Анђелко Заблаћански: ДОКЛЕ СРБИНЕ


Ко је то Србима украо

песницу

Ко нам је даске са стола

поломио

Па мирно грлимо европску

вештицу

Док пониженима брат нам

није мио

Хлеб и со – ко нуди разним

злотворима

Да ујед вампира с осмехом

примамо

Зар нам је лепше у њиним

затворима

Зар ни дух слободе ми

више немамо

Ко Србима узе мудрост

Светог Саве

Па љубимо руке што нам

се не пруже

Руке што нас са подсмехом

стежу, даве

И над нама лешинарски

стално круже

Зашто Срби све то трпе

зна ли неко

Зар и вид смо изгубили,

небо, понос

Знаш Србине, све што имаш

где си стекô

Где нестаде храбри Србин

и го и бос

 

Праг


Слика: Јасна Ковачевић – Кућни Праг

 

Поред врата и браве, праг је симболична граница између куће и спољашњег света и непремостива је за нечисте силе.

У свакодневном животу је било забрањено задржавање или седење а исто тако и поздрављање преко прага јер се сматра да под прагом бораве душе предака.

 Из тог разлога се кућни праг увек настојао прећи а да се не додирне због чега се и дан данас невеста преноси преко прага.

На овом месту су се и одржавали одређени обреди и вршиле магијске радње. Тако би на кућном прагу клали певца пред први улазак у кућу као и за неке празнике а исто тако би се на том месту врачало и гатало. Под прагом су се стављале чини, па се верује да ако неко ту закопа седу косу кућа ће да запусти.

Братимљење иако се чешће вршило на другим местима могло се вршити и на прагу.

Текст: Милош Костић

Литература:
А. Л. Топорков , „Праг“, „Словенска митологија – енциклопедијски речник“, Zepter book world, Београд, 2001
Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић – „Српски митолошки речник”, Нолит, Београд, 1970

 

Верица Стојиљковић: Народ каже…


Народ каже…усуд..карма…судбина..

то што каже…верује да је…

Неко каже..вољом стварање…

што помислиш…то ти је…

 

 

 

Народ каже…Боже…зашто….

узе то… шта крив сам …да буде .,.то?

Неко каже… Бога не питај..

сам си себи крив… себи одговарај…

 

 

 

Народ каже …срећа није добра…

на мој се живот није намерила..

Неко каже  за ..твој живот ,,крив,,

си ти …себи се окрени…

 

 

 

Погледаш… поцрниш…полудиш…

Гледаш Бога…гледаш Неког…

Бога питаш….од Неког бежиш….

закунеш се ..колико пута у трену…

спремиш стрелу… одапнеш и гађаш..

а онда испред своје мете станеш!

 

 

 

Гледаш  у дубину, у висину

гледаш лево и десно.. срж тачка

како год се окренеш….

 

 

 

Кажеш…има могућности  без броја..

идем новим..где још нико није…

правим…градим..упознајем..утирем

нећу калуп….ја сам своја…

 

 

 

Кренеш да одеш…. пут те води

брдима, водама. небом и сновима…

ходаш… летиш…. кад погледаш…

на почетак се вратиш…

 

 

 

Мета стоји…макла није….

све је лакше кад се са

својим путем…који правиш ….

помириш!

 

 

Ирена М.:КАПЕТАН


N2_3805_12

Кад једра
Спусте своја платна
Ништа не очекује се
Ветар пољуља таласе
Однесе
Понесе
На крилима
Непознатих путева
Заборављених стаза
Старих мапа
Пожутелих
Од прашине
Стајања
Не пролазног времена
Осећа се
Слобода
Не избора
Воља
Промена
Мирис
Свежина
Обновљених
Животних сокова
Мир у мислима
Циклично покреће
Ново настале полетне
Кораке
И опет ходамо
Ко да смо малочас
Проходали
И опет говоримо
Ко да смо речи
Начули
И опет осећамо
Ко да смо не научени

Није битно кормило
Ни којим путем ходимо
Како управљамо
Како се на себе ослонимо
Особа у нама
Заслужна
За плов
И испловљавања

Бултони : ЗАБОРАВ


Отићи ћу једног дана

Као сенка при заходу

Кад тихо се с ноћном тмином стапа

Прича моја већ давно продана

Сви знакови моји нестану и оду

Кад животу падне задња клапа.

