Русија, нису то тек простране степе,

тундре и мора брезовине,

ни ријеке, величанствено лијепе,

попут: Волге, Оба и Двине…,

 

 

 

 

ни њено фасцинирајуће пространство,

од краја до краја свијета,

ни Москва, њено величанство,

ни пејзажи, какве нема планета…,

 

 

 

 

ни Урал, ни Бајкал, ни Сахалин…

Није то ни сјај Петрограда…

Не, то је Рус: мој брат, а њен син

– људи су њена слава и нада!

 

 

 

 

Та, иста, земља, ма колика била,

без Руса била би тек блиједа сјена.

Без њих она би мало вриједила

– била би к’о лијепа без части жена.

 

 

 

 

Русија, блиста тек кад се помену:

њени славни Козаци и Невски,

који пронијеше свуд славу њену,

као и Рјепин, Гогољ, Достојевски…

 

 

 

 

Тек при помену њих, Пушкина, Толстоја,

Шолохова, Горког, Јесењина,

Кутузова и многих других хероја,

схвата се сва њена величина.

 

 

 

 

Без њих би, можда, могли да је цијене,

са њима она се воли…

Они су чувари љепоте њене,

свједоци њених љубави, боли..

Слетео ми свитац
на уморни длан
над непочинпољем
се угасио дан

 

 

 

Угасила се звезда
Даница у плавој реци
у дубокој бразди
моји небески преци

 

 

 

Жуљеви уморних сељака
просу се светлост шаком
и небеском капом
над класјем жита
зебња догорева

 

 

 

Тужна и насмешена
сва сета и сва тишина
урoним у сваки јул
као у мисис белог крина

 

 

Бестелесна улазим у шуму
у ројеве болних боја
у грлу стих заглављен
почетак и крај мог неспокоја

Јутро је ускомешало тисућу јесени у мени
Намах нестаде та далеко отровна неактивност
Изрезао сам вешто три праве и дугачке црте
Назване Поднебесна Небесна и Наднебесна
Богојављенским вечним водокршћем залих
Посејану траву у разореном замку предака

 

 

 

Док се на крову чују отисци корака мог оца
Који се вековима никоме није подсмејао
Улазим у танано и истисно поткино коло
И отварам сто векова стару аријску адресу
Која се у рукама душмана откинула контроли
И хоћу брзо да узберем небригу биљку кантиру

 

 

 

Одгурнух једну једину и неизвесну будућност
Коју нуди ошамућена пијана и несвесна доњица
Поправићу и водоопасати замак чукун претка
Посвећеним синовима поверићу путеве и вртове
И сећања и занате и Златну књигу прамудрицу
И усмено заветно предање које размножава путеве

21.06.2013.година

 

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

01

Човек живи са сврхом и смислом само онда кад уме да снева и остварује своје снове.

Живот без снова, то је живот без сврхе и смисла.

Наравно, да су нас од детета васпитавали и учили погрешно и наопако, од родитељског дома па преко свих школа и друштвених установа.

Зашто су нас учили погрешно и наопако?

Припремали су нас за бело робље предатора и паразита, зато су нас погрешно и наопако васпитавали и учили.

Што мање знамо, све смо покорнији, све смо оданије и послушније слуге.

02

Сневање је пресудније од знања.

Основа стваралаштва није знање – како мисле необавештени – чији је ум поробљен у рептилским школама – већ вештина маштања и уметност будног и свесног сневања.

Песници и уметници нису живе енциклопедије, нису ризнице знања, како, опет необавештени мисле.

Песник је песник зато што уме да снева и машта, зато што се кроз машту и снове које будан снева повезује са ТВОРЧЕВИМ ПРАИЗВОРОМ МУДРОСТИ, са СТВОРИТЕЉЕВОМ РИЗНИЦОМ-МАЈКОМ – МАЈКОМ СВИХ ВАСЕЉЕНСКИХ РИЗНИЦА.

03

Онај ко развије уметност сневања и маштања, тај ће у сваком трену имати приступа БОЖЈЕМ РАЧУНАРУ.

Он ће вечно бити на БОЖЈЕМ ИНТЕРНЕТУ-КОСМОНЕТУ.

Он је вазда умрежен у МРЕЖУ СВИХ МРЕЖА.

Интелектуалци и философи који пабирче и гомилају информације, сазнања и знања овога света, никада неће бити БОЖЈИ СТВАРАОЦИ.

Њих нагомилане информације, нагомилана знања и сазнања само оптерећују и разбољевају.

Зато интелектуалци и философи и јесу најтежи болесници.

