Мала Вила – народна бајка


Били краљ и краљица па имали јединца сина. Када је син нарастао, прославише његов двадесети рођендан и на част позваше највиђеније људе из целог краљевства. Бели двори засјаше од злата, сребра и драгог камења и од хиљаду свећа. Кад увече у башти поведоше коло, ухватише се девојке све једна лепша од друге. Оне гледаху у лепог краљевића и мило и драго али се ни једна младом слављенику не допаде.

У поноћ се разиђоше гости  а краљевић оде у гај од старих липа.

Била је месечина, и њему се није спавало. Чаробно беше погледати тамне сенке старог дрвећа. Кроз грање се провлачила месечина и падала по земљи у чудним шарама. Липе су мирисале као тамјан по црквама.

Краљевић је полагано и замишљено шетао по зеленој травици.

 Кад је изашао на пропланак, угледа пред собом на трави, усред месечине, Малу Вилу у златом везеној хаљини.

Дуга јој се коса низ леђа спуштала, а на глави је блистала златна круна. Била је сасвим мала – као лутка.

Краљевић у чуду застане и загледа се у њу а Вила проговори гласом као када сребрно звонце зазвони:

– Мој лепи Краљевићу. И ја сам желела да дођем на твоје славље али нисам смела да се у коло ухватим јер сам тако малена. Зато ти се јављам овде, под месечином, која је за мене сунчев сјај –

Краљевићу се Мала Вила веома допала па клекну на траву и узе је за ручицу –  

али се она оте и нестаде у ноћи. Остаде му само рукавица, тако мала, да је једва навукао на свој мали прст. Пун туге врати се младић у двор али о ноћном сусрету не рече никоме ни речи.

Следеће ноћи он опет оде у башту.

Ходао је по белој месечини и тражио Малу Вилу. У једном тренутку извадио је из недара мајушну рукавицу и принео је уснама. Истога часа створи се Вила пред њим. Краљевић се толико обрадовао, да му је срце заиграло од милине. Кренуше тако заједно у шетњу и ускоро краљевић опази да Мала Вила расте после сваке његове лепе речи и нежног погледа. На растанку је била два пута већа него претходне ноћи, па ни рукавицу није могла навући.

– Задржи је и чувај као аманет – рече она краљевићу и нестаде.

– Носићу је на срцу и чекаћу те сваке ноћи – прошапута он и упути се двору.

Сваке ноћи, док је било месечине, састајали су се Краљевић и Вила. И како је његова љубав расла, тако је и Вила пред његовим очима постајала све већа и већа а после 9 вечери сачека га лепота девојка и рече умилно:

– Добродошао, мили Краљевићу! Докле год буде месечине ја ћу ти долазити –

– Не, драга моја, – одговори младић. – Ја не могу више да живим без тебе. Буди моја краљица!

– Бићу твоја, – одговори она тихо – али само ако се закунеш, да ћеш ме увек верно волети. Твоја љубав уздигла је мене и само док она траје, трајаће и мој живот.

– Кунем се, – узвикне Краљевић.

– Верујем ти али те молим, да никад не заборавиш своју заклетву јер од ње зависи живот мој –

После три дана учинише свадбу двоје младих. Лепоти Вилиној дивио се сав свет. После тога они су срећно живели 7 година. А онда умре стари краљ. На његову сахрану дође много поданика и дворјана. Одар старог краља чувале су најлепше девојке из читаве земље. Међу њима беше једна лепотица црвене косе и црних очију. Али она није молитве читала, нити за старим владаром туговала, него је само очима пратила младог краља. Када је спровод из двора кренуо, три пута је нови краљ погледао необичну девојку. Истог часа његова краљица се спотакла о своју сукњу.

– Гле, како ми је сукња предуга! – узвикнула је.

Краљ није опазио да се његова жена смањила. Када су укопали старога краља, пође она лепотица црвене косе уз младог краља. Он је без престанка гледао црвенокосу девојку и није опажао да је краљица постајала све мања. А када стигоше до оних старих липа – она потпуно нестаде.

