(Доброславу)

(Доброславу)

Док летиш над облацима 
Гледаш на своj Род 
Душа твоjа одлетела 
Дух живи са нама.

Борби за опстанак Расе 
Ти си веран био 
Ниjедног тренутка ниси устукнуо 
Због тога си Боговима мио.

Родну Веру вратио си 
Из заборава далекога 
Вечни споменик себи си подигао 
У Ириj Златни отишао си.

Живиш у нашим срцима 
Путуjеш у нашим душама 
Летиш небеским пространствима 
Заjедно са Перуновим ратницима.

Одапео си стрелу пламену 
У срце Jудином племену 
Са знаменом коловрата 
Отворио си Ириjа врата.

Извор: ФБ страница Зов Крви

 

 

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

Бели Срби из Вишњих Светова Свести одувек знаду, да је прошло време застарелих начина ратова, те да ће се у свим будућим ратовима користити нове космичке технологије војевања.

Ратови прса у прса постоје само још у суженој и закржљалој свести непробуђених, неосвешћених и бесловесних народа, племена, родова и појединаца, који су и даље под снажним утицајама владара из сенки – црних гмазова и звериња.

Видели смо кроз властиту еонску повесницу, да смо најчешће улудо, неосвешћено и бесловесно гинули, не решивши при том ниједан битан и суштински проблем Белога Србства.

Гинули смо, а све је и даље остајало и бивало по старом!

Зашто смо онда гинули?

На ово питање морамо потражити одговор при пуној и проширеној свести.

Сваки Бели Србин – наравно, и свака Бела Србкиња – мора бити дубоко свестан, да је бесцен драгуљ за Творца и Васељену, да је бесцен драгуљ (драги камен: сафир, рубин, смарагд, дијамант) за Живот, за Стварање, за Љубав…

Те из тога разлога, не сме улудо и бесловесно да гине при пуној стваралачкој свести и снази, већ мора да чува како себе тако и ближње од те несувисле и неосвешћене, а у крајњем случају бесмислене погибељи!

Да чува себе за сва будућа Дела Љубави!

За одбрану и заштиту Белога Србства, морамо користити све божанске, космичке, васељенске моћи, морамо користити умне, духовне и космичке технологије.

Морамо се користити мудрошћу и лукавством наших Звезданих Предака; морамо душмане и враге своје сатирати на даљину; морамо против њих употребити оружја и оруђа наших Белих Богова.

Србију не можемо одбранити са Земље, већ из Васељене: најубојитијим Свароговим, Перуновим и Световидовим оружјем и оруђем.

(Вилински гајеви негде у Банату, месеца цветног, 7526.)

(Песник Вилењак негде у пољима банатским у вечерњи сутон.)

1. 

   Јесте парадокс … али је истина…

   Бели Срби неће више ратовати…

   паразити су широм планете у великом бесу…

   знају и они шта се спрема и шта ће се догодити….

   сав тај бес само показује њихов неспокој и панику…

   чак шта више сви догађаји широм планете

   добијају забаван карактер …

   не знају где бију и ударају …

   сва лажна царства су пред падом..

   Бели Срби ће бити само посматрачи

   наредних збивања…

 

Ко бесни вранац кроз пуста поља

рањена душа ка теби хита

по лицу грива шиба, сијече,

у срцу тутањ бесних копита.

 

 

Кроз ноћ олујну и подне врело

он гази трње и оштро ст’јење

крваве копите траг је кроз село

рањени Вранац у пјени стење

 

 

Да ли знаш Вранче,

шта тамо чека,

док гризеш Ђем челични, хладан,

да л усне вреле, постеља мека

ил ћеш их остати вјечито гладан

 

 

И Бог рече:

Колико ти дадох, толико ми врати!

Мораш, човече, и ти нешто дати!

Ватра неће да пече,

нити из Праискона да запламти,

ако белутке не почнеш ударати.

 

 

 

Сви знају за цикличне процесе, који се одвијају сами по себи и то се посматра као природни феномен. Као и живот…

Тело човека се развија, јурећи ка старости. Онда стиже смрт. И то је опште прихваћена теорија људског живота и смрти, односно његовог тела.

Пада некако на памет да су циклуси нашег тела некако у вези са кретањем небеских тела. Конкретно месец утиче на жене, сунце одбројава дане и године. Кажу да и звезде утичу не само на ситуације, већ и на сваког човека појединачно – на карактер, способности, на тело.

