Грешка сам
Али не Попина
Самосвојна
Израсла из корена себе
Непозната себи
Округла
Сама
Немогу
Незнам
Несмем
Неумем
Дали
Ја сам грешка
Или грешка сам ја
Или незнање?
Свако има своје мане
Римујем се јер?
Или је незнање, је л’?
Видите ме!
Проста сам
Округла
Са незнањем у кругу
Ослободите ме садржаја
Ја сам необична грешка
Име ми је Грешка
Презиме Знање
Надимак Учење
И наслов је грешка
Јер је грешна нула безгрешна.

 

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

01

Куд год да кренем, срећем се са собом.

Своје унутарње расположење пројектујем на свет око себе.

Какво је моје унутарње стање, такав је и свет у којему обитавам.

Ако сам задовољан и радостан, тада проналазим и видим само лепоту око себе.

Ако сам мрзовољан и малодушан, тада откривам и видим само лоше и ружно у спољноме свету.

02

Како у нама, тако и око нас.

Спољни свет је тек огледало наших унутарњих светова.

Спољни свет је чисто бело платно, на којему свако од нас слика оно што види у свом унутарњем бићу.

Свако је од нас сликар, а да није ни свестан тога.

Какви смо ми сликари, такво је и наше сликарско остварење – спољни свет.

03

Јутрос се, после толико времена, сретох с пријатељем из ране младости.

Присетих се доба када сам имао осамнаест лета, и када сам био очаран и задивљен љубављу.

Када сам просто летео кроз облаке и сазвежђа на крилима љубави.

На тренутке ми се чини, да смо сви ми у младости били очарани и задивљени љубављу, да смо дисали и живели само за љубав.

Да смо неизмерно веровали у љубав, и да нас је љубав водила и чувала.

Веровали смо да ће наша љубав да промени и улепша свет.

04

Све девојке за мене тада бејаху виле или богиње.

Ја сам их просто обожавао!

У звезде их узносио, звездама их китио.

О, само да су знале све те девојке шта су оне за мене тада значиле!

Био сам млад, и наиван као нико на свету.

Због те своје песничке и вилењачке младалачке наивности пробдео сам многе и многе бесане ноћи.

Те бесане ноћи бејаху дуже од века!

Ноћи туге, сете, патње и душевних боли.

Ноћи кад ми се чињаше да никада сванути неће!

(Велики Гај, 12. дана месеца липа, 7526.)

Одакле име “Равијојла”. Није свакодневно и уобичајено. А, опет, зазвучи тако познато и блиско мојој генерацији, а још је ближе онима старијима. Име из моје младости, из времена када сам читала народне песме које су се лепиле за мене као шећерни сируп, када сам била препуна маште о белом свету који сам се спремала да освојим. Онда, то беше и тема мојих првих студентских дана на етнологији: словенска митологија.

У словенској митологији виле су значајна бића. Демонска, али веома блиска људима, привлачна и обећавајућа. Вилински моћне, кћерке жене и змаја, чудне, необичне, врзмају се око људи, од њихове лепоте застаје дах, мушкарци губе памет.

Оне су колоплет змајеве огромне снаге и женске нежности, суптилности, заводљивости и лепоте. Има их уз реке, у дубоким шумама, шеткају се по облацима, ослушкују људе кроз ноћну тишину, лутају непознатим и забаченим стазама, играју коло на пустим пропланцима.

 

Међу њима је једна, код Срба најзначајнија и најчувенија – вила Равијојла.

Сукобила се са чувеним епским јунаком Марком Краљевићем јер је устрелила у грло његовог побратима Милоша који је певао лепше од ње. Марко је побеђује захваљујући своме Шарцу, па онда је приморава да врати из мртвих и излечи његовог побратима Милоша.

Та вила из песме, сујетна као и сва натприродна и митска бића, велика биљарица и познавалац лековитости свих биљака, заштитница напуштене деце, кћерка змаја и смртне жене, полудемонска и полубожанска, која се сукобљава са јунацима, јер не трпи “лепше грло у Милоша царско”, та својеглава лепотица, ипак се покори Марку Краљевићу и закуне га Богом и светим Јованом, па постане Маркова посестрима. Марко је, иначе, често друговао са њом, а у невољи је и у помоћ позивао.

Људи који су волели народне песме и српску митологију, а очигледно, у такве људе су спадали мој деда, учитељ, и његов стари породични кум, професор књижевности (нека почивају у миру) ту своју љубав изразили су и на конкретан начин, то лепо старо име уградили су у имена својих потомака.

