Бултони : МОЈ НАЈЛЕПШИ САН


Ноћас сам диван уснио сан

Зрак сунца, поток, у њему девојку како се купа

Расуте косе јој дуге пале низ плећа

Иако зрак сунца, то беше ноћ, а не дан

Кнедла у грлу запала, а срце лупа ли лупа

Њен поглед благ на рађање подсећа

Осмех јој бисера венац бео

Вир броди и милује набрекле груди

О Боже мили, крв ми кључа и врије

Како да останем разуму цео

Не, не дам сад ништа да ме разбуди

Зашто је зашто нисам срео раније

Пружи ми руку обалу да досегне

Вода се слива низ њене ноге витке

Додир ме њен к’о вулкан сагори

На обалу крај мене хтеде да легне

Спусти на груди ми локница свитке

Тихо ми тихо на уво прозбори

Ово је за тебе необичан дан

Док поглед јој чудесним зраком светлуца

С пољупцем у руку спусти ми мокар белутак

Упамти ме добро ја сам твој недосањани сан

Твоја сам сенка, животни сат што куца

Ја сам твој први и последњи тренутак

Анђели мили, бела ми крила дајте

Да душа моја, пут сунца крене

Хтео би хтео вечно да снивам

Дах врео њен још осећам знајте

Још осећам слатке пољупце њене

Милину што се кроз груди разлива

00х и 48 мин 12.08.2009.год. Буллтонy

Велика Томић:Родићу љубав


Родићу љубав,
да нико не види,
сакрићу се у кукурузе,
у браздама дубоким.
На шушљикама меканим, 
годишње бреме да истурим.
Завијањем Вучице дотакнућу Месец.
Урликом распрснути све оне Звезде ,
разбежаће се од таласа
што по мени језде.
Моје очи као Небески свод,
угледаће, тај дуго чекани Пород.
Понећу срп стари,
окачен испод трема,
ту нису годинама љубав рађали,
само се надали, у нади за’рђали.
Пресећи врпцу, везати у чвор
да се из ње роди, нови Пород.
Раширићу руке у стабла тог класја
да уживам Светлост која ме обасја.
Родићу љубав и моју жељу,
урликом, на том забрањеном весељу.

 

Ирена М.:АНАМОРФНА ИЛУЗИЈА


N2_3939_48.jpg

Стрес?

То,што ви називате стресом…ја именујем празнином.

Депресија?

Антивирус…

Молим?Видим да се борите главу да придигнете…Наслутих да је у питању бол.

Слутња је неименована,брза,лажна интуиција…Најчешће!

Извините…жмиркали сте и чинили напор да погледате.

И кад не гледаш-МОРАШ да осећаш!Поглед није једносмеран…Најчешће се базира на дубини…А то некад није опција.

Димензија?

Реципрочна сразмера…Ослањање на узрок без узрочника.

Целина се да поделити.

Ко иска,исправну поделу?Условљава ли се…?

И закључујете…Да оно што видим је илузорног типа.

Мене погрешно оценисте…Ја сам се усмерио погледом да истражим…

Ви сте по мојим очима и рељефу мојих набора-Сагледавали…

Ако окренемо слику и след догађаја…Хоће ли бити логичније?

Логика је без динамике…Интеракција је трење…Електрицитет…

Предалеко одосмо…а не ходасмо…

Путеви нису далеки ако су циљеви нама блиски.Видимо онако како желимо.

Прижељкујемо много.

Прижељкивање је одлагање…Смер у контра страну…

И видимо…?

Видимо оно што није оригинално.Посматрамо облик и рељефне карактеристике…А требамо…

Да!Требамо…другачије.Тада ће кренути.

Већ је кренуло…Израз ми је другачији…

Драган Симовић:Вилењакова песма под звездама


ЛИРСКИ ЗАПИСИ

Лепота наших душа
и доброта наших мисли
спасавају свет.

 

 

Колико је лепоте
у нашим душама
и колико је доброте
у нашим мислима,

 

толико је и светлости
у свету.

19.06.2015.година

 

 

Владан Пантелић: Пут благослова


 

Милиони светлосних зрака од Творца

Сваки зрак је Мудрост од Мудрости

Сада созерцавам зрак Пут благослова

И повезујем са Свешћу  Духом  Душом

 

 

 

Пут благослова је кичма – вертикала

Којом тече чисто дејство врховне правде

Пут благослова је мирни пулс  – гласник

Што увек истинито говори о стању Духа

 

 

Тајим стваралачку незаинтересованост

Посматрам вредне и разнолике духове

Свака травка и свако дрво има свог чувара

И свако место планина река језеро водеан

 

 

Врати се снени човече својој суштини!

Љуби људе птице цвеће делфине соколе

Љуби пустињу прашуму камен и вихор

Љуби духове виле волхове свеце богове

Љуби Природу себе Творца и благосиљај!

Не буди странственик  на овој планети!!!

 

 

 

 

Горан Полетан: Тече Живот


Тече живот, тече живот,

…дан по дан,

прође брзо, док удариш

длан о длан.

Живот траје цијелу вјечност,

…никад проћи,

болесноме, жалосноме,

…у самоћи.

Ој животе, препун среће,

вјечно трај,

ја не желим да ти икад

дође крај.

