На небу, што је кô лед зелено
Пролећне зоре тужније свићу
Да ли плаче у даљини звоно
Ил мио зов је у лепом гласићу
На небу – сенка предзвездана
У срцу – вечерња мирна сласт
Ноћ ли је или белина дана
Срећа ли је или туге сабласт
У очима ти је мир поново
Док тишину звездања чекаш
Да ли у срцу љубав је ово
Или само молитва – не знаш
• с руског превео Анђелко Заблаћански
Ја и ти
Ти и ја
У љубави живимо,
свету се дивимо
Сви завиде
Кад нас виде
Ноге нас носе к свету,
Рајском врту
А жеље луде
Као да бруде
И у непознате ширине лете,
Мој умилни цвете
На нашим уснама и
Твојим грудима
Зумбул лепи цвета
Твог пролећа
И мог лета
Ти и ја
У тишини раја
Идемо до краја
Анђелима љубимо крила
Ти си вила,
Ја бараба
Што пољубац ти
отима
Да ми је твојих година
Знала бих како –
Волела бих те лако
Је л’ тако!?
Ти и ја,
Ја и ти,
Љубави…
A сад ме у постељу води
Дај ми младости чар
и нек’ анђелима буде крај
Поведи ме у свој рај…
Дај ђаволка,
Да пољубац отима!
Искушење си право
Твојих година,
Милине и стаса,
Дивног ли гласа!
Препусти се мом искуству,
Уживај без страха,
Зар ће страст украсти мах
И страсти у жени,
Поглед што плени?
Уживај у мени
Нек’ зумбул цвета
Препусти се додиру,
и мом немиру
Дај ми дуње из недара,
И мед са усана
Све узми моје
Из зрелог ми цвета
Дај бараби
Сокове лета!
Кад дотакнеш ме,
Вило цветања,
Расуте косе,
Своје ливаде росе,
Кроз прсте моје затрепери –
Љуби к’о никад
и склони туге,
Не мари за друге!
Пожели,
Ту сам,
На росној ливади
Зумбулова света
Mоја си трешња,
Распукла бресква,
Прими ме
у вртове снова
Сад!
Утоли глад!
Дланом сокове твоје купим,
Пијем дугине боје,
Желим тај сан
Да јавом ме дојиш и
Ничег да се не бојиш
Врхунцем страсти
Или страха
Буди моја
до последњег даха!
Реци,
Водом својом потеци,
Јеси ли моја вила
до краја била?
Потоком бујним
Отвараш ушће
Ја бараба
Ти и ја
Ја и ти
Уливам се у тебе
Дајући себе
Моја дивља вило, а
девојчице мила,
Има ли краја
Зумбуловој песми
Јесмо ли грешни?
Или само умешни?
Анђелима поново
љубимо крила,
Моја мила…
Са ове стране свемира
Светло пурпура
Тачка преласка је
Одлука
Свемира друга страна
Мекоћа растопљена
Са ове стране моћ кристала
Са оне стране
Снага – непотребна
Са ове стране свемира
Путеви многобројни
Са оне стране
Једнине у једнини!
Са ове стране свемира
Све настаје и нестаје
Са оне стране
Постојање
Језгро, недокучиво…
Тачка је увирање и
Из ње извирање
Звук облик прима…. или
то … Светло звучи
Свих свемира
Бука!
У мору тишине,
симулација говора-
За нас који смо заборавили слушати.
Нису нам одузета чула.
Заблуда је велика,
ништа нам одузето није
све је ту али ничега нема…
Деструкција,
нас нагони да вичемо
у бучном свету.
Одузима нам право
да једноставно-Слушамо.
Тај такт,
математички прорачунату симфонију која одржава наше дисање,
систолу и дијастолу…
Приликом сваког новог тона,
Одкуцаја
Удисаја
Нова фреквенција се шири…
Једноставно треба осећати.
Нешто је страно у овом свету
Који осећај трампи за нагон,
Љубав за емоцију.
Бирамо притиснути дугме
Које нас искључује
Из свеопште варијације могућег…
И-
Поставља нас на место
Фино брушеног-
На једно место лежућег-Шрафа!Механика је постала
Део нас,
Рефлексивно усађеним-Потребама,
Жељама,
Морањима.
Кад би само помислили на могуће!!!
ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА
01
Прилике су овакве у Србству и Србији:
Они који су, у сваком тренутку, спремни да се жртвују за Србство и Србију, од Србства и Србије ништа не добијају; док на другој страни, пак, они који без престанка разарају, руше и уништавају Србство и Србију, од Србства и Србије све добијају!
Овакве прилике у Србству и Србији нису од јуче, већ трају, гле! столећима.