 

 

 

Заборав ће све прекрити

Других дана нећу бити део

Све што чинех не вреди спомена

Залудног ме неће ни памтити

Ништавила ће све прекрити вео

Шака земље ил’ парче камена.

 

 

 

Иза мене трага остат неће

Као да се нисам ни родио

Успомена неће бити знана

Остаће ми тек процвало цвеће

Пуста стаза куда сам ходио

Усахнуће воћка неузбрана.

 

 

 

Прах ћу праху тек постати

Црви ће ме с гађењем изести

Из гроба ће коров израстати

Такву њиву треба преорати

Кад не знадох златне нити прести

Сва сећања на ме ће угасти.

 

21.9.2007. у 22:20 сати Бултони

 

Лола Аџић: Песма о Чеди


Мој пријатељ  Чедвиг

Цветковић,

Чеда по нашки,

Помало филозоф,

Делимично практичар,

а већма сањар.

Понекад се спусти из света својих сања

И прионе уз тло до свога орања

И сеје ли сеје

И кад грми и кад веје

И кад жеже и кад пече,

По свом имању…

Баца неке семенке

Першуна, мркве и печенке

По личном нахођењу и знању,

Некад забоде у земљу,

у корову, чистини ил’ грању,

Насумице,

И белог лука чена,

По неки ризом рена,

Садницу јабуке и вишњице

И који стручак јагодице

Јер на Чедином имању нема оштрих стена,

Само пуно плодне тројанске земљице

И онда му се озари лице

Кад угледа у трави модре купинице

Или руковети хајдучке травице.

 

 

 

Са по којим биљем га Бог награди

Па му и Бог понешто засади

И само никне тако и онда се полако

Све оспе смиљем и босиљем

И множе се његове баштице

Нехајне љубави и миомириса пуне

А од влати трава створе нујне струне

И онда звони песма звончица и тратинчице

Док милују се биља круне

 

 

 

Чеда је предан

Чеда је вредан

У ткању мисли и сања

И каткада у пољу

Добије страсну вољу

Истрајан у намерама,и лежерној лакоћи постојања….

Свему да смисао космички и утка неку лепоту…

А мотици прилази тактички

Опажајући у много чему чар и дивоту.

 

 

 

Живот лептира и мрава, бубица и животињица прати

Тај тихи живот малих створења

Којем ће он велики значај дати

А који често од превеликог бремења

И не опажамо ми ,

Велики двоножни створови

Јурећи за неким вишим смислом,

 

 

 

Често гоњени ил’ трчећи за материјом ,

За већом кућом и бољом антеријом

Сапети под времена стиском,

Рвемо се са бесмислом,

Удаљујући се од себе самих,

суштине свог природног бивства.

И западамо под утиске сила тавних.

 

 

 

Чеда је мој друг и понекад инспирација

Како треба да живи популација

И како своје идеје сејати

Љубављу их оплеменити и згрејати. .

Негде ће на плодно тле наићи

И ту ће одмах нићи,

Негде се умножити

Негде кога орасположити

А негде у свести људи уврежити

И мисли им светлошћу разнежити.

 

 

 

Дневник Плавог вилењака (32)


-Лана, зар ти ниси у потрази за кристалом?

Где је, Нора?

-Пронашли смо кристал, Ледане, и, он ме је довео до тебе, а, Нора је отишла у свет људи, чија је кожа тамније боје од наше.

-Зашто?

-Открила је, да, мач који вековима тражи, лежи на дну реке испред ,,рукотворених планина,,.

-То су пирамиде, Лана?

-Да, Ледане, а, Нора одлично познаје њих, и, реку испред пирамида.