МОЈА МАЈКА (МАМА) РАВИЈОЈЛА

По тој вили, захваљујући куму, моја мама је добила име. Тако се име Равијојла уселило у мој живот и пре него што сам рођена и остало је њему да га никада не напусти. Та вила која је за сва времена остала да живи у нашим народним песмама била је и вила мог детињства и читавог мог живота.

Мама ме је родила. Она ме је научила првим речима. Она је од мене створила слободну личност. Она је у мене усадила љубав према животу, према људима, према лепоме, према књизи, уметности и земљи хранитељици.

Мама је волела – поштовала земљу. Њене најлепше успомене из раног детињства биле су везане за повремене боравке на имању баке и ујака. Нажалост, касније у животу никада није имала прилике да живи на њој. Прве године по завршетку другог светског рата, као двадесетогодишњакиња, уписала је Пољопривредни факултет у Земуну. Међутим, живот је за њу имао друге планове. На другој години факултета се удала, на трећој родила мене, а то је значило прекид студија.

Давала ми је снагу какву земља даје свему што живи на њој. Знала сам да могу да јој верујем, да ће и у доба највећих суша и недаћа обезбедити воду за моје корење и омогућити ми да опстанем и наставим да идем даље. Појила ме је својом безграничном и безусловном љубављу и подршком

.

Мама је била лепа жена, наравно за мене најлепша на свету. Поседовала је не само физичку већ и неку магичну унутрашњу лепоту која је зрачи из ње. Лепа, образована, свесна себе, а при том потпуно лишена сујете. За њу су сви били у праву, али када је нешто желела или је сматрала да је потребно да се уради, на свој тих и ненаметљив начин била је бескрајно упорна. На крају је увек била победник. Злоба и завист за њу нису постојале. Људе није делила на добре и лоше. Имала је разумевање за све. Веровала је да је сваки човек добар, а на шта га животни услови усмеравају то је друго питање за које је имала пуно разумевања. Тиме је пленила све око себе.

Лако је прихватала људе и они њу. Била је пријатељ са људима разних националности и језика. Она сама, веома лако је учила стране језике. За оно на шта су други користили године и деценије, њој су били довољни месеци. Течно је говорила, готово без акцента, француски, немачки и енглески, а када су је животне околности приморавале у потпуности се споразумевала на италијанском, албанском, македонском, па чак и есперанту.

У зрелим годинама нашла сам могућности да парче земље прилагодим некадашњим њеним интересовањима, да уживам у плодовима рада сопствених руку. И назвала сам то парче земље њеним именом. Јер и сама сам нашла мир у некадашњим њеним жељама.

 

ИМАЊЕ “РАВИЈОЈЛА”

То парче земље названо именом виле јесте вилински простор. Сремска земља обилато врати све што се у њу стави. Земље, воде и сунца има доста. Када се у њу уложе рад и љубав, та земља нас награди лепим плодовима.

Стара сремска кућа, прилагођена савременим захтевима живљења, уз савремена купатила, повремено укључивање клима уређаја, фрижидер и шпорет, компјутер и интернет, терасу за одмор и фонтану испред, близу Дунава, у помало бајковитом селу Крчедину, довољна је да зароби човека, да му замени сва чудеса белосветска, да му поклони мир кога нема у увек ужурбаној метрополи.

Од комшија који држе краве нити је тешко ни далеко набавити обично стајско ђубриво. Уместо отрова којима се биљке штите од разних штеточина, сасвим је у реду опколити леје и читаво имање разним врстама лековитих и зачинских биљака. Замислите, зачинске биљке, које су састојци неких чајева и побољшавају укус јела, једноставно одбијају штеточине. Њихови мириси постали су заштитници краставаца или парадајза, салате или блитве, јагода, руколе или грашка.

Ето тако сам направила средину из које могу директно да уберем воћку или поврће и да га загризем у башти, да осетим његов потпуно природни укус и мирис, да уживам у плодовима свога рада без посредника. Добила сам, како се то данас каже “органску храну”. А та органска храна није никаква новооткривена мудрост, то је само природна храна, чист производ природе, без учешћа савремене технологије, ако не рачунамо машине које су ситниле и припремале земљу за сејање и сађење.

Знам, моја мајка је жива једино у мом живом сећању, али имам утисак да својим рукама испуњавам неке њене давнашње жеље. Ако је истинита она стара изрека да су мртви живи све док их се живи сећају, ја сам на свој начин наставила неке старе мајчине жеље, кроз свој рад наставила њено постојање. Тако ће и она трајати док ја трајем. И зато волим ово парче земље и ову моју велику башту сећања, али и башту која ми даје више него што могу сама да потрошим.