Дођи смрти, спаситељу,

склони гада,

црни живот пун несреће,

боли, јада,…

Живот славе и проклињу,

…како ко,

некоме је један пуно,

а некоме мало сто.

 

Милена Павловић Барили | РАСПЛЕЛА САМ ДУГЕ КОСЕ


Расплела сам дуге косе
са хиљадама витица.
То је био тежак посао
који нисам могла привести крају
јер су се косе сплитале
са грањем дрвећа
док сам пролазила трчећи.

Чинило ми се да их опет видим,
своје лађе,
али оне су биле отишле,
док сам спавала оне су дигле сидро
и отишле су све
(а ипак
сан је тако дивљи,
треба га гонити данима
и данима,
бити стрпљив, не дрхтећи, не дишући,
не мислећи).

Али док сам ја спавала
они су отишли у рат…
И сада –
коме да пишем?.

А могла сам да будем
мала, плава девојчица
у цвећу резеде,
међу белим крилима голубице,
девојчица која се игра са Одјеком
на обали језера једног огледала.

Авај!
Сачувала сам своје детињство
опаљено од морских прича
само у својим рукама.

Да бих можда поново њих стигла
могла бих да трчим, трчим
брже од свог срца:
могла бих да појашем коња
да што мање времена изгубим.

Али ствар није у томе.
Ако боље посмотрим,
мислим да је њих олуја
однела
јер облаци имају чудноват облик
иако зора није гранула.

А ја нисам унајмила посаду
јер су људи били пијани
и клецали су
и тукли се због једне речи,
због ситнице, ћутећи.
Видела сам њихове хитре покрете
на белој фасади
цркве.

Велика Томић: Србски Вук


Завија дух Душанов,
вије Космет,
Прешевска Долина хучи,
а Ниш, на климавој нози стоји,
још само, коју годину броји.
Црнило се над земљом завило.
Душане, твоје је само мало зрно,
од онога што је било.
Хучи Нишаво, Саво, Дрино,
Колубаро и Дунаве Београдски на води!
Поплави Србско знамење,
направи места, 
ту треба џамија да настане!
Кукај, кукавна мајко,
на време, пре времена,
док ти твоја сна’ була,
не остане бремена!
Теби Вуче, глас је промукао?
Јел ти то беше, на полумесец си завијао?! 
Окрени се Сунцу на изласку,
на колена, понизно и тихо завијај!
Запамти!
Ово је твој последњи вапај!

Еукатастрофа – Толкинова кованица


Извор:

http://www.zvezdarod.com

 

Професор Толкин је у својим делима приказао нешто што одише посебно лепотом и дубљим смислом и привлачи многе на целој Земљи.

У неколико предходних чланака писао сам (а и у будућности ћу) о дубљем смислу његових дела и његовој повезаности са нашим исконским Родом.

Данас пишем о једом изразу који је он смислио (сковао, свароговао, сварио – игре речима нису само игре…).

Израз је – Eucatastrophy или Еукатастрофа.

Он је то објаснио следећим низом – ситуација и догађаји, дешавања иду неумољиво ка једном исходу. Најчешће ми то опажамо као неизбежно зло које све уништава.

Његов плес је смртоносан и све коси пред собом, нада нестаје, сви виде крај, нема моћи да заустави плиму зла…

…и онда се у последњем часу деси потпуни преокрет! Када нико није видео, осетио и знао (сем самих наших суштина) долази потпуни преокрет и плима зла се распадне, стане и нестане.

Мимо свих надања и овосветског знања…

Еукатастрофа.

То је рецимо трен када на дверима и стени усуда на пламен планини Фродо уместо да баци прстен и уништи зло и заврши причу, он одустане и каже да је прстен његов. Наравно све је у том часу изгубљено јер је Фродо поклекао, пао.

И све би се трагично завршило да није скочио Голум у похлепи и бесу (Фродо савладан злом постаје зло, Голум је већ био зло) и отео му прстен и потом пао у Лаву.

Дакле зло се само-уништило.

Еукатастрофа.

Нико то није очекивао. Нико. Али ипак постоји сила која је изнад свега а њу нико не види сем чистих срца.

Фродо је спашен касније али је доживотно носио ожиљак терета и пада на крају.

Немојте мислити да је данас другачије…Ништа није како изгледа и какве хаљине носи…

Срца чувајте и суштину у себи слушајте, душа зна.

Eucatastrophy

Еукатастрофа

Драган Симовић: Извод из лирских записа, С…Р…Б…И…Н


 

С – Ми, Сунчеви ратници и Звездани витези, тежимо Првобитном Савршенству кроз Велико Стварање као посвећени суствараоци са Првобитним Ствараоцем.

                Р – Ми не слушамо оне који проповедају да је чулна љубав, да је плотско спајање Мушког и Женског грех по себи, јер таквога греха нема, нити га може бити.

Напротив, ми знамо да је Савршенство у љубавном загрљају Мушког и Женског, јер ће се из тог љубавног загрљаја родити Савршени Живот.

 

Б – Ми следимо Унутарњу Првобитну Светлост; ми следимо своју Унутарњу Звезду; ми следимо своје Унутарње Сунце.

 

И – Као што свака кап воде тежи да се врати ПраВодеану, тако и наш живот у овоме обличју тежи да се врати Првобитном Животу.

 

Н – Ми знамо да је човек Савршенство – Мушко и Женско је Савршено.