ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

Наш властити ум је највећи завереник против нас.

Све завере против нас, рађају се у нашему уму,

а потом из ума одлазе у свет.

Наш род никада не би пао, да није послушао властити ум.

Све невоље нашег рода извиру из нашег ума.

Све наше непријатеље у свету створио је наш ум.

Наш властити ум без престанка ради против нас.

Нико нам ништа не би ни смео ни могао,

само када бисмо се ослободили властитог ума.

Када изиђемо из властитог ума и сиђемо у властито срце,

тада ће ишчилети сви врази и душмани наши.

Бојим се часа смрти.
Шта ћу рећи сестри
кад стане из смртног сна
пољупцем да ме буди,
да ме пита
за осећања на земљи скрита.

Шта ћу рећи брату
кад изађе
из врта праведника
да сретне мене
и угледа мисли скривене
иза мога прозрачнога лика.

Шта ћу рећи оцу
кад ми каже
при сусрету речи што блаже
праштања и доброте крајње,
и угледа дела
што сам хтела
да на земљи буду тајне.

Шта ћу рећи теби
кад са овога света
одемо у просторе плаве;
у светлости сунаца и звезда
кад се сва тамна гнезда
душе јаве.

С’ Дурмитора сунце задње зраке просу

Гледам те док сама шеташ по обали

Вјетар, твоју плаву, разбацује косу а

Босе ти ноге запљускују вали.

Ноћ..

Тишина,  ,

 ,   Пустош.          

Поветарац само ноћас тихо шуми

Крај твојих прозора

Као да ми каже

Ено, месец тамо, зв’језде небом

Љуби док не сване зора.

Тиса (Taxuѕ baccata)

Позната је као вилинско дрво. Народна предања кажу да се око њега скупљају и на њему задржавају виле, као и да тиса „расте само на чистом месту”. Код Јужних и Западних Словена имала је улогу свеобухватног чувара од чини и урока, вештица и утвара, као и злих сила уопште.
Због његове заштитне функције, од овог дрвета су спарављане разне амајлије,

оно је стављано у одело и у сандуке с оделом,

од њега су сачињаване кашике, корице за ножеве, штапове, ђердане, муштикле итд.

Људи су тису носили уз тело испод одеће, гранчице су уплитали у гриве коња и убацивали у рогове волова и крава (у претходно пробушене рупице).

Девојке су такође увезивале комадиће тисовине у косу.

Тисом су се штитила и деца: осим што би им комадић дрвета ушивали у одећу или капу, од тисовине су прављени делови колевки или креветића.

У неким јужнословенским крајевима, постоји посебан ритуал посвећивања тисе, који се назива „дворење тисе”.

Поводом овога би невини момак и девојка чували комад тисовог дрвета целе ноћи поред ватре а у зору би момак опалио метак из пушке и викнуо: „Тиса je предворена!”.

 Таква би тиса имала посебну мoћ.
Тиса је била присутна и у народној медицини. Од њеног корена справљан је лек прoтив туберкулозе а кора скувана у маслу, ако би се узимала 40 дана, лечила би падавицу.

Међутим, код Западних Словена она је убрајана у опасне биљке: каже се да je њена сенка јако отровна, па стога испод ње не треба спавати.

Јужни Словени веровали су да не треба стављати тису на ватру, јер ће човек који то учини умрети исте године.

Текст: Александра Божиловић

Литература:
Веселин Чајкановић – „Речник српских народних веровања о биљкама”, Српска књижевна задруга, 1985
Радомир Р. Подунавски – „Традиционално балканско вештичаство”, Еsotheria, Београд, 2007
Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић – „Српски митолошки речник”, Нолит, Београд, 1970
Т. А. Агапкина – „Тиса”, „Словенска митологија – енциклопедијски речник”, Zepter Book World, Београд, 2001

Дошао сам на ово заравњено планинско место да завршим два посла. Најпре да пронађем лековиту биљку, да с њом поразговарам у миру, на језику који она разуме, и да је уберем. Урадио сам то када је она прихватила. Са биљкама треба да раде само посвећени људи. Пројектовао сам у потку много задатака као лични допринос Великој Заједници. Потка ће ове задатке чувати све док их не испуним. Испуњавам их један по један. О духовним задацима се никоме не прича, осим уопштено, јер су потпуно лични, припадају послу који се ради на сопственом путу. Прича о сопственим задацима је губљење најбоље енергије, подстицање и товљење ега, а за друге је скоро безкорисна. Учитељ прецизно зна колико, у те ствари, може упутити ученика. Друго што сам планирао је да зналачки тихујем целу ноћ ако временске прилике овог церебралног пролећа дозволе. Упалио сам велику логорску ватру и у њу убацио мирисе који одвраћају ноћне шарене кундалини да ми не узнемиравају тишину. Духовни задаци траже потпуну предају бића и свести и због тога је дубоки мир неопходан.

