Све што имамо, то није наше и, то нисмо ми.

Имање је омаја и опсена.

Ми смо само оно ШТО ЈЕСМО.

Наше Суштаство – то смо ми!

Имати је исто што и немати.

Да ли ИМАШ или НЕМАШ – то је једно те исто.

Немој ИМАТИ, већ БУДИ!

Ако НИСИ, залуд ти све што ИМАШ.

Ако НИСИ, свако твоје ИМАЊЕ бива још бесмисленије!

Можеш, ако верујеш да можеш!

Ако верујеш да можеш, онда ћеш моћи и оно што не можеш.

Ако не верујеш да можеш, онда нећеш моћи ни оно што можеш.

Веруј и сневај оно што желиш да се догоди, па ће се и догодити управо онако како си веровао и сневао; управо онако како си и видео у својим сновима и јасновиђењима!

 

 

 

 

Није довољно само Знање – Знање се мора ојачати Вером и Визијом.

Вера мора да ојача Знање; Знање мора да утврди Веру.

Вера и Знање иду упоредо.

Вера и Знање јесу једно.

Да бисмо били истински творци својих светова, онда уз Веру и Знање иде и Сан.

Сан је круна Вере и Знања.

Сан који и будан, на јави, сневаш!

 

 

 

Вера, Знање и Сан затварају Божанско Коло.

Мораш да имаш живе слике онога што знаш и онога у шта верујеш!

Без живих слика, без јасновиђења, без сневања, Вера и Знање могу да ослабе, да усахну, да ишчиле.

Мораш да верујеш да можеш оно што желиш; мораш да знаш да можеш оно у шта верујеш; и, мораш да имаш јасно виђење онога у шта верујеш да можеш, и што знаш да можеш!

(извод из лирских записа)

Румене пруге већ шарају далеки запад,

Клонуо почива свет. Са мирних далеких поља

Уморни ратар с песмом журно се ноћишту спрема,

И само час по час зајечи шарена дола

 

 

 

Од шкрипе точкова колских. Гонећи весела стада

Безбрижно пастир млад у звучне двојнице свира,

А његов космати пас, подвивши репину лено,

Корача упоред с њим. Копрена дубоког мира

 

 

 

Увија поља и равни. Румене пруге се гасе

И бледи месечев зрак, светило небеских двора,

Кроз маглу диже се већ – и нема, дубока тама

Доводи бајну ноћ са сињег незнаног мора.

 

 

 

Све грли мир и сан. Покашто заурла само

Суседов стари пас, ил’ позно дошавши с рада,

Испреже ратар плуг и стоку уморну поји,

И ђерам шкрипи све и вода жуборећ пада.

Остављена … са намером…да се деси…  све…

јер
треба ударце да сачека…да  прими… и бар благо  узврати…

нечињење њено … коштало би удараче….много…..

звук једног…звук  другог …звук.. тишина……

 

Ноћ музеја….изложене слике …много копија..

Праве само две! Да-познају се, од давнина!

Копија може врло верна бити и

Много чему добром служити …

Али..  На слици нема ознаке…да  копија  је!?

То се треба поправити!

Овај свет… изгубљених душа пун…

.. па разлетите се копије – шта чекате?

Разлоге свога настанка испуните!

Јер…ако добро и много радите…

Можда, …  једног трена  оригинал слику

Достигнете  и постанете… ТО…чему тежите!

Пљескање из …углова живота…о нееее, 

Ви сте ипак …прве копије….

Оригинал дао да  живите … па…онда

Радите … свет овај ….кадите!

 

Оригинали….слушајте…..дуго сте у свету овоме..

Мислите…да сте све прошли и

Да већ СВЕ одавно знате….

Али..   Тако можда увек и …није!

Можда промакла нека реч значна,

Неки знак,…воз ..протутњио..

Од воде и угља ..пара…све бело  било….

Претпоставимо …да се то …догодило!

А  Вечност  … категорија.. је …

Зар она да о томе говори?

Она, која је тек…кренула….

Да испитује …. овај  – свет…

Овде… на реци, на мору, на селу

У граду, у Музеју,  ….у срцу  вашем…

Она овај свет овде – упознаје

Широм отвора очи, склања фалсификате, …

То лако види се ….    али  

Оригинале..овде .. једва  препознаје!

Трагове им прати, посматра,  прича,

Пита     …    они ли су…

Па тако … зна!

 

Док боравим у овоме свету,

мој истински живот се одвија

 у неком другом,

далеком и невидљивом

 свету.

Песник је, гле!

 попут сунчевог зрака

што путује од света до света,

 али се ни за један свет

не везује трајно.

Дође ниоткуда,

борави накратко,

а онда нечујно и ненадно оде

 у неки тајанствен и скривен свет

у којему одувек бораве:

песници и вилењаци,

 дивот-виле и богиње!

(Велики Гај, 20. цветног 7526.)

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

Ноћас сам имао грозне снове.

Снове бесовске, снове из пакла.

Боравио сам у неким мрачним световима у којима жива душа намах копни, сахне и вене.

Али, истовремено, у тим грозним и пакленим сновима бејах при пуној свесности и свести.

При пуној свесности и свести рекох себи: боље је да сам заувек мртав, да ме уопште нема, да се претворим у космичко ништа, у прах и пепео, него само један дан да боравим у тим световима.

Снови су ми били посве сиви, јер у тим световима влада потпуно сивило.

Ниједне боје, ниједне вагре; све бездушно и беживотно, све сиво и безлично.

Никада, до ноћас, нисам имао такве снове.