-Где је, Радмило? Оставио сам га испод старог храста?

-Управо стиже!

Ланин поглед је био уперен изнад мог десног рамена, што ми је показивало, да, Радмило долази са те стране.

-Лана, Ледане, добро сте?!

-Јесмо, брате, а, ти? Успео си да завршиш записе?

-Добро сам! Јесам, записи су отворени, Ледане, и, мислим да нам следи пуно посла.

Радмило је сео између, Лане и мене, и, објашњавао нам је готово целу ноћ, шта нам је најбоље чинити у престојећем времену.

-Нећемо бити заједно, свако мора сам за себе да обави свој задатак, у свету неком далеком.

-Лана, ти си капетан ,,Плаве Звезде,, и прва идеш у дубоки Свемир, јер је брод ,,ушао,, у зону ,,Мидгард,, планете!

-Већ? Нећу стићи ни да се опростим од осталих!

-Добро слушај, сестро:,, У галаксији ,,Торнид,, иза сазвежђа ,,Сокола,, пронађи најмању Звезду. Видећеш, једина је, међ’ дивовима. На тој звезди је пролаз у паралелни свемир, за који нико не зна.

-Користим кристал за кључ, знам брате.

-Лана, тако је, али, …

-Шта је било, брате? Узнемирен си?

-Чудан осећај имам у грудима, осећам, да, нешто није како треба, Лана.

-Смири се, брате, мора да је то због записа. Уложио се превише енергије, и, сада си исцрпљен.

-Веруј ми, Ледане, осећам да нам иде нешто лоше.

-Шта може да ми се деси, Радмило? Смири се, сигурна сам да ће све бити уреду.

И, Лана је као и ја убеђена да ће све бити добро, док је, Радмило видно показивао забринутост.

Пред свитање, брод ,,Плава Звезда,, се огласио и спустио ближе Земљи, тако да смо сво троје ушли. Лану су Вилењаци одмах одвели до капетанове капсуле, а, Радмило и ја смо отишли у разгледање.

Све је исто као некада, све је ту, само још лепше, чини ми се.

-Радмило, Ледане!

Док смо обилазили и разгледали контролну кабину, чули смо Ланин глас, и, долазио је иза наших леђа.

Застали смо, окренули смо се, и,…

Дивота!

Испред нас је стајала наша сестра, у униформи капетана брода ,,Плава Звезда,,!

-Лана?!

Сестро мила, ту униформу сам видео …

Да, да, видео сам је једном, само, када?!

-Прелепа си, секо!

-Радмило, Ледане, дозволите ми да се удаљим!

Пут је отворен! Посада и ја морамо да пођемо!

-Дозвољавамо, капетане!

Поздравили смо се, као прави ратници, и, напустили брод, да би, Лана и посада упловили у космичку безкрајност у времену које је записано.

-Ледане, осећам неприлику, брате!

-Волео бих да грешиш, Радмило!

Немо смо гледали у звездани траг који је у трену оставио брод.

Лана је управо прошла у други простор, у другу димензију.

Срећан сам, јер, видео сам у њеним очима срећу коју до тада нисам.

Лани се вратило сећање, осећам, чим је обукла своју униформу.

Ако је један Вилењак срећан, његов поглед је најдивнији у читавом Космосу, а, Ланин је био неизмерно леп.

-Ледане, пођимо у вилин шуму, брате!

Климнуо сам главом и кренуо сам за братом. Радмило је заиста уплашен, а, не смем ништа да га питам. Знам да то неволи, и, најбоље је да сам каже шта има, када осети да треба да проговори.

Нисмо одмакли пуно од места где,смо испратили, Лану, Радмило је проговорио.

-Ледане, сећаш ли се, где си оставио летелицу?

-Зашто питаш?

Стао је, и, окренуо се, изненада, као љута варница.

-Мораш да се сетиш, Ледане и то одмах!

-Знам, знам где је, али, зашто је толико хитно?!

-Идемо!

-Сада? Шта се дешава?