Сада сам на равничарском језеру. Около је дрвеће, певају птице, Јарило је почео да прегрејава. Планина са које сам дошао даје човеку стабилност. Језеро је символика душе и представља, такође символично, форматизовану женску енергију. Даје човеку нежност и омеђеност. Мудраци кажу да у језеру лежи тајна ескалибура. Да би човек достигао пун крст слободе коју одликују љубав и правда потребно је да прође много пре-пре-ка и да се суочи са много кључних питања која отварају и проширују свест, и, на крају, да научи да све пусти… Заронио сам у језеро, на леђима носим малу боцу, и тражим дно. Топлокрван сам, није ми хладно, никада ми није хладно…

Слушам музику на једном лепом месту. Занела ме, упао сам у дубоку музичку рупу. И музика је облик тиховања јер разбија заробљавајуће мисли. Мисли су власник човека, робовласник. Притиснуо сам дугме и кренуо у следеће трагање. Песма о Богу, непрекинута, наставила се у мојој глави. Околиш је препун јестивих биљака – коприва, зеље, боквица, маслачак. У њима су хиљаде безплатних лековитих чорби и хиљаде, хиљаде лековитих салата.

Давно сам научио, а то свима препоручујем, кад сретнеш било које људско биће, одмах му дај најмање три лепе особине. Ово округло подневље даровало ми је сусрет са једном девојком и са два момка. Девојка је имала трофртаљ зврнцов панталоне, беле патике и шарену, претежно љубичасту, кошуљу, и ведре плаве љубопитљиве очи. Личила је некога из моје главе, особу која је имала чисте путеве, па сам јој дао лепо радно име – Санлаила и пет красних особина. Младић са њене десне стране је био висок, вижљаст, дугог врата, са торбицом на рамену. И његове панталоне су купљене и дорађене проређивањем на коленима. Радно име Родан само се створило у мојој глави. И он је од мене добио пет дивних особина. Трећи момак, у тамној тренерци, јаких, помало савијених рамена, гледао је у земљу. Носи неки терет, а он га стално савија. Терете које неки људи носе на раменима, знам из искуства, нико није тражио да носе и никоме не помажу. Углавном служе за самомучење. Стално гледање у земљу побуђује у човеку негативну енергију нижих енергетских центара, што води у депресију. Мумило, тако сам га за тренутак именовао, личио ми се на људе из Му цивилизације. Осетио сам да је пун снаге и дубоко усађених потенцијала. Дао сам му, тако је Вишњи хтео, десет моћних особина.

Особине, на подлози енергије Свеспасења, шаљем у златним сверама, које држим припремљене и спремне за истрк, у мојој глави. Место где држим свере називам Сверињак.

Подигао сам обе руке према високом и напупљеном небу и гласно рекао: – Нека нам је свима на срећу ово данашње виђење! Људи се срећу да би међусобно додирнули ауре и разменили најбоља и најдубља осећања. Ако то раде потпуно свесно, то је увек на велику корист за све. И срећу се да би се погледали дубоко у очи, да би осетили да смо сви Једно, и срећу се да би мађусобно, у дужици ока, видели вечно младог и Свелепог Господа. Тројка ме је весело одговорила, а њихове речи су се стопиле са цвркутом јата ласта које су смело и вртоглаво клизиле небом по просторним линијама сила.

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА 

Моја троипогодишња унука Дрина и ја излазимо сваке вечери у шетњу, да поздравимо наше Добро Дрво.

То је столетни, величанствен и дичан јасен, на раскршћу села, где вазда дувају ветрови с Карпата.

Успут беремо пољско цвеће и лековито биље.

Деци се од малих ногу усађује љубав према Природи.

Јер, колико познају Природу, толико ће и себе познавати.

Нема ни мудрости ни духовности ни уметности без љубави према Природи.

Бити повезан с Природом, значи: бити повезан с Творцем и Васељеном, повезан са Родом и Прецима.

Човек удаљен од Природе, бива изопачен и настран, у сваком погледу.

