р – Ми не слушамо оне који проповедају да је чулна љубав, да је плотско спајање Мушког и Женског грех по себи, јер таквога греха нема, нити га може бити.

О – Мушко и Женско јесу Божанска Начела Живота

Г – Ми смо посвећеници Великог Стварања, и ми живимо за Стварање и живимо кроз Стварање и живимо од Стварања.

2014.година

 

 

Ја имам визију нове Србије,

са оном славом из старије’ дана,

гдје ни један човјек заборављен није,

гдје су дјеца безбрижна, срећна, насмијана…

 

 

 

 

Ја већ јасно видим, да се из сна буде

уснули: храброст, правда и поштење.

Видим да старе и безвољне људе

смјењује, свијетло, ново покољење.

 

 

 

 

Видим како стид се међу људе враћа,

доносећи са собом понос, поштовање…,

како сваки човјек усправно корача,

како је преваре и биједе све мање,

 

 

 

 

како жена образ чува породици

и како за дјецу, своју, све жртвује,

како се цијене: сељаци, радници…,

како се земља воли и поштује.

 

 

 

 

Видим како ничу нови великани,

коријени јаки пуштају изданке,

видим како нестају мозгови испрани,

туђинске: вјере, школе, књиге, банке…

 

 

 

 

Видим слободу,

нашу власт…,

а они нека оду

бестрага, у пропаст!

 

 

 

 

Ако, можда, неко, не вјерује мени,

нека сам погледа – сви су пробуђени!

 

 

 

 

Наша народна здравица је велика истина о доброти нашега човека. Наш човек жели и благосиља житне године и проклиње ратове. Он је хтео — не хтео, морао ратовати и певати бојевите народне песме. Али је у његовој души увек најтоплије куцало било простосрдачне здравице за све људе света и за све народе под капом небеском.

Да се упита човек, откуда тако свеобухватна здравица у народу, коме су најчешће топовима наздрављали? У великој души и у племенитом срцу нашега народа, што се све измећу осталог огледа у народној здравици, о миру и љубави према свима народима света: „Нека љубав и мир завладају на истоку и на западу, на северу и на југу, те да би пушке заувек побацали, у коло се ухватили, шенлучили од весеља и добре људске срећице и пуцајући у облаке гађали рат међ’ очи. Тако нека буде довека –текст Прота Милан Д. Смиљанић (Извор .интернет страница-Антропологија и етнологија)

Здравица је обредно жртвовање пића из посуде његовим проливањем а затим испијањем, чија је сврха да обезбеди здравље и напредак људи. Овај обред је заступљен у свим битним животним догађајима као што су свадба, рођење, бабине, при почетку и завршетку сваког већег рада као и током празника. Уз здравицу изражавају се жеље, сажете и најчешће стиховане, у облику молитве упућене богу, у циљу да побуди његову самилост. Такође, у здравицама се приказују и сликовита предвиђања (,,…ракија жеженица, биће добра пшеница…“) а у списима хроничара Сакса Граматика је забележен обред гатања помоћу пића, где би жрец по нивоу пића које се налазило у рогу који је држао кумир предвиђао да ли ће година бити родна или не.
Поред горе наведених прилика, здравица се такође пије о сахрани и даћи али се не назива тако.
Текст: Милош Костић

Десанка Максимовић: Сељакова здравица

Домаћине, брате,
здраво нам буди!
Свега што желео,
Господ ти дао,
сунца и кише,
јела и пића,
а понајвише
унучића!

Чуваркућа ти
на крову расла,
свилене бубе ти
по дуду пале,
путнице пчеле
у ливади твојој
на дрво селе!

Јесен је сељаково
златно доба.
Пијмо у здравље
златне јесени,
пијмо у здравље
домаћина!

Од коклевке
па до гроба
мало богатих
берби има.

Збришимо, браћо,
с чела боре!
Домаћинове
снахе нас дворе.

Једном се само
браћо, живи,
једанпут у јесен
берба бере.
Пијмо у здравље
домаћина,
у здравље
синова му,
снахи и кћери!

 

 

Желим погледе 

бескрајне 

као цвркута птица

дуге

у зеленилу пролећа 

да дотакнеш ме уснама 

док топлину осећам

и шапат налик ћутању –

ни реч да не проговорим

Желим да не реметимо 

тишину 

док длановима клизиш ми по врату, 

преко рамена до линије груди, 

усне у пољупцу дугом

да осетим драж 

миловања неускраћених

Желим преплетене нам руке

твоје дотицање

удолине палца и кажипрста

лагано

и педаљ само ниже 

док осећам 

као пером ме дражиш

тихо, 

полако, 

удишем дуња првих мирисе

Дланова линије да откријеш 

сваку једнако да милујеш 

и линију груди пратиш 

а потом

испод их обухватиш  

да осећам додире све

нежне, 

тихе, 

најнежније

Кроз осмех благи, 

помало скривен,

на угловима влажним 

срећу да тражим

Једина, тиха, ноћ је близу

и дрвеће махне, 

пољупцима бескрајним,

док лахор једва да додирује власи,

иза уха мило проструји.

Шапућеш – ћути – док уснама дотичеш

незрело дете у жени,

и збуњену лепотом 

у наручју ме држиш

дах страсти ми се отима

док слушамо цвркутање 

тишине у нама

Заиграј ми звездано коло на небу

кад ме поново будеш срео,

до тада минути расту

и вео сат покрива цео

Ишчекујем за вечност 

загрљај анђеоски

топлину усана твојих,

испод липе мирис твој да удахнем

док тело дрхти од спајања

и туге брзог нам растајања

Лишћем да ме поново грејеш,

тихо шапућеш да сан нису

погледи дуги 

и миловање,

трен нека стоји у времену 

док љубав пупи

и најлепше боје ствара

као да је љубав

милована

наша једина

и права…