-Ледане, пожуримо, Лана је у опасности!

Брод је нападнут и,…

-Идемо брате, пролаз је испод старог храста!

Убрзо смо стигли у вилин шуму, и, стари храст је већ некако знао шта се збива, и, отворио нам је пролаз. Чуо сам, док смо утрчавали кроз капију, да, храст нешто збори, али, нисам имао времена да станем. Викали смо на глас и, Радмило и ја, да, идемо ,Лани у помоћ, и да шаљу појачање. До летелице је водио ходник који је сазидан , боље речено, обложен каменом донешеним са , Лејле.

Лејла је …писаћу вам о том дивном небеском телу неки други пут!

Стигли смо до ,,сребрне,, кочије и, без упуства , без поговора, покренули смо је низ дуг плавичастосињи ходник.

Изашли смо изван планине, у којој је скривена пирамида, и, упутили се у галаксију где је тајни пролаз.

Поново сам у космичкој лепоти, као негда, поново видим дубље, шире, јасније, видим невидљиво за људе.

-Радмило, како си знао за неприлике, и то пре него што је брод узлетео?

-Нисам сигуран, али, мислим да, и, доле на ,,Мидгарду,, видим и дубље, и шире, и даље од људи.

-Као овде, изван ,,Мидгард,, зоне?

-Да, баш као овде, брате.

-Убрзо пролазимо капију, спремимо се!

-На мој знак, брате?!

-Може!

-Три, два, једааан…

Светлосни зраци, у бојама које људи још нису видели, пролазили су поред нас, брже од етра. Капија кроз коју пролазимо, најјача је у Космосу.

Брзо смо стигли, и, на велико наше изненађење, призор испред нас је био тужан.

Капија нас је одвела у опустошен свет. Планета, у чијој зони пловимо, као да је од самог камена и песка.

-Ледане, овај свет је уништен од уљеза.

Превише је мрачан, да би ,,нешто,, опстало и живело.

-Не свиђа ми се призор ни мало.

Где ли је, Лана?

-Погледај, Ледане, брод је оборен!

-Можда се спустио, дај да будемо ведријег духа.

-Није, није, оборен је, а, мислим да и ми губимо контролу над летелицом!

-Шта се догађа, Радмило?

Све је искључено, и,…

-Држи се, Ледане!

Летелица је у трену остала без напајања, и, падали смо.

-Отворићу улаз!

Идемо према њему, и, на мој знак, скачемо!

Морамо искористити ,,ниско,, летење и подношљиву брзину. Било би потпуно уништење ако не искочимо.

Идемо, отварам улаз, Ледане!

-Идемо, брате.

Некако смо дошли до улаза, мада, у овом тренутку то је излаз, и, спремни смо за напуштање летелице.

-Скачи, скачи, скаачи!

Скачи, Ледане кад’ кажем!

Ухватио сам брата за руку и, заједно смо изигравали акробате.

Искочили смо у незнању ни где смо, ни зашто смо у овом мрачном и хладом свету.

-Добро си, Радмило?! Брате?!

-Не брини, добро сам, него, Ледане, где смо ми?

Која је ово планета, и, који свет?

-Нисам сигуран да знам одговор.

Видиш ли оно чудо, Радмило?!

Испред нас је некаква светлосна пирамида!

-Вас двојица ћете мени увек бити потребни!

-Лана?!

Лана, добро си?

-Добро сам, и, посада и брод, све је у најбољем реду.

-Не могу ти описати колику радост осећам што те видим, сестро!

Какав је ово свет? Шта нам се десило са летелицом?

-Оно што ми је компијутер показао, јесте, да, овај свет нестаје, и, да због тога тражи помоћ.

Пре око пет хиљада година, тамна страна је напала овај свет, и, уништила га. Мањи део бића је успео да се спасе и мигрира у најближе галаксије, а, већи део је, нажалост, настрадао.

То су људи са жутом кожом, и, један број је тада пристигао на ,,Мидгард,,.

Овде смо, са задатком, да, покушамо, да, овај свет оживимо.