Човек удаљен од Природе, постаје урбана звер.

У градовима се рађа свака настраност и изопаченост; у градовима бораве урбани дивљаци – дозлабога себични и саможиви, грамзиви и алави.

Живот у граду више нема никаквог смисла.

Ако су у неком добу градови и имали своју сврху, данас је уопште немају.

Савремени градови личе на зверињаке.

У њима бораве људи-звери и људи-људождери.

Дрина и ја поздрављамо наше Добро Дрво, док иза нас клоне румено вечерње Сунце.

У врху крошње зелени листови Дрвета, прекривени вечерњим руменилом, трепере и машу нам.

Дрина се смешка, радује и цупка.

Деда, види! И нас Добро Дрво поздравља – каже ми.

Да, поздравља нас наше Добро Дрво – кажем јој.

Румено небо полако прелази у пурпур, а ветар с Карпата све јаче подухује…

Велико Тајанство остаје Бело Братство (ВедСрба и ВедРуса), које је основано пре тридесет и три столећа, у СрбИрији, на Сребрном језеру, подно Кедрове горе.

Иако су многи трагаоци у свету наслућивали да постоји, никада нико ништа поуздано није могао да сазна и дозна о присуству Белога Братства ВедСура (ВедСури су заједничко име за ВедСрбе и ВедРусе), који се још у тајанственим и тајинственим ведским белим братствима називају и – Галактичким Чуварима Веда.

Галактички ВедСури чине најдуховније и најмоћније Бело Братство, још од низвођења и ступања Звездане Расе на Велику Позорницу Света.

Сва потоња братства на Вечерњој Страни Света, представљају тек изокренуту слику неуспелог подражавања Белог Братства ВедСура.

Захваљујући Галактичким ВедСурима, ВедСрби и ВедРуси и даље бивају присутни као Словестан Род на Великој Позорници Света, припремајући се за Ново доба Великог Духа Стварања, када ће ВедСрби и ВедРуси преузети умно и духовно вођство на Мајци Земљи, а што ће се ускоро и догодити.

И поред свих грозних злочина чињених над Србима и Русима, кроз многе минуле векове, а по замислима мрачних и црних а(х)риманских братстава, Срби и Руси, ипак, опстају као Словестан Род, док су многи, не само древни, већ и народи много млађи од нас, давно нестали са Повесничке Позорнице Света.

Другачије речено, да није Глактичких ВедСура, ми бисмо као Род заувек нестали са Лица Земље још пре тридесет векова.

То што постојимо као Словестан Род, и што се тек припремамо за РодоВерну Мисију у Новоме добу (када ће се остварити сви снови, све замисли и све визије наших Божанских Изасланика), све је то заслуга Галактичких Чувара Веда.

Сва мрачна братства и све црне ложе Вечерње Земље узалудно покушавају да открију Бело Братство ВедСура, али им то никако не успева, будући да  ВедСури нису видљиви у свету.

Нису видљиви, а јесу присутни, свуда и у свим временима!

Бела Ложа (ложа је од ведсрбске речи Лог, и има значење обиталиште, пребивалиште, одредиште, а што ћете најбоље препознати у речи брЛог) ВедСура није у појавном свету, већ у оностраним галактичким пространствима, тако да је сваки покушај црних братства да открију Тајне Чувара Веда унапред  обесмишљен и узалудан.

Ово је преузето из Акаше, а то значи, да ја и верујем и знам да је тако како овде писах.

Онај ко не верује мојему писанију, нека сам провери у Акаши!

Никада ништа нисам писао да бих се некоме додворио или да бих некога убеђивао у нешто.

Мени је сасма свеједно (заиста свеједно!), да ли ћете примити или одбацити ово што овде писах и рисах.

Мој задатак је био – да вам предам оно што из Акаше преузех!

Преко тога, и више од тога, ништа не чиним, будући да сам унапред, и давно, одбацио сваку варљиву славу овога света опсене.

2013.година

Шарени се у сутон небо

Облаци већ разливени

Мрак пристиже мекани

Утихују траве, сан пада лаки

Врх планине ..заћутао..мотри

Једна звезда, на небу прва,

Круну дивног цвета погледом тражи

Где си мили, покажи се ,покажи

Стоји ли та стабљичица нежна

још тамо, на обали…

Ветар прозборио, шапнуо,

Малени цвет разбудио

Ено сунца и ноћу не спава,

Само му се боја променила

Постала је цвету блиска

Као и он – плава!