О чему сањаш земљо моја тужна
За ким жудиш збуњена и сетна
Још те памтим када си била жена
И рађала децу звездолику сретна

Тада си месец љубила са неба
Непојмљиво са облацима чила
Ниси знала шта те тамо чека
Узнела си се са незнанцима била

О не слушај када те мртви теше
У нестанку нестанак се рађа
И пророци кад узлете греше
Није свака звезда лађа

Од звезданог неба често Ад се теше
У коме смо и ми изгубили снове
Само живи могу да разреше
Могу ли лађе по сувом да плове

Устани земљо моја тужна
Због нас и предака својих
Устани док касно за ту битку није
Због части покољења твојих

Устани Србијице због Историје целе
Мрачне силе се над тобом наднеле
Застава туђа над тобом се вије
Не дај да те отуђују кидају и деле

Устани ради твојих ђака и монаха
Свака им молитва благодатна била
Лазареву војску призови без страха
Нека крвници виде шта је божја сила

Устани Србијице и подигни поглед
Јер срце ти живо из недара ваде
Не дај да царују антихристи у недоглед
Јопет потомци нека божурове саде

Устани Србијице сломњена и пала
Мучили те тукли кидали газили и клали
Устани Србиjo још увек ниси мала
Нису прадедови узалуд за твоју част пали

Устани Србијице Света земљо мила
Јопет ти дајем Серафимска крила
Нека ову битку добијеш без боја
Веруј ми устани ма где била

Зар бол само
речи без дна
остависмо
у подножју наде –
смисао
испод небеског свода

Зар туга и јад само
да тишина пада на нас
као из облака тмурног кад лије

Зар бесмисао да нас гони
као звериње у мраку
Док смисао лежи
у дубокој јами неизреченог

Зар нам голотиње треба
Нама, људима без неба
И зар нисмо у праху
Кад живота дах се прекине

У сумраку земље
остаћемо
као смртници са сном
о животу нам надгробном.

 

Кад се све руши око нас, кад нестаје један поредак заснован на врлини и доброти, кад мржња и зло влада људима и светом, тада нам не преостаје ништа друго, него да још силније, још снажније, још дубље верујемо у Љубав, Лепоту, Истину и Светлост.

Све ће ово нестати – и нека нестане, кад већ мора да нестане! – али наша Дела Љубави – верујем и знам! – остају да живе и после нас – ако не у овоме свету, а онда, зацело, у неким далеким, лепшим и дивотнијим световима с ону страну свих омаја, илузија и опсена.

Кад не бих веровао у безсмртност и вечност Љубави, Лепоте, Истине и Светлости, тада не бих имао ни један једини разлог да живим – не само да живим у овоме свету, већ у било којему свету!

У овоме свету, гле!

све је пролазно и трулежно,

 и зато свакога јутра,

после буђења,

 морам да се ухватим

 за нешто

што је много више

и веће

од овога света.

За нешто –

што је непролазно,

безсмртно

 и вечно!

Предивно, заиста Дивота сушта у овим Силницама које сте посветили Роду своме,
Дивни наш Родољубе!
Потребне су нам овакве ријечи, велика је снага у њима, све одише неком милином, чистотом, пуни ме божанском Љубави, Свељубави!
Моја Душа пјева уз ове ријечи, вратили сте ме у безбрижно дјетињство, тамо гдје је све могуће и гдје је та нула, та вјечност, права реалност, све је у њој, чисте божанске душе то знају, а мала дјеца осјећају тај извор, и живе том музиком, тим бојама, осјећају тај мирис!
Читајући опет сам чула музику, видјела боје, осјетила мирис дјетињства, пливала чистим извором…
Благодарим Божанствени пјесниче на овом времеплову, заиста све је у овом тренутку, а до нас је који ИЗВОР—ИЗБОР бирамо!

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

01

Својим мислима, сновима, осећањима, речима и делима морамо да се боримо за лепши и бољи свет.

Нећемо водити рат ПРОТИВ таме, већ рат ЗА Светлост.

Нећемо ратовати ПРОТИВ мржње, него ЗА Љубав.

Нећемо бити ПРОТИВ некога или нечега, но ЗА Некога и Нешто.

Ако желимо да добијемо рат, онда морамо да се боримо ЗА нешто своје, ЗА нешто што је дубоко и високо, ЗА нешто што је у Вечности и Безкрају, ЗА нешто што је с ону страну свих илузија, омаја и опсена.

02

Љубав увек побеђује.

Љубав побеђује чак и онда кад нам се чини да губи.

Ко год води рат ЗА Љубав, Светлост, Доброту и Лепоту свагда ће и навек побеђивати.

Побеђиваће и онда када се свима чини да губи!

Ко год је ратовао ЗА Љубав, никада није губио, но вазда и увек побеђивао.

На Путу Љубави нема губитка!

03

У Великом Роду, у Васељени, међу сазвежђима и звезданим јатима – слично слично привлачи.

Љубав привлачи Љубав; Лепота привлачи Лепоту; Доброта привлачи Доброту.

И сродне душе се привлаче.

Привлаче се скраја накрај Васељене!

То се зове Закон Звездане Привлачности.

Тај Закон јесте Закон Над Законима.

Од Тог Закона нема већег закона!

04

Бело Србство не може да нестане.

Бело Србство не сме да нестане.

Бело Србство јесте Звездано Семе Богова и Људи.

Бело Србство је створено и рођено Одозго, из Језгра Живота у Створитељу.

05

Овај Тренутак – то је Нулта Тачка Вечности, Времена, Простора и Пространства.

Из Овог Тренутка све настаје, све постаје, све се рађа.

Ко не осећа, ко не појима, ко не живи Садашњи Тренутак, тај ни живот свој не живи!

Живот се одвија у Садашњем Тренутку.

Вечност је – Вечност само онда када је у Садашњем Тренутку.

Све и да сам тако хтео, нисам смео
Већ отидох предалеко, ко би рек’о
Парк и клупа, она сама, дивна дама
Мојих груди један део, баш се ту обрео
Ја бих преко, јер ме тамо чека неко
На очи ми пала тама, све од срама

Обећ’о сам, реч сам дао, нисам знао
Као пијан од љубави, у вртлогу што се дави
Златан прстен што доносим, да запросим
Осмехе ти снене крао, обећање теби дао
Шта ли ти је сад у глави, рано моја, бар се јави
Нисам косац који коси, смрт доноси

Као свати скамењени, ветром донесени
Клетву баце да те сломе, дух да клоне
Помоли се, крст пољуби, биће боље
И теби ће к’о и мени, развејат се сени
Родни крају , мој Проломе, сватовске колоне
Чувај не погуби, не дај клетви Вароши Ђавоље

01.06.2017 у 0,15 часова Бултони