 

Извор: интернет страница  – Вила Равијојла

 

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

01

Наиђе време кад ништа не знам.

Не знам да ли заиста не знам, или ми се само чини да ништа не знам!

Сад кад би неко питао било шта, а што је у вези са људима, појавама, збивањима, законима и стварима од овога света –  не бих умео буквално ништа да му одговорим.

Ништа, буквално ништа, не знам о овоме свету, нити о људима и народима овога света, као да никада нисам ни живео у овоме свету.

Питам се: зашто ништа не знам о овоме свету?

Не знам, зато што и нема шта да се зна о овоме свету.

Не знам, зато што су људи толико варљиви, непостојани, превртљиви и лажљиви, тако да ни о њима ништа не може да се зна, нити, пак, има потребе да се ишта зна!

Не знам, зато што је овај свет уистини виртуалан, зато што је уистини – илузија, омаја и опсена.

Све је пролазно, смртно и трулежно у овоме свету, тако да не треба траћити ни време ни енергију на истраживање и проучавање било каквих појава, дешавања, феномена, појмова, учења и знања овога света.

Све је то магла и дим!

02

Више знам о оностраним световима, него о овоме свету.

На тренутке ми се чини, да све знам о блиским и далеким оностраним световима, док о овоме свету, у којему тренутно обитавам, дословце ништа не знам!

Зато што је овај свет чиста пројекција неких оностраних светова.

Овај свет није стваран, већ се у њега само пројектују слике из неких невидљивих а оностраних светова.

У овоме свету се приказују филмови снимани у неким световима с ону страну великог звезданог обзорја дешавања, с ону страну свих илузија, омаја и опсена.

Никакве стварности нема у овоме свету!

У овоме свету постоји само слутња, наговештај и предосећај стварности из неких оностраних светова.

Стварност је у Творца и Стварност јесте Творац!

Прилика  плава шумом корачала

Без шума из шуме изашла

Путањом међу жбуновима кренула

Комад земље ван времена и

Простора  – лечитељ  заборава

Прилика  бела седела  

Прилика плава име  изговорила

Пре но што га се и сетила

Бела прилика се осмехнула,  

Облак бели над обе се прилике спустио

Дрхтаји срца стари покрећу свет нови

Тама оде ….скинуо је један сан

Једна осмица и једна седмица

Лете небом изнад главе

Прилике беле и прилике плаве

Комад земље ван времена и

Простора  – учитељ бројања

 

 

Са напредком изгубисмо – Главну битку!

Битку животне наклоности.

Пристали смо да животаримо на ново-настале околности.

И…Ко је крив?

 

Свако сваког бира-прстом упире  …   Ал се предаје.
Лакше је прионути,сагнути главу и тражити друге…

да покушају наше покушаје…  наћи наше путеве.
На врху остаје спуштање,…

Лако је сићи са сврхом испуњеном од победе…како се дићи кад после пада све троши се,слама,посустаје…

Напредак!

У чему се огледа – ВЕЛИЧИНА?

Кад кренемо на спавање –  Запитајмо се  –  Шта смо пружили? Да би тражили.
Отуђисмо се.

Постадосмо сами себи довољни,…
Колико напредка…,а уназад не само корак,два…

Већ читава деценија,деценије…

Ко да броји?

Кад број постајемо, јер о себи не желимо да одлучујемо и размишљамо.

Неки ВЕЛИКИ, ВЕЧИТИ  -много су смисла изрекли…

Док сами тако не кренемо, кроз њихове цитате оживимо смисао…Када крене лавина мисли,онда је ЛАКШЕ.

Кажу- Деца се више не играју кликера,ова данашња.

Научимо их!

Играјмо се и ми!

Кликер-све је у њему,  само да заигра!

Ретки су -са запада- али их има- који кажу као Чарли Чаплин  – у свом филму Велики диктатор држи говор који у три минуте сажима већину истине људског живота на Земљи и стварности у коју смо заробљени путем илузије и лажи. Говор надахњује, даје наду и подсећа нас на оно тко ми стварно, јесмо, те да је краљевство божје у свакоме од нас