Пођимо до оне пирамиде, да вам покажем шта смо нашли, а, успут ћу вам испричати остатак приче.

-Добро, идемо, Лана.

Ледане, можеш ли? Добро си? Нешто си блед.

-Идемо, наравно, могу, одлично се осећам.

Наставиће се…

Светлана Рајковић

Владан Пантелић: М а н с а н м а н О с т в а р е н и


 

Мој Боже!
Он, напуњен мојим очима, можда, одлази иза Заветне дуге…
Можда је његов пинеал-сат исправио спиралу
овог времена његовог дејства и,
можда, он неће, иакo познаје ту тајну,
да је увије уз вечну осовину.
Ужелео се Пута?
Или је Пут тако заносан и заводљив да му је немогуће одолети?
Или му је досадиo коров људских не-моралних начела?

Куда да идем и кога другог да тражим?
Он ме је у трену познао.
И говорио је: Знање гомилај, мудрост дели.
И говорио је: Можемо ли се изборити са опсеном света?
И говорио је: Зашто си толико тврд
и зашто си се толико поткочио, о мој боле!?
Онда ме је саставио у снажном загрљају
да су прорадиле све моје грлилице,
и све миловалице, и све љубилице,
а бројеви вечног сата муњевито су се смењивали, смењивали.

И ја сам познала њега.
И ја сам њега познала у трену.
То може да посведочи наша прва заједничка слика
вечног осмеха и дубоке радости препознавања.
Мислила сам како би било лепо да то устраје у недоглед.
И молилице сам слала Богу, знајући да Он много боље зна
када ће и како с нама поставити много већу Игру.
И говорила сам: Скупљај, Ки-јо, стрпљивице.
И говорила сам: Кога, осим Бога, да тражим,
када су моје очи испуњене њиме,
и да у њима нема места ни за пљоснату сенку неког другог мужјака,
макар у моје очи желео боком да уђе.

И за-једно смо говорили: Не моли већ стварај нове Васељене свести.

. . . И плакала сам, смејући се, испуњена вечном радошћу сазнања.

Из необјављене књиге КИ-ЈА МА МУДРА

  1. јун 2010. у 20:04

 

Велика Томић:Трешња


Дођоше људи неки, на ћошку пољане
побадаше коце, на четири стране,
ту ће бити тај основац
за наш будући, мали дворац.
Ископаше темеље од пола метра
И по обичају жртвоваше петла,
пршти крв на све стране
вековно огњиште ту да остане.
и док се тако темељ гради
одлучих коју воћку да садим,
купих трешњу крупну и сочну
посадих је на леву страну бочну.
Расла је трешња, расла су деца
у њу се клели као у Свеца.
На њој се свакога дана
љуљала два малишана.
Дођоше нека зла времена
кућа на пола завршена
моја су плећа још нејака 
а уз градњу и два мала ђака.
У таквом се стању коцкаш, 
на цену мању.
Разгласих тако на сва звона
„На продају кућа са два плафона.“
Дође један гастарбајтер стари
и својом се имовином поче да хвали,
ману се за џеп и штос извади,
испружих руку, син ме повуче
„Мама! Да ли си ти од јуче?!
Јел нећу више смети 
на нашу трешњу, се попети?“
Како сметнух тако с’ума,
нашу трешњу нашег Свеца,
зар да ме прокуну моја деца?!
Суза низ образ се скотрља. 
Ту се ја тргнем….
„Опростите, погодбу желим да оповргнем.“
Оста наш дворац и наша Трешња,
освајаше се ту врхови Монт Евереста,
уз цвркут птица кафе сам пила,
расним се плодом сладила.
И једног дана, одох преко океана,
одморе сјајне проводих,
испод крошње бајне.
После двадесетшест лета, 
синова порука тужна и мала…
„Трешња је пала.“
Суза се низ образ скотрља…
„Не плачи посадићу две,
таман да љуљаш унуке“

 

разјашњење: гастарбајтер (Gastarbeiter, нем.) – радник у гостима, радник-гост, печалбар

 

Драган Симовић: Лирика вечног тренутка – Самосвојна и самобитна личност


ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

 

01

Један ведски мудрац је рекао: грешку чинимо кад год поредимо човека са човеком.

