ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

Знам, по себи, да је свакој пробуђеној и освешћеној души тешко, мучно и болно у овоме свету.

Ма шта ми мислили и мудровали, овај свет је веома суров према пробуђеним и освешћеним душама.

Оним другим душама, са дебелом љуштуром и тридесет и три тамна овоја, бива много лакше, јер само устројство овога света и јесте по њиховој мери.

Морам да будем искрен до краја: мени је, од када знам за себе, бивало мучно, тешко и болно у овоме свету, а што сам старији, гле! све мучније, све теже и све болније ми бива.

Сваки корак, сваки покрет, сваки удах јесте прави подвиг за мене.

Ни дана, ни трена једнога без подвига.

Подвиг је и само усправно стајање, ходање и корачање; подвиг је свака бистра и чиста мисао; подвиг је свака са сврхом и смислом изговорена реч из срца и душе; подвиг је свака узвишена и племенита визија; подвиг је свака песма и сваки лирски запис; подвиг је сваки дивотан сан који будан одсневам…

За разлику од оних стараца који лажу и себе и друге, ја вам кажем: старост је  веома тешка, веома мучна и веома болна.

Човек у старости постаје карикатура, страшило и грдило од човека.

Сва лепота, красота и дивота усахне и ишчили некамо, а остаје само љуштура – врећа меса и костију.

Душа и дух једва да опстају у старом и истрошеном телу.

Поврх свега, старо физичко тело бива веома захтевно, и делује попут паразита за нашу пробуђену душу и наш стваралаки дух.

Има тренутака, кад истински зажалим, што овај свет нисам напустио много раније, можда још у младости!

Јер, све ово што сада знам, знао сам већ са тридсет година!

Ништа ни бољи ни мудрији нисам у овоме трену, него што сам бивао тада – пре скоро четрдесет лета.

Само сам улудо траћио све ове минуле године, умишљајући да ћу бити бољи и мудрији, да ћу некоме бити од користи.

Све су то моје песничке омаје и опсене, јер овоме свету, оваквом какав јесте, не требају ни моја душа ни мој дух.

Ето, рекох вам све оно што у овоме трену вечности осећам срцем и душом.

(Велики Гај – Вилински гајеви, 22. цветња 7526.)

Невесто ноћи – месечино
Што мисли ми у нетраг водиш
И испијаш их као вино
А души само немир доносиш.

Под прозором зрикавац зриче
Баш га брига што ноћас желим
Један осмех из давне приче –
Самоћу с неким да поделим.

У сребру звони лавеж паса
И славуј песмом росу пије
Уморном срцу нигде спаса
Јер тајну чежњу дуго крије.

Умела је да ужива:
јела је Месец грицкајући га лагано, лагано,
обилно га натапајући родним соковима.
Знала је да јој пробадајући болови долазе
од неусклађених мисли,
па је све врло брзо стављала на своје место,
затварајући ћорсокаке свога незнања.
Онда се све јасније обликовао Исток
и осећај змијоликог струјања свести.

22.05.2010

Ако ти напишем песму,

Хоћеш ли доћи ту и ту у толико и толико часова,

полазна станица Београд,

неки ћошак окупан кишом,

и сасвим је могуће,

препун непознатих и бучних људи?

Ако ти напишем песму,

хоћеш ли пристати да корацима меримо ширину пешачких прелаза

колико је потребно тишине да би се испричало битно,

и да ли ћеш ми поверовати ако ти кажем да се из ове полазне тачке може обићи цео свет,

а не померати се са неке дрвене клупе?

Ако ти напишем песму,

обећај ми само то да ћеш се кришом смешкати,

и да нећеш баш пуно питати зашто и како је пишем,

од чега је настала,

какве намере имам са тобом,

обећај ми и то да нећеш кудити кишу што пада,

ни Београд што, пијан и блесав од магле,

по ноћи гласно изговара твоје име.

Ако ти напишем песму,

молим те,

не питај ме ништа више.

Извор: „Између звезда и блата“

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

Какав нам је језик, таква нам је и душа.

Какве речи користимо, такво је и наше суштаство.

Језик је изравно повезан са нашим унутарњим бићем, са нашом душом и нашим суштаством.

Човека ћете најбоље по речима познати.

Ако говори чистим језиком и бираним речима, то значи да му је и душа чиста.

И опет, ружне речи и поган језик користи човек чија је душа погана.

Такав човек је, можда, завршио велике школе, можда има ову или ону диплому, али – свеједно! – душа му прљава и погана и има лош карактер.

Клоните се таквог човека, јер ће и вашу душу испрљати!

Од младости сам водио рачуна о чистоти језика.

Увек сам се грозио ружних и поганих речи.

Таква је моја видљива и невидљива природа.

У овом времену – а канда је тако одувек бивало – већина нашег народа говори дозлабога исквареним језиком, најпоганијим језиком што трује и убија све племенито, узвишено и божанско у самом бићу народа.

Заиста, по језику најбоље и видимо и осећамо, да су људи око нас постали стока једна грдна!

Лирски записи, 2014

Срби, држите на оку видљиве непријатеље, а потајно трагајте за невидљивим непријатељима.

Видљиви су непријатељи само пресликани невидљиви непријатељи.

Видљиви су непријатељи последица, а невдљиви – узрок!

Отклоните узрок, па ће и последица сама од себе нестати.

Срби, ваши невидљиви непријатељи јесу они који су вас слатким речима намамили на туђинске религије, на туђинске идеологије, на туђинске путеве.

Ваши невидљиви непријатељи владају вашим умом, вашом душом и вашим срцем, а видљиви вас непријатељи сатиру и затиру у спољноме свету.

Да невидљиви непријатељи не владају вама, не бисте имали ниједног непријатеља у спољноме свету.

У позадини видљивих непријатеља потражите невидљиве непријатеље, и бићете спасени.