-слика: сеоски крст на Старој планини-

Археолошким истраживањима откривено је да су прастари народни крст употребљавали знатно пре појаве монотеистичких религија. Најстарији крстови констатовани су на предметима из млађег каменог доба. (…)
Крст је старословенски назив. Он је старим Словенима био познат и употребљаван је знатно пре примања хришћанства. Као симбол хришћанства, настао је тек у III веку нове ере.

Крст као украс који је ношен на ланчићу око врата био је честа појава код старих Словена. Код Јужних Словена крст се јављао на разним предметима који су служили човеку током целог живота, па и после смрти. И стари Срби су знали за крст и употребљавали су га пре примања хришћанства. И сада се у народу разликују две врсте крста: један је „часни“, хришћански, док је други народни, који за цркву није био часни, већ „пагански“ (по В. Чајкановићу).  (…)
Наш народни крст није настао пуким случајем. Он је израз општег народног веровања у антропоидно божанство, које је представљано сохом (идолом) раширених руку…

Извор: „Српски митолошки речник“, стр. 264-271.

 

 

Тебе и син божији познаје,
Миљеник си музе и надахнућа;
Знаш ли обичног света одаје
Његове речи, кораке у чезнућа?
Напрасит није ни строг ти ум,
Не падаш у ватрене разговоре;
Но јасна мисао светла је шум –
Несвесна погледа у освит зоре.
Препуштен ужитку, ошамућен сав;
Пред олујним ветром младости,
Набусит у смеху, с криком ко лав
И необуздан у трену радости:
Све ти је страно, све дивље тако,
А све ти спокојно баш изгледа,
Мада у осмеху често су плакȏ
Кад уста постану чудно бледа.
Твоја богиња некад проста
И тихо умно размишљање,
Приносе ти тишину на уста,
Рођеног за душе разметање.
Твоји снови и твоје жеље –
Бојазни, наде и очекивање,
Све тајне, ћутања што те меље –
Души с пажњом нуди чување;
Твоје –  не увек јасно осећање,
Одједном – неко или нешто
Буди ватром трен или сећање,
Душу без страха, срце невешто,
А пун си приче и сновиђења
И у очима сјаја и пламења.
И опет тих си, опет плашљив,
Поглед у свој корак спустиш,
Као да стид и срамоту слутиш
За пролазне нагоне плачљив.
О, ако те сретне неко таквог,
Замишљеног са прстом на челу,
Проћи ће крај тебе ко крај сваког
Да не прекине реч невеселу,
Јер твоје божанске, мирне снове
Сузни ће поглед пун чезнућа,
Без речи знати да си уз богове
И миљеник музе и надахнућа.

 

 

Шетамо расадником магнолије
док мириси се спајају у једно
Осећам те, драги,
У случајном додиру,
У незваном ти гласу

Лете крила чежње
кроз облачак на небу
Допиремо до звезде
И тад она испусти дах
Магновење, драги, лије
Магнолије
Паде по нама као кап среће
Угледасмо падалице
По нама као кап среће
Хитро
Слетеће

Покрива нас небо
пругом авиона
Белом бојом
Лица надом се смеју
Душе се у ћутњи греју

Осећам те, драги,
у мирису магнолије,
У сусрету,
У случајном додиру

Срешћемо се некад
У тишини
Сада срца
трепере у даљини

Шетамо кроз расадник
Сами
У сну
Желим те целог
Да обухватим
крилом чежње луде
И страсно
Да усне се утопле
Док слушамо ноћне свице
Гледајући звезде падалице.

Чујем како трава расте,

гора листа,

капље и роси месечина

на дашку

у праскозорје…

Тајносану вилинку светлости

 и дугиних вагри

у пољу цвећа

ослушкујем,

док сневам…

Видим румене,

плаве и љубичасте

снове лептира

 у ружиним латицама

 и звезданим јатима,

с ону страну

тишине и сна…

Песникова разјасница: вилинка – музика.

„1.И видех ја Оца Небеског, и говорио сам с Њим.

И рече Он: сине мој, онај који иде и формира светлост човекову, као и мисао његову – зависи од његовог задатка – задатка спасавања свих, и ти видиш свеобухватну светлост која је адекватна задатку дефинисања одређене информације, и ти видиш зрак или зрачак светлости, који исходи од човека. У задатку спасења свих постоји глобална светлост спасења, у њој је све, и, наравно, одређена информација, коју треба размотрити ма како она била важна или главна.

Светлост спасења – светлост Света – сусреће човека који иде са светлошћу своје душе и који открива Врата Светлости Света, светлости добра, среће, љубави и знања.

Знање светлости – то је знање Света, знање спасења и стварања, знање стварања, када човек стварајући препозна своју суштину.

Суштина човека – јесте да ствара, да ствара као што стварам ја, Творац Света, а човек, живећи у Свету и имајући Свет у души иде у оном правцу у коме сам ишао ја.

Видећи Свет, човек светлости види мене, упознаје и стиче знања моја – знања о целом Свету, о свима и за све људе, као за све живо на Земљи, у Космосу.

Поглед мој је – Вечност, поглед мој је бескрајан, светлост моја је јарка, и жива, то је светлост Неба, светлост Света и Светова, светлост једног атома, светлост простора и свести, светлост душе и духа, светлост пута, као задатак свакога ко има зрак светлости и светлосни млаз; за сваког човека је светлост – светлост живота и његовог будућег пута.“

препорука  Владана Пантелића

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

Целог живота сам истраживао себе, и само себе.

О другим људима ништа не знам.

Заиста, не знам!

Напросто, нисам имао времена да истражујем друге људе, друга бића, друге светове, до ли себе, и само себе.

Сви они који вам кажу да познају друге људе, лажу и себе и вас.

Нико никога не може упознати, до ли себе, и само себе.

А управо то и јесте оно НАЈВИШЕ чему одувек тежимо!

Јер, кад упознаш себе, тада си упознао све људе, сва бића и све светове.

 

Свако од нас ствара своју будућност

и свет у којему ће да се одвија

 та његова будућност.

Каква је ваша будућност? –

Не питајте звезде,

већ властито срце!

 

Како освојити тврђаву?

Онај који је напољу и

жели да продре унутра

мора да пређе преко

канала са водом

који опасује утврђење,

мора да се попење преко зида

или да провали окована врата,

мора да победи браниоце.

 

 

 

 

 

Они који су унутра

бране се преко зида камењем,

врелим уљем или водом и

другим оружјима.

Морају да победе и

несташицу хране и

пијаће воде…

 

 

 

 

 

Није лако ни нападачима нити браниоцима.

И човек је тврђава.

Како освојити СЕБЕ-ТВРЂАВУ?