Ускоро се млади краљ ожени лепом девојком црвене косе и црних очију. Али с њом ни три дана није срећно живео. Тражила је да јој купи постељу од самога алема, желела је сад ово сад оно а све саме ствари којих нигде на свету нема. Кад јој краљ не би испунио жељу она је плакала, свађала се с њим, ружила га. Краљ виде шта је учинио па је отера.

Сети се онда своје мале и добре виле па пође под липе да је тражи. Сваке је ноћи одлазио, чекао и чекао, већ је и остарио чекајући. Али она се никада више није вратила.

 

 

 

Извор: интернет страница – Најлепше бајке света

Ирена М.:МИСЛИ


N2_4651_36.jpg

Лепота додира
Ствар је у мислима
Једнакост све прожима
Плес на прстима
Досегнути игром
Простор на небесима
…
Запис
Горостас који одаје
Прича предање
Вечито знање
Сакупљао лепоте
Насмејаних кола
Упијао музику
Нежних валова
…
Можда на измаку
Почетку водопада
Улије се вера
Одагна нада
Буде овде
Буде сада
…
Иштемо ли превише
Тражимо ли премало
Срце није сневало
Кад сазна
За чим трагамо
Успемо
…

Нагост


Огољењем тела, човек се ослобађао обавеза према културним нормама и

приближавао природи, али и оностраном.

Сходно томе, нагост је одлика и многих бића словенске митологије.

Док је људима омогућавала додир са природним силама које их окружују.

 Из тог разлога нагост затичемо управо код магијских ритуала.

 Они могу бити заштитнички, попут амајлија које су израђивали голи ковачи,

кујући под пуним месецом или кошуље коју наге бабе шију у једној ноћи.

Исто тако наги би се супротстављали и природним непогодама.

У земљорадничкој магији поједине сетве и орања би вршили огољени

 како би се повезали са природом.

Ову одлику би користиле и врачаре које би ритуалном голотињом

ступале у везу са натприродним.                         

Текст: Ивана Мораревић, Душан Божић

Литература:
Радомир Р. Подунавски – „Традиционално Балканско вештичарство“, Еsotheria, Београд, 2007
Т. А. Агапкина, М, М. Валенцова, А. Л. Топорков – „Нагота“, „Славянские древности“,

том III, Международные отношения, Москва, 2004

Слика:
Фомин Николай – Зеркало

Извор: интернет страница – српска родноверна  жупа  „Луг Велеса“

 

Владан Пантелић: Цијевна река


Цијевна је река лепоте и крајности.

Лепота се види дуж целог њеног тока –

бистра зеленкаста вода,

милиони каменчића разних боја и

облика, околиш, хук…

 

 

Прва крајност изражена током топлог лета,

жарка клима у Подгорици, и вода нестаје.

Можете шетати дубоким коритом,

ако имате храбрости, јер, никада се не зна!,

можда се налети на крокодиле, анимаманимаконде…

На слици је друга крајност -поп-лава!

Овде је бујица толико јака да преплављује водопад.

Моћно, лепо…

  фотографија; Тиховање на реци Цијевни…2013 …

 

 

Милица Тасић: ИПАК


Онирична жено,
с лицем белим
и гаром трепавица,
тужног лица
са очима траве,
и ружиним уснама,
кад на састанак касне ти очи,
хоћеш ли доћи?

Или се само у мени прелива напукло воће у погледе нежне твоје?

Омаж твом загрљају
сликам и
уздишем мучно и тешко

Перо се слива у бесаној ноћи
очекујем да ћеш
ипак некад доћи

Зауставих се на реч једну,
на – ипак – колико је то све,
баш све,
кад у мраку помислим на те

Одежду навлачим
да тугу своју скријем,
од тебе, драга, налик сну,
док кроз окна гледам
месеца ти појаву

С тамног ми лица
на раме капље зној
црно од чекања,
од изанђалих снова

А ја пишем,
упорно пишем…
уморно листове бацам
дишем,
гужвам,
па поново пишем

Ипак, зар не – ипак?
Хоћеш ли ми доћи?
Ветра дахом
да те пољубим на часак само

Словом те цртам у белини
на чежњивој старој хартији
док чекам поглед твој сањив
и уснама дрхтавим
љубим ти лице,
оно,
налик сну,
а потом опет сам
у свом бездану.