02
За овакво Србство и овакву Србију заиста је бесмислено, да се иједан пробуђен и освешћен Србин жртвује!
За труло Србство и трулу Србију не смеју више да се жртвују здрави, самосвојни и самобитни Срби.
Нека здрави, самосвојни и самобитни Срби раде само на личном спасењу, на личном духовном развоју и узрастању, а трулежно Србство нека препусте лешинарима, чистачима природе и зубу времена те, на концу, нека га заувек забораве, јер све што је труло није ни вредно њиховог сећања и памћења.
03
Овај век јесте век србских изрода.
Цео један нараштај Срба је издајнички.
Цело једно поколење Срба ради на разарању, уништењу и сатирању Србства и Србије.
Па добро – нека им буде!
Нека руше и уништавају све што је србско, нека иза њих остану само србске пустолине!
Она мањина здравих, самосвојних и самобитних Срба – Белих Срба – створиће негда и негде неко Ново Србство и неку Нову Србију.
Ако се то Ново Србство и та Нова Србија не створи овде, на Мидгард-Земљи, створиће се негде другде: на некој далекој плавој звезди, у неком далеком звезданом јату.
На Белом Пупку Стриборије, на Земљи Девет Месечевих језера, окружених Вилинском и Звезданом гором, обитавало је племе Рујевита, племе Рујних ВедСрба, који су живели усаображено са Великом Мајком Природом, са Боговима и Славним Прецима својим.
Био је то народ посвећен у многе тајне Неба и Земље, народ у којега је цветала лепота божанског ведсрбског језика, лепота вајања камена и дрвета, лепота вилинке и поезије, лепота читања звезданих јата, лепота витештва и ратничког духа.
И догоди се, онако како се у бајкама и песмама догађа, да се роди велика љубав између песника и ратника Рујана и златоткаље и ратнице Рујане.
Њиховој несвагдањој лепоти и великој љубави сви се саплеменици дивљаху, од најмлађих до настаријих. Седобради жреци и мудраци често би позивали Рујана и Рујану у Свете гајеве, под Дрво Живота, да им предају древна знања и умећа, будући да су њих двоје већ прећутно били одабрани од целога Племена да, када још мало ојачају, преузму водство Народа Рујних Срба.
Напросто, Рујан и Рујана су били миљеници, не само својих родитеља, браће и сестара, већ свих иних у Племену ВедСрба Рујана.
Често би њих двоје, с вечери у сутон, појахали своје крилате беле коње, јездећи обалом најдужег и најширег Месечевог језера, подно Вилинске горе. То је заиста била дивотна слика коју би умео само посвећени живописац да нариса!
Подно румених вечерњих облака, према Сунцу на заласку, језде на белим коњима, на белим пегазима, Рујан и Рујана!
Понад њих се орила умилна песма вила и вилана, и два орла бела, великих крила, над њима пловише.
И Лада и Весна, и Љељо и Велес бејаху њихови заштитници.
И догоди се тако, а тако се вазда догађа у кажама и причама, у песмама и бајкама, да једне вечери, кад су Рујан и Рујана далеко од Земље својега Племена одјездили, упадну у заседу једног дивљег Норманског племена, које је одувек било непријатељски расположено према Племену ВедСрба Рујана.
Рујана ухвате и свежу у узе, а Рујана им некако вешто и хитро измакне, али је, ипак, у потаји, криомице, пратила дивље мајмунско племе, да би видела куда воде Рујана, те да би му љубављу својом помогла да се избави ропства, будући да су Дивљи Нормани били познати по томе што хватају младиће и девојке из околних племена, и онда их у бело робље продају.
Већ је био изгрејао пун Месец, румен и жут, када су пришли Земљи Нормана, и Рујана је видела јасно спрам месечине, како Рујана одводе у високу камену кулу, која се дизала на окомитој и стрмоглавој великој стени, уз коју нико не би могао без крила да се успење.
Сва тужна и уплакана, Рујана се у позно доба ноћи врати у своје Племе.
Одмах је пробудила седобраде жреце и мудраце, и у даху им испричала шта се догодило.
До у праскозорје старци су већали о томе како да избаве и спасу Рујана, али као да им је све време измицало право решење.
Тада им изненада приступи Стари Срб, звездочатац и пчелар, и рече да зна како ће да избаве Рујана.
Отрча у свој пчелињак, отуд донесе завежљај у којему бејаху бочица меда, свилен конац, потом још једно клупко нешто дебљих нити, дугачко уже и зеленкасто златкаста буба са рогом као у носорога која се зове јеленак.