Био сам ужаснут и у сну, а након буђења, задуго још нисам могао да се смирим.

Док сам боравио у тим сновима, осетио сам како се моја душа мучи, како пати и јеца, како пишти и цвили.

Пожелела је да изиђе из овог физичког тела, да напусти ову трулежну врећу меса и костију, да се узвине некамо у неке плаветне и лучезарне висине…

Од ране младости знам, знам и видим, знам и осећам, да је све бесмислено у овоме свету, ако душу своју не спасем, а душу ћу спасити само онда када је узнесем високо, и што више, понад овог света омаја и опсена, понад света у којему свака жива душа тугује, пати, вене и болује.

Вера и Истина-два рода неодвојена.

Две суштине истога језгра.
Обе вредне,непоновљиве,…Нераздвојиве са суштином.
Једина крива схватања су

да свака вера и свака истина

на човека исто поприма…

Свака човечија јединка пак носи са собом нешто своје…

Своју веру,своју истину-зато поједини делују непобедиво!

Верујмо-Вера чуда ослика!

Истина по површини преслика…
Захваљујем Вам песниче!!!

 

 

Веруј!

 и кад нико не верује,

 јер ти знаш оно што нико не зна,

зато и верујеш.

 

Твоје знање није од овога света,

и твоја вера није од овога света.

 

Ти си дошао на знању

и ти јеси знање

о којему нико ништа

не зна.

 

Ти верујеш,

 зато што знаш

а не знаш да знаш.

 

Оно што не знамо да знамо

јесте наша вера.

 

Ми верујемо само у оно

што знамо а не знамо

да знамо.

 

Нека твоја вера

буде само твоја

 вера!

Снага човека се не мери по броју килограма или тона терета које може да подигне или повуче већ се мери по величини онога што га заробљава. Посматрам брачни пар испред себе. Муж висок два метра и кусур, бивши рукометаш и каратиста, пун снаге. Жена, високо позиционирана мис, бавила се и бави се рекреативном гимнастиком и пливањем. Диван пар, разумни, свесни себе, граде свој живот и свој однос. Причамо, разговор садржајан. У неком трену она се почела мешкољити, мешкољити се почео и он. Ја, наравно, читам мисли, посебно зависничке, јер зависници мисле гласно, и показујем им пут ка тераси, где могу да запале ту малу, смрдљиву, разбољевајућу цигарету. Мала, пар сантиметара дуга, али јача од двометраша, и заповеда строго, нема милости… И преузима идентитет човека, држи га напетим, слободу не даје…

Сетих се једног предавања које је одржао патријарх србски господин Павле у цркви Свети Гаврило у замунском парку. Говорио је једноставно, без сувишних речи, онако како говоре мудраци. Потом су уследили питања и одговори. По питањима можете, углавном, доста добро скенирати човека. Један млад човек је упитао патријарха како да остави цигарете и како да преболи кризу. “Нема ту никакве кризе. Бациш цигарете и замениш прљав ваздух за чист ваздух.“ Потом се окренуо у правцу одакле је стизало друго питање.

Пушење са смислом је дубока тајна. Знали су је Праиндијанци, знали учитељи специфичног знања из рода Аријеваца, и велики посвећеници који су ту тајну рођењем донели. Једног истинског мистика познајем и видео сам како се уз дим концентрише, подиже своју свест и улази у акашу.

Настављам Пут, мењам стазе, посматрам околиш истовремено широко и детаље, мирно вежбам стваралачку незаинтересованост. Волим тајинствене путеве којима ретко ко ходи, обожавам путеве којима нико не пролази. Пратим знакове које је Творац поставио поред пута, изнад пута и на сред пута. И пратим свој пулс који ми говори да ли држим вертикалу –сварожницу, и који ми, без варања, говори о стању мога духа.

Тражим ретке биљке, а једну посебно. Због ње морам ићи на веће висине. Припремљен сам за висине, припремљен сам за низине, а припремљен сам и за роњење и препливавање језера и водеана. И налазим је. Њен корен личи на човека, лишће личи… Моћна биљка! Од ње ћу да направим матичну водицу за уклањање многих бољки, направићу хомеопатски лек различитих потенција за чишћење дубодолина ума, и направићу живи облог за љуте ране – љутаре.

Окови! Они се налазе у мисленом току. Окови се зову ум, окови се зову его. Его живи, расте, развија се и опстаје са врло мало хране. Мисли, чак и оне мудријанерске, његова су храна, његов живот. Извади окове из мисленог тока непоистовећивањем са умом, са мислима, тихуј да нестану мисли, и имаћеш слободу и бићеш жив-а!

За тиховање свако место и свако време су добри. Најбоље време је у јутарњим и вечерњим сатима када се одвајају дан и ноћ. Тада добијамо моћно дејство и тајинствену магију знања које исијава из суштине Нултог поља, из битка – пукотине која није ни дан ни ноћ.

Изнад мене бели облаци – путници. Небо је увек организовано и не прави штету. Ласте ме прве примећују и изводе летачке керефеке да одвуку моју пажњу од гнезда која су свиле у рупама негдашње високе обале Панонског мора. Гласно сам их умирио силницом од праискони, коју све птице разумеју, да им је страх неоправдан. Нећу дирати њихове домове, ничије домове не треба дирати, наставићу ход лаконого ка заравни на високом месту где расте лековита биљка, одакле пуца видик ка равници на западу, ка брдима на истоку, ка реци Истар у којој се огледа Јарило у милионима злаћаних огледала. Када стигнем прекрстићу ноге и остати до јутра.