Верица Стојиљковић: речи


 

Стално се обраћамо Богу..

.. да нас не заборави,

да учини..ово и оно…

 и …

он, чини.. даје…

А људи?

Обневидели ..

газе, бацају

његове поклоне. ..утиру пут тами.. . 

широм јој  врата отварају.

 А људи?   

Изваде своје очи – са намером  -,

Да не виде …  дела…јер

свак себи  говори

да истина..његова је .. права

Крв пусте да тело вија,…очна да места испуни

Пусте да душа прогори….аорта срца се препуни..

И песнице…..до бола…стисну се..

Трчећи, седећи, лежећи,.. креће се…у бој,

За реч,… за сваке врсте имања,   за сне своје

Понекад сами, понекад удружено… бије се…

Припрема за борбе

непостојеће, замишљене,

као да  непријатељ стварни

пред њима је…јер..

свако ко није исти … непријатељ је..

а оно…

у ствари…

човек од себе.. прогоњен…је

А трудимо се,,… Створитељу…. да  приближимо се,

да нарастемо, … да му будемо ближи,  

..више, виши ,

колико  ко може…  

А Он? Ту је! Са нама !

посматра  …шта чинимо, не чинимо …шта мислимо..

шта желимо а не изговарамо….

гледа .. како једни друге сатиремо, ..

.убијамо…мучимо.. и опет нас воли!

Колико нас воли! О, колико нас

Створитељ наш воли!

О толико… да ни замислити не можемо…

И кад паднемо…  и срца затамнимо…   и

душе нам на пустињски песак заличе….

И тада, он руке пружи  и помогне..

да устанемо и искром његовом,

што нам дао,

опет у срцу пламен његов…..запалимо….

и .. чека да лепоту светова угледамо,

коју   створио је већ,.. за нас …

да у њој уживамо, да је милиошћу

својом негујемо…и волимо…

и ..чека ..да очи своје бачене пронађемо

и крв умиримо….

да лепотом гледамо…

да песнице отворимо и свет ..милујемо…

да срца  отворимо…њима да слушамо..

песме што давно Створитељ створи за ..нас..све..

јер свакоме по реч већ даривао је..

О човече… застани…. истином  проговори…

Ако не можеш а ти заћути…и

главу међу рамена спусти

и душом реци….. да занос  ……    ти био превелики

Драган Симовић: ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА – ИЋИ ЋУ ОВИМ ПУТЕМ ДО КРАЈА!


ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

01

У овом времену, сви ми падамо.

Све чешће падамо, и све дубље тонемо.

Свима нам је тешко, и, канда нам, све теже бива.

Већ смо уморни од свега, па и од самог живота у овоме свету илузија, омаја и бесмисла.

Ноћас ми пристиже писмо од врлог ми пријатеља чије име, наравно, нећу открити, јер поштујем и себе и пријатеља.

Ево шта ми пише:

Драги Песниче,

Извините што Вам се мало ређе јављам…

Немам више снаге , жеље , воље да читам и пратим вести из спољног света… све је то жалосно …тужно.. без икаквог смисла … сви актери су издали .. преварили прво себе .. своје порекло… свој род… све оно Божје у њима је једноставно нестало и утихнуло …остаје само што Ви рекосте да Скитам, Певам, Сневам… Свако Добро!

Пошто прочитах писмо, одмах искључих рачунар.

Нисам имао снаге – а нисам ни смисла налазио – да ишта после ове пријатељеве поруке пишем!

И иначе, јуче ми бејаше веома тешко, тако да ме ове речи врлог ми пријатеља посве бацише на колена.

Осетио сам, у том трену, праискону осаму и самоћу.

Схватио сам како, из дана у дан, све самљи и све залуднији бивам!