Два човека, две самосвојне и самобитне личности никада се не могу поредити.

Сваки је човек свет за себе, космос за себе, васељена за себе.

Јер, што је човек самосвојнији и самобитнији, тим га је све теже поредити са било ким!

Греше родитељи који својој деци, прекоревајући их, кажу: види, сине (или кћери), како је марљиво и одговорно оно и оно дете, а како си ти, дозлабога, немаран и неодговоран!

Тим бесловесним прекором родитељи ништа неће поправити у своје деце, већ ће их – напротив! – још и горим  учинити.

Убиће у њима и оно мало самопоуздања.

После сваког таквог несувислог и бесловесног прекора, њихово ће дете бивати све горе и горе – све немарније,  све аљкавије, све трапавије и, надасве, све неодговорније.

О, кад бисте само знали, колико су родитељи одговорни за судбину своје деце!

02

Деца су слика и прилика својих родитеља.

Све болести, све страхове, све бриге и опсене своје, родитељи преносе на своју децу, као што преносе и оно племенито и дивотно у себи што имају.

Најмање права имају родитељи да куде децу.

Уствари, родитељи никада и не би смели да куде своју децу, јер то су они у својој деци, то су њихове заслуге и њихова дела.

Нажалост, и данас, после толико тисућлећа и еона, деца највише бивају осујећена у свом родитељском дому, од својих родитеља!

Давно је речено: од добрих родитеља, добра су и деца; од злих родитеља, и деца бивају зла!

03

Сви смо ми имали овакве или онакве родитеље, најчешће неуке и необразоване.

Кад кажем неуке и необразове, онда то казујем у ведском значењу и смислу те речи.

Хоћу рећи: нису имали ведска знања, знања наших звезданих и божанских предака!

Наши родитељи нису умели да нас васпитавају и образују, зато што су живели у ведском незнању, а у материјалистичком и позитивистичком појимању и схватању – у лажном знању које је горе од било каквог незнања!

Они су само бринули о нашем физичком телу, а о осталим нашим телима – појма нису имали!

Нису знали ни да постоје та виша и танананија тела!

04

Да бих могао да се развијам у самосвојну и самобитну личност, ја сам, у седамнаестој години овоземаљског живота, морао и буквално да побегнем из родитељског дома.

Моји родитељи никада нису желели да ја будем песник и уметник.

На све могуће и немогуће начине покушавали су да ме одврате од тога.

Што сами, што преко стричева, ујака, тетака и разних других рођака, па све до наставника у основној школи, гледали су да ме осујете.

Ја сам им вазда говорио: или ћу бити песник, или ништа!

Нисам пристајао ни на какве договоре и компромисе са својим родитељима.

Што су се они више борили против мене, покушавајући да ме сломе и преуме, то сам ја, напротив, бивао све својеглавији и све тврдоглавији!

Борећи се за своју самосвојност и самобитност, постао сам праисконим сунчевим ратником, усамљеним ратником светлости који одбија сваки савет и утицај људи из окружења.

Родитељима сам се вратио тек после неколико година, кад сам већ увелико изградио себе у самосвојну и самобитну личност, и кад они вишу нису ни покушавали да ми ишта оспоре.

Ко се до седамнаесте године не ослободи ауторитета родитеља, тај се никада неће развити у самосвојну и самобитну личност.

Може човек да заврши пет факултета, може да стекне три доктората, али, ако се у младости није ослободио ауторитета родитеља, никада он неће постати самобитна и самосвојна стваралачка личност, већ ће до краја живота остати послушна и покорна школована персона која и даље трага за овим или оним ауторитетима!

Самосвојна и самобитна стваралачка личност нема ауторитета, јер унапред одбацује и поништава сваки ауторитет, како у другима тако и у себи.