Кад приђеш стени, говорио је Рујани седобради Срб, онда ћеш отворити ову бочицу меда, медом ћеш намазати рошчић јеленку, а за јелнка ћеш везати овај свилен конац и усмерити га навише према кули, управо ка прозору високе куле, потом ћеш за свилен конац везати ове дебље нити, а за те нити, на крају, везаћеш уже.
Јеленак веома воли мед, и мирис меда на рогу вући ће га напред, просто ће га омамљивати, и он ће ићи увек и вазда у правцу мириса меда, скретати неће ни лево ни десно, и тако ће стићи до Рујановог прозора, а онда ће Рујан већ знати шта му је чинити!
У сам освит зоре Рујана је са ланеном торбом похајала својега белог пегаза, и они који су је испраћали и посматрали како нестаје у плаветно руменакастој измаглици језера, имали су осећај да језди брже и од самога белог ветра.
Хитро се обрела подно високе стене, звиждуком је позвала Рујана, и кратко му поручила да чека јеленка који ће га избавити и спасити.
Кад је свилен конац везала за ножице јеленка, а потом медом намазала рошчић, и када га је усмерила ка прозору куле, јеленак је као стрела, као да следи сунчеву осу, убрзано кренуо уз стену ка врху куле.
Већ после једног часа, Рујан се муњевито низвео низ уже до подножја стене, где га чекаше Рујана скривена у грму, и за тили час њих двоје, а да стражари још ни приметили нису, појахаше белога пегаза, и несташе у бујним шумама Стриборије.
Предање каже, да су Рујан и Рујана, те исте године, у румену и жуту јесен, са својим одабраним ведсрбским ратницима, до ногу потукли Нормане и заувек их протерали иза Леденог мора.
Одсуство немира
Чаролија лептира
Трансформација
Дирке клавира
Свирају антику
Ноћно плаветнило
Разлило своје мастило
Златне фењере упалило
Очекујемо превише
Убеђени да неко
Води овај свет
Да наша је мала улога
А брига велика
Јединство таласа
Омогућава преливање
Хармонија
Мирише близина
Топи се даљина
Постаје свеједно
Схватамо
Да смо нешто
Вредно
Улога сликара
Недостатак белила
Простор ошаренела
Улога композитора
Ритмичност смирена
Дивотом овладала
…
Штимовање инструмената
Очекивање диригента
Није ствар у оркестру
Већ у посреднику
Осведочени пријатељ Србије био је руски цар Николај Романов. О томе, између осталог, сведоче записи о дипломатским сусретима две државе, у којима се истиче, колико су цару Николају били блиски србски интереси.
Србија је кроз историју имала мало искрених пријатеља , као што је то био Свети цар Николај Романов. О томе колико је последњи руски Цар био привржен нашој земљи говоре и историјски подаци о сусретима тадашњег министра иностраних послова Русије, Сергеја Сезонова и високог србског дипломате професора Александра Белића у пролеће, 1915.године.
Том приликом Сезонов је пренео Белићу, ставове Николаја Романова!
„Нећете ми замерити, господо, што сам пре свега Рус, и што су ми најближи интереси Русије, али вас уверавам да сам одмах после тога Србин и да су ми најближи интереси србског народа….Заслуге Србије биће стоструко награђене. После рата она ће бити неколико пута већа него што је данас!
Ето, зар је ико икад сумњао да су Босна и Херцеговина србске земље и зато се рат не може свршити а да оне не образују целину са Србијом….
Истина је да има Срба и по другим покрајинама али они у њима неће пропасти до крајњег ослобођења . Идеали ниједног народа нису остварени одједном па не могу бити ни србски. Биће још ратова и прилика да се доврши ослобођење србског народа. О Словенцима и Хрватима не могу вам ништа рећи.
Они се туку против вас, и ја вам изјављујем, када би било потребно, да се руски народ бори под оружјем само пола дана, па да се Словенци ослободе, ја бих пристао на то. „
Такође, велику наклоност, нашој земљи, Николај Романов је показао, и када је – после мучког напада, Бугарске на Србију, објавио рат званичној Софији, у Петрограду, 19. октобра, 1915.године -објављен манифест руског Цара , којим се објављује рат Бугарској:
„Објављујемо свим нашим верним поданицима, да се бугарска издаја словенске ствари, – мучки припремана од почетка рата, а што се сматрало за немогуће, – остварила . Бугарске су трупе напале нашу верну савезницу Србију, окрвављену у борби против јачег непријатеља, Русије и Велике Силе, наши савезници, покушали су да одврате владу Фердинанда Кобуршког, од тог фаталног корака.
Остварење старој тежњи бугарског народа, анексија Македоније била је осигурана Бугарској другим путем, који није био у интересима са интересима Словенства. Али, тајни, себични рачуни, који су надахнути од Немаца, и братоубилачка мржња према Србији- победили су.