Ако падају моји саборци и саплеменици, онда ћу и ја, пре или доцније, за њима пасти.

02

Никоме ништа из рода и племена нашега не замерам.

Штавише, свакога већ унапред разумем.

Разумем пријатеље који ми поручују, како је бесмислено борити се за Србство и Србију.

Разумем пријатеље који су се разочарали у сваку србску ствар, у сваку србску идеју, у сваку србску узвишену замисао…

Дуго и предуго траје наше посртање, падање и устајање, дуго и предуго тамни владају овим светом, а ми све слабији, све немоћнији, све уморнији бивамо.

Све и свакога разумем, али, мени нема одустајања, нема предаје!

Ја овим путем морам да идем до краја, а крај је негде тамо у дубинама и даљинама оностраног, тамо где је наша Прадомаја, тамо где је наш Празавичај, тамо где је наш Почетак свих Почетака.

И ако останем сам, и ако останем остваљен и напуштен од свих, и ако останем један једини на путу свих наших путева – ићи ћу овим путем до краја, па шта буде – нека буде!

(У Великом Гају, осмог дана месеца цватућих липа, 7526.)

Драган Симовић: Кад ме обхрвају немири од века…


20150514_123557

Кад ме обхрвају немири од века,

кад ме спопадну праискони бесови,

кад ми се чини да је моје унутарње биће

налик разбијеном и распршеном огледалу,

тада крикнем и завапим ка духовним бићима

 из највиших светова,

божанствима из најудаљенијих сазвежђа

 и звезданих јата,

да ми пошаљу

 макар један Зрачак Божанске Светлости,

макар један Трачак

Милости и Самилости Створитељеве,

макар један Назнак

Лепоте и Дивоте Великог Духа Стварања.

У таквим тренуцима видим, осећам и схватам

како сам нежно, танано, слабашно и крхко биће

које ни на трен један

не може да опстане на Земљи

 без Милости и Самилости Божје,

без Светлости и Љубави

из највиших божанских

и духовних светова.

Калуђер који је продао свој ферари – Робин Шарма


Калуђер који је продао свој ферари јесте књига која ће вас научити како да остварите своје снове и узмете судбину у своје руке. То је прича о врхунском адвокату Џулијану Ментлу, кога је трка за успехом и новцем довела до готово фаталног инфаркта усред завршне речи у препуној судници. Блиски сусрет са смрћу натерао га је да размисли о свом животу, о томе чему заиста тежи и шта је суштина живота и среће. У потрази за тим одговорима одлази на једно необично путовање, у висине Хималаја међу мудраце Сиване, где започиње његов нов, једноставан живот испуњен ведрином.
 
Аудио књига:

Драган Симовић: Лирски записи


 

 

Слобода се увек и вазда осваја у бићу и уму, у души и срцу.

Пут ка Слободи и Светлости води кроз властито срце!

Онај што путује кроз властито срце понаша се као зен учитељ, као хаику песник, као ведски риши.

Он бива скривен за спољни видљиви свет, док у унутарњим световима бива откривен и посвећен највишим делима Великог Духа Стварања.

Наш непријатељ не сме да зна наше Тајне!

Наш непријатељ не сме да зна наш Завет са вишим духовним и божанским бићима!

Наш непријатељ не сме да зна наше снове, наша осећања, наше мисли, наша духовна дела!

Ако ништа од овога наш непријатељ не зна, онда смо ми већ победили непријатеља нашега, а да он тога још није свестан.

Када наш непријатељ буде био свестан победе наше, тада смо ми већ за три копља испред и за три копља изнад непријатеља својега.

Тада смо ми већ постали недохватни и недостижни за сваког непријатеља нашега!

Од наших мисли зависи

не само наша судбина,

већ и судбина

како Земље и Сунца,

 тако и најудаљенијих

звезданих јата.

Љубав вазда рађа Љубав;

 Мржња свагда рађа Мржњу.

Љубав човека уздиже до Бога;

 Мржња човека

срозава до скота.

После свега, заиста,

још само

 у Живога Бога

 верујем!