Осећам мишицу снажну и јаку,
у срцу крви, у крви бој,
па где је часак?.. У томе часу
да прсне крвца за народ мој.
О, гњили свете, трулежи срамна!
Скапаћеш тако у миру том,
ил ће те неба вихар разгорит
ил божја гнева грмећи гром.
Ил ће ти Марко кад једном дође
с топузом жића згазити тек?…
Ил падај, мајко света и људи,
ил рађај људе ил рађај век.
(сватовска песма из Србије)
Заран’, Павле, заран’, мили брате!
Зарана ми снау прстенујте.
Када будеш у таштине дворе,
кад изведу лепоту девојку,
не гледај јој венце и обоце,
не гледај јој шарене зубуне,
нит’ јој гледај везене рукаве;
зубуне су терзије шарале,
рукаве су везиље навезле,
а венце су кујунџије виле;
већ јој гледај стаса и образа,
с ким ћеш, брале, века вековати.
значење одређених речи –
обоце – минђуше
зубун – вунена горња
хаљина без рукава
кујунџија – занатлија
који израђује накит
и друге предмете од
злата и сребра; златар
Плетем своје гнездо изнад ваше главе,
Топлије од гнезда у орла и ласте;
Ветар отме грану или влакно траве,
А, ко цвет џиновски, оно ипак расте.
Све му мирне звезде светле кад се смркне,
И пуно је сунца, као чаша вина;
Змија на по пута застане да цркне,
Држећ мртви поглед пут наших висина.
У гнезду ће бити све ћутање шума,
И све песме река у јутру кад свићу,
И сав страсни мирис с расцветаних хума –
Докле златно перје расте моме тићу.
Плетем своје гнездо високо над вама,
А још нико не зна место тога гнезда –
Оно иде као што над обалама
Путује у небу изгубљена звезда.
И по мирном путу од мене до Бога,
Иде чудно гнездо, као бајка гола;
А сви звуци отуд што допру до кога,
То је глас још никад нечувеног бола.
Добро јутро сунце пробуђено.
Чуј, небо не плаче више,
Цвет се дуги смеши занесено
У дану пуном сна без кише.
Добро јутро сунашце. Устани!
Капи росе звоне гласно.
Низ стаблљике лако пуштени
Зраци дана складно и јасно.
То тренуци среће не пролазе;
На прозору голуби се љубе,
Крилима лаким низ стакло слазе,
Да добро јутро на њему издубе.
с руског превео Анђелко Заблаћански
„Нека твоја прва реч буде добра
нека твоја друга реч буде истина
нека твоја трећа реч буде праведна
нека твоја четврта реч буде великодушна
нека твоја пета реч буде храбра
нека твоја шеста реч буде блага
нека твоја седма реч буде утешна
нека твоја осма реч буде добродошлица
нека твоја девета реч буде од поштовања
нека твоја десета реч буде мудра…
Затим, ако немаш речи да кажеш, лепше од ћутања,
ћути “
Извор:Љиљана Митрић – фб страница
Поздрављам свако дрво, сваки цвет…
Поздрављам облаке, птице, звезде…
Поздрављам Сунце на заласку, плаветно горје у даљини, поље младога жита и црвена мака…
У свему што видим, гле! има и мене.
О, у свему ме има!
Кад уђем у шуму, поздрављам свежину што мирише на маховину и труло лишће.
Поздрављам лахор што умилно и сетно шумори у модрим крошњама столетних дубова.
Поздрављам шишмише што у вечерњи сумрак круже нада мном, док, ослушкујући откуцаје властитог срца, лагано корачам сеновитом стазом на месечини.
Поздрављам, о, све вас, знане и незнане, поздрављам!
(Негде у банатским пољима, 21. цветног 7526.)
Осећаш ли ме?
Да.
Предосећаш ме?
Да.
Схваташ ли разлог?
Не!
Када ћеш научити да ме користиш?
Искуством стичем…особине потребне.
Не.Није тако.Искуство схвати ко дефиницију периодичног мењања.Памти,хватај белешке и видећеш поновне појаве.
Синхроницитет.
Али ја нисам то.Више сам од тога.Урођено сам спремна да нам помогнем.
Некад успем да те прилагодим себи.Већином те доживљавам као страни одазив.Али то некад када успем-Помогнеш ми!Изненадим се.
Ниси шаблонски случај,не дешеваш се при позиву.
Нисам.Да радим по позиву моја сврха била би празна.Човек који ме изоштри био би масени број,не би се издвајао…
Значи,нису сви спремни за тебе?