„Жао ми је али ја не желим да будем владар. То није моја ствар.
Не желим да владам или освојим било кога.
Желео бих помоћи свима ако је то могуће, Јевреј, паганин, црнац, белац.
Ми сви желимо помоћи једни другима, људи су такви.
Ми сви желимо живети једни поред других у срећи,
а не једни поред других у несрећи.
Ми не желимо да мрзимо и презиремо једни друге.
У овом свету има места за свакога, а земља је богата и може прехранити свакога.
Можемо живети слободно и лепо….или смо промашили пут. .
Похлепа је затровала наше душе,
Поставила је препреке од мржње.
Одвела нас је у патњу и крвопролиће.
Развили смо брзину, али смо се затворили у себе:
Изобиље нас оставља изгубљеним.
Наука нас је учинила циничним а интелект бездушним.
Размишљамо превише а осећамо премало:
Више него машине требамо хуманост.
Више од интелигенције требамо доброту и великодушност.
Без ових квалитета, живот би био насилан и све би било изгубљено.
Авиони и радио апарати су нас приближили једне другима.
Природа тих проналазака чезне за нашом добротом за општим братством и јединством духа.
Чак и сада мој глас досеже милионе широм света,
милиони очајних мушкараца, жена и мале деце,
жртве система који муче и затварају невине људе.
Онима који ме могу чути кажем “Немојте очајавати”.
Несрећа која је над нама сада догађа се због похлепе и горчине човека који се боји људског напретка.
Мржња пролази, диктатори умиру и власт одузета од народа биће враћена народу.
Док људи умиру слобода неће нестати. . .
Војници: не покоравајте се окрутнима, који вас презиру, поробљавају, који вам уређују животе, говоре шта да радите, мислите, осећате –
који вас третирају као животиње, као топовско месо.
Не дајте се том неприродном човеку са механичким мозгом, механичким срцем. Ви нисте машине, ви нисте животиње. Ви сте људи – са свом љубави и хуманошћу..
Не борите се за ропство, већ за слободу.
Краљевство није у једном човеку или групи већ у свим људима. Вама људима!
Имате моћ да стварате машине. Моћ да стварате срећу.
Ви људи имате моћ да стварате живот слободним и лепим, да живот буде прекрасна авантура.
У име демократије искористимо нашу моћ – ујединимо се сви..
Боримо се за нови свет, пријатан свет у ком ће човек моћи да ради, младост да има будућност а старост сигурност. Обећањима да ће вам све то пружити ови нељуди су преузели власт. Али лагали су и никада их неће испунити.
Диктатори су ослободили себе а поробили народ.
Остваримо сами то обећање.
Боримо се за ослобођење света, за укидање националних баријера, похлепе, мржње и нетолеранције.
Боримо се за разуман свет науке и напретка који ће свима донети срећу
Војници! У име демократије, ујединимо се сви!
Извор: интернет страница – Акција

Прела бивају обично ноћу с вечера. То се разумије да на прело иду дјевојке и младе, и кашто дође по које и од познате момчади те се с дјевојкама и с младама разговорају и шале. На прелу се ноћу преде или домаћици на мобу или свака преља себи.

Преле су преље с вечера.
Која је више напрела?
Мајкина Ружа највише;
Стигла је вала до цара,
Посла јој царе повесмо:
„Нај теби, Ружо, повесмо,
„Опреди мене шаторе,
„Што од тог теби остане,
„Опреди себи дарове,
„У мом их двору дерала,
„На мојој руци спавала!“
Мудрија Ружа од цара;
Послала цару срдачку:
„Нај теби, царе, срдачку,
„Начини мени стан од ње.
„Што од тог теби претече,
„Начини себи дворове,
„По њима ја ти шетала,
„На твојој руци спавала!“

Извр: Караџић, В. С. 1867. Живот и обичаји народа српскога.

 

Пирамидо без мора
где су таласи снова?
Расцветала небеснице
што кријеш лице?

Замро је ветар, а
песак се и даље руши
низ звезде твоје што
остављају боје

Зажмури небеснице
док милујем ти лице

Расцветали санку
што одоре свилене
кројиш за мене,
данас
за лепоту живота,
а сутра већ
ко ће знати
зато у тишину моју сврати

Рујне зоре негују ти стас
из даљине чујем чаробан ти глас
дозиваш ме у скуте
за вечне нам минуте

Као пена
са сновима белим и
сланим сузама
угледах те
драга
међу медузама

Сањам те у мору
водене звезде што црвени
твој поглед
на мени
обузима ме целог

И Васиони светлим
од плаве ми среће
док милујем
једино нам
вече

               

Поглед блиставе ноћи
по мени се шета
за мном бледи
као сенка
разасута сета

Зажмури небеснице
да милујем ти лице

Из сна ме трже
оштрог ветра дах
Нестаде твоја сен
допливао је буђења трен

У мраку не видим сјај на небу
ни анђела крила
да дошапне ми
где је слетела
златна птица,
моја небесница.