Бугарска, наш једноверник, којега је Русија недавно ослободила из ропства турског, хришћанском вером и Словенством. Руски народ гледа са болом на издају Бугарске , која нам је била до последњих дана тако блиска и са крвавим срцем извлачи свој мач, против тебе, предајући судбину издајника словенске ствари праведној казни Божијој. „
Извор: Српска историја.сом
Два се града врло бијељаху,
У једном је каранфиле Јово,
У другом је шећерли дјевојка.
Поручује каранфиле Јово,
Поручује шећерли дјевојци:
„Ој Бога ти, шећерли дјевојко!
„Ја сам чуо, да си танкопреља;
„Послаћу ти Мисирско повјесмо,
„Уз повјесмо шимширли вретено:
„Преди мени сто аршина платна,
„И к отоме, што од тог остане,
„Опред’ себи танану кошуљу,
„Те је носи, мноме се поноси.“
Кад то чула шећерли дјевојка,
Отпоручи каранфилу Јови:
„Ој Бога ми, каранфиле Јово!
„Ја сам чула, да си кујунџија:
„Послаћу ти ситну трепетљику,
„Сакуј мени статве и брдила,
„И остадо, што стану ваљаде;
„И од тога, што теби претече,
„Сакуј себи токе на јелеке,
„Токе носи, мноме се поноси.“
Бива обично ноћу с вечера. То се разумије да на прело иду дјевојке и младе, и кашто дође по које и од познате момчади те се с дјевојкама и с младама разговорају и шале. На прелу се ноћу преде или домаћици на мобу или свака преља себи
Извр: Караџић, В. С. 1867. Живот и обичаји народа српскога. Беч.
Сирена Чакалакара је лежала на омаленој стени, и уживала на сунцу, потпуно опуштена.
Онда је запевала тихим омамљујућим гласом, омамљијатом, коме се није могло одолети. Потом је повисила тон гледајући негде према хоризонту:
– Чиууу ћиии, чиууу ћиии, ћиууууу. Чиууу ћиии, чиууу ћиии, ћиууууу, ћиуууиии.
Сиренци су били међу оближним стенама и вирили.
Деловали су као слободни заробљеници својих друга.
Изазивала их Чакалакара изазивачица, изазивала их је њена зов песма, али и заустављала.
Њихов савршени промислух осетио је да њена данашња песма, песма чежњица, има неки други призвук, и то их је потпуно збуњивало.
Некако су знали да ова песма није упућена њима, а некако су знали да ни она више неће долазити на њихове стене са својим другама.
Одавно су приметили да је Чакалакара постала незаинтересована за разговоре, шале, игре, чак и за рађање нових сиреница и сиренаца.
Није се претерано укључивала ни у групно гајење и васпитање младих.
Није одбијала, ништа није одбијала, све је савршено обављала, али је духом била далеко, далеко у оносвету.
– Она превише гледи према далеком и високом небу, и превише мисли на Седобрадог.
Нама, народу Сиреније,
Седобради се јавља само кроз снове.
Дао нам је лепоту мора да живимо безбрижно, немамо непријатеља, немамо великих гибања расположења, имамо драгост постојања и драгост у нашим односима.
Књига брзине и знања – Макијус, довољно нас подучава за свакодневни живот.
Додуше у њој постоји и легенда да ће се Сиутац Седобради показати коме буде требало да се покаже.
Легенде, Изреке и Предања кажу да се он већ показивао неким нашим одабраницима у далекој прошлости, и да их је поучавао разним умешностима.
Али, то су само пука предања.
Ко зна да ли се Седобради заиста некоме јављао.
Ми Сиренци и Сирене имамо велику машту, па кад нас песма обузме, ми путујемо далеко, далеко, до Седобрадог и назад.
Нико из наше блиске прошлости није видео Седобрадог, кроз песму га само осећамо, јер он, Седобради, песму, изгледа, највише воли, и кроз њу га је најлакше в и д е т и.
– Коме пева Чакалакара? Коме пева Чакалакара?
Милосни, Седобради, чујеш ли песму наше Чакалакаре?
Сигурно је чујеш, јер Чакалакарине очи горе ватром праисконом, праисконом ватром.
Да ли Те Чакалакара види, о, о, о, Седобради?
Шта виде Чакалакарине пламтилице, што гледају тако високо, шта виде?
Шта видиш Чакалакарааааааааааа? Шта видиииииш Чакалакарааааааааааааааааааааааааааа?
– Чииијууууу, чиијууу, чиу. Чиу! Чииииијууууууу, Ћииииииијуууууууууууииии!!
Чакалакарина песма
Чиу
Чиииу
Уј
Уууј
Чиииуујуууј