Нису.Поједини нису спремни ни за себе.
Мислим,…
Чиме?
Како чиме?Главом!
Грешка!Ја се осећам другачије.Управо срцем мислиш,душом осећаш,а емоције су ти поврх желуца.
Одакле знаш?
То је сигнал за мене.
Тако се ослушкујеш?
Наравно.
Ово је рутинска вожња до посла.Зашто си сада дошла?
Јер требаш скренути.Вози даљим путем.Овде ће бити ланчане реакције,материјалног и животног сударања.Скрени,застани па послушај.
Спасла си ми живот!Спашаваш га…
Да.Заувек твоја-Интуиција!
До следећег осећаја!
РА – бог Сунца и Једини, по руском академику Туњајеву.
РА – река што у Велесовој књизи одваја Јав од Нава (где је Сварга).
РА – та иста река као географска река Волга поред које живе Срби (запис Грка и Латина).
Руси изговарају Рас-и-ја име своје земље, а истовремено угледни руски академик Демин пише да су Срби старији народ а Руси млађи од њих; и још руска митологија упорно цитира да су Руси унуци Дајбога (Сунца) – те одатле по здравој логици, Срби су синови Сунца, а Србин – син Сунца!
Ако уместо Сунца, по старински кажемо СИН РА или РАСИН – ето разрешења свих старих назива што су означавали наше претке. Једна од престоница на Балкану код садашњих Јужних Срба је РАС, река РА-СИН-а и одатле становници Расини, Расени и Рассани = Рашани. Расени је назив оног племена (данашња Тоскана у Италији) што су их звали и Тирсени, Тирасени, а Јелини Етрурци…
Расини су и у данашњој Турској (бивше хетитско царство и опанци, бивши Фриги-Бриги на брду итд…)… Јелини су чули кад су напали да је то земља Расенаца, Расциа, Рашана па изговарали Т-Расиа, Латини записивали Т-Рациа, Енглези читају Трејсија, а ми Трачани… описи Трачана су описи наших људи… А призната од свих историчара племена Ра – синска (Трачка) су нпр. Трибали (по Шафарику Србали, Србљи) којима припада данашња територија Источне Србије и много шире… Популација Т – Рашана је већа него било које друге земље на свету осим Индије (Херодот).
Дакле, синови Сунца речени као Ра – Сини живели су на овим просторима који су данас енигматични за западне проучаваоце, а код свих се показују одлике и данашњег Србства… Наши преци…
Много једноставније и прихватљивије него да је корен речи раса – равница на санскрту, и савршено се уклапа у мозаик руских академика, митологију Словена и језик…
Извор: ФБ страница Зов Крви – The Call of the Blood
Од звијезда саткан, из бескраја,
Алекса се враћа из раја.
Има ли иког, у часе сретне,
с добром на лицу, с душом, да сретне?
Хоће ли ико, жив, мртав, ко зна –
на Старом мосту да га препозна?
А вода жубори, мире јасмини,
гле оно ђевојче налик Емини!
Изашле лијепе Анке и Зоре,
с Неретвом неријеч да прозборе.
Пролази Алекса сав од свјетлости –
а никог свога, Боже опрости.
Само пазимо, ко сјене црне,
нас неколко да не посрне.
ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА
Ово вазда казујем младим Србима и Србкињама који полазе на Запад да раде.
У младости сам и сам боравио и радио у том свету, тако да сам их у душу упознао.
Западњаци су најчешће дрчни и горди, робусни и некултурни, све док их не поставите на своје место, све док им не ставите до знања, да морају да вас поштују и цене.
Да морају да вас поштују и цене, јер имате свој став, своју поетику, свој поглед на свет; јер знате ко сте и чији сте, јер знате да јесте непоновљива личност, а не безлична индивидуа или персона.
Никада не будите снисходљиви ни пред ким, већ свагда и навек будите своји на своме, будите то што уистини јесте.
Снисходљивост води у болест душе и духа.
Снисходљивост је јад и беда палог човека!
Не умишљајте да је иједан западни народ културнији и паметнији од вашег народа, од вашег племена и рода.
Напротив, ваш народ је по свему НАДМОЋНИЈИ и САМОБИТНИЈИ од свих тих западних народа.
Песнички речено: западни човек је дивљак у смокингу – споља гладац, а изнутра јадац!
Упамтите још и ово: Нигде вас нико неће поштовати и ценити, ако ви сами себе не поштујете и не цените!