04

Ми нисмо створени и рођени да бисмо били живе ризнице знања, живе енциклопедије, већ да бисмо, растерећеног и испражњеног ума, у сваком трену могли да приступимо БОЖЈЕМ РАЧУНАРУ, БОЖЈЕМ ПРОГРАМУ.

Отуда ја све време говорим, да треба укинути школе, и дозволити деци да сама, уз помоћ пробуђених и освешћених родитеља, развијају и негују уметност будног сневања и маштања.

Школе служе једино томе, да производе будуће покорнике и послушнике, будуће бело робље гмазова, предатора и паразита.

Што неко веће школе заврши, све је послушнији и покорнији роб.

Такво је тренутно стање у савременом свету којим владају сви могући видљиви и невидљиви паразити.

05

Стварајте и пишите поезију!

Развијајте машту и уметност сневања!

То ја свима казујем већ скоро пола века.

Само су ме неки разумели и прихватили, док су многи наставили по старом.

Ено их, видим их, где робују паразитима и предаторима за бедну цркавицу, преживљавајући од данас до сутра!

Људи више воле да буду последње робље паразита, него да иду властитим путем сневања и маштања.

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

01

 

Пробудио сам сам се у свитање.

На селу се човек, поготову с пролећа и лети, рано буди.

Ма у које год доба ноћи да одем на починак, будим се рано.

Напросто, Сунце ме диже из постеље.

Радим вежбе дубоког праничног дисања, тихујем и сневам.

Потом устајем.

Справим кафу, и седнем у врт под моћном крошњом ораха.

Крошња је тако моћна, да прекрива цео врт у распону од тридесет метара.

Ослушкујем умилан и дивотан пој птица.

Од Вршачког горја и Карпата подухује јутарњи лахор.

02

Јутро је.

На цркви звоне звона.

Од детета знам, да звона звоне или за црквене празнике или кад неко умре.

На један начин звоне за мушкарце, а на други за жене.

По звоњави звона банатски сељаци знају, да ли је умро мушкарац или жена.

Ја то још нисам открио, али питаћу некога овде у селу.

Данас није празник, присећам се уз јутарњу кафу.

За ким сада звона звоне? – питам се.

А онда у трену прође кроза ме филм, који сам још у детињству гледао, по књижевном остварењу Ернеста Хемингвеја: „За ким звона звоне?“

Заиста, никада не питај: за ким звона звоне? –  јер звона и за тебе звоне!

Звона звоне за све нас.

03

Кад год ми се догоди дивна песма или дивотан лирски запис, тада справим кафу и запалим дуван.

Уз кафу и дуван, у неком тихујућем и сневајућем стању, разговарам са боговима и музама.

Морам да вам признам: нико тако не ужива у пушењу дувана као ја!

То је отркио и мој врли пријатељ Владан Пантелић.

Владан је и иначе противник дувана, противник пушења од када зна за себе.

Никада није ни једну једину цигарету запалио.

Пушаче просто презире, али је мене, неким чудом, прихватио у путпуности оваквог какав јесам.

На својим предавањима често говори о штетности пушења дувана, али, на крају предавања, редовно помене и мене.

На свом животном путу – каже Владан – упознао сам само једног јединог пушача за којега имам и разумевање и оправдање.

Он не пуши, већ уз дим цигарете разговара са боговима и музама.

Њему дуван служи да би, попут сибирског или индијанског шамана, успоставио везу са Вишњим световима.

Владан је отишао дотле у прихватању мене оваквог какав јесам, да ми чак и дуван доноси кад долази код мене у госте.

Владан Пантелић из Праисконог Тијања – мој врли и племенити пријатељ, велики посвећеник и духовни исцелитељ!

(Велики Гај, 21. дана месеца липа, 7526.)

 

Кад сам узнемирен,

тада ме напуштају

сва светла божанска бића,

те бивам посве сам

на страшноме месту

и у одсудном тренутку…

Без Божје милости и љубави,

 без икакве заштите

из Вишњих светова.

И још нешто.

У тим тренуцима

изненадних немира,

осећам како свуда око мене

веје ледени дах смрти…

Замисли, и види себе

у свету љубави и светлости,

 у свету лепоте и доброте,

 у свету правде и истине.

 

Замисли, и види себе

срећног и радосног,

 здравог и исцељеног,

 часног и племенитог.

 

Замисли, и види себе

као светлосно и божанско биће,

као биће без брига и страхова,

 као биће које чини само племенита

и узвишена дела.

 

Замисли, и види себе

међу звездама,

 сазвежђима

и звезданим јатима,

у бескрајном и вечном

праводеану живота;

 

 где нема ни почетка ни свршетка,

ни рођења ни смрти,

и где су су сва времена,

 и сви векови.

 само овај тренутак

присуства.