 

Ако постоје строго одређени периоди карантина који трају око 21 дан, ако је живот ћелије око 4 године, ако је време сазревања исто за све, од 14-16 година, итд, онда зашто не би било одређених периода престројавања тела, односно периода преласка на одговарајућу верзију – као што је то промена млечних зуба за сталне. Имајмо на уму да је карантин при болести промена ћелија, тј, сазревање и не доводи до погоршања стања тела. Напротив, то је корисна способност.

 

Онда одједном, стиже старење, болести и болови. Шта ће нам? Можда ми нешто ту не разумемо како треба? А циклуси иду аутоматски. При томе је доказана чињеница, да човек снагом Воље може да контролише процесе у свом телу. А такође, процесима у телу се може управљати вежбама, храном, лековима, молитвама итд. Може се у принципу управљати телом са различитим степеном успеха.

 

Сви симптоми „старења“ су исти – седа коса, бол, умор, итд.

Пада на памет да се човек у току живота неколико пута једновремено мења не само физиолошки већ и морално. Ови процеси су међусобно повезани. А да ли може бити да је морална промена човека прелаз у ново физичко стање и целог тела?

 

Рађа се теорија да фазе старости са свим болним симптомима нису зло, нису фазе умирања, већ су периоди престројавања тела у квалитативно ново стање, које није лошије, већ боље него раније за власника тела. Само нас збуњујуе то, што се ти прелази јављају непријатним и сувише осетљивим. Осим тога, што је јаче узнемирено тело тим су болнији процеси. промене.

А „оштећени“ органи се обнављају теже. Као последица, стижу погоршања „хроничних болести“ током таквих прелазних периода – чак и смрт. Познато је да постоје одређени старосни периоди, када је ризик од смрти посебно висок. На пример, 50 година, 75 година.

 

Шта се дешава? Чини се, да се људско тело, под контролом космичке „носеће фреквенције“ развија у корацима и постепено се креће из фазе у фазу. У идеалном случају ово би требало да се деси безболно. Али реално, тело током живота накупља недостатке који ометају гладак прелаз. Отуда долази бол.

Уобичајено је да се бол „лечи“ лековима и другим интервенцијама, чији је циљ да се олакшају патње и ослободи од осетљивости -а то је одсецање од космичког управљања.

Познато је да се рана лечи брже, без ослобађања од болова јер човек несвесно контролише тај процес Вољом и мислима убрзава зарастање. Свако са различитим степеном способности може себе да контролише.

 

Одавно је постало јасно, да је у смислу здравља „човек“, у суштини, програмабилни уређај.

У детињству тело је флексибилно, енергично, брзо се опоравља за практичност физичког контакта са Природом.

 

У зрелости је важнија прецизност покрета, посматрање, умрежавање – организам тада изузетно добро исправља грешке.

 

У првој фази „старости“ – важна је свест. Све силе одлазе ка глави – остало успорава иако можемо да урадимо супротно а онда би то било на штету главе.

 

Средња „старост“ – Све иде само на свест – али  – још увек желимо да преваримо старост.

 

Пуна „старост“ – постепено искључивање интереса за Јав.

Почиње „детињство“ у новом Свету, који још увек није видљив, али може понекад да затрепери магловито.

 

Мудра „старост“ – човек овладава другим телом које је невидљиво на Јави. Физичко тело се припрема за потпуну трансформације у ново стање. Комплетно промишљање живота. Савети таквих људи имају велику вредност за децу и не само за њих. Бар би требало да буде тако – некада јесте било.

Даље иде прелазак у нови Свет без физички видљиве смрти. У неким изворима тај феномен описују сијањем човека пред растварањем у простору у пуној свести.

 

Прелазни период организма може трајати чак 4 године док дође до промене ћелија али може ићи и брже. Бол може да се креће кроз тело током овог периода –  али – увек долази опоравак. Масаже, вежбе и исправан начин живота помажу да се живи без бола или готово без бола.

 Извор: фејсбук Душана Ми

 

 

 

Лирика вечног тренутка

У будућем рату, Бели Срби ће ратовати тако што уопште неће ратовати!

Какав парадокс и каква бесмислица! – рећи ће неки необавештени, неосвешћени и успавани.

Али је, заиста, тако: у будућем рату Бели Срби неће уопште ратовати, јер ће уместо нас ратовати наши Богови – наши Звездани Преци.

У свим минулим ратовима, ми смо, гле! вазда и навек бивали на губитку.

Губили смо чак и онда кад нам се чинило да смо ратове добијали!

Губили смо род, племе, народ, личности, културна и духовна добра.

Губили смо душу!

Зато што смо све минуле ратове водили без наших Богова – наших Звезданих Предака.

Од покрштавања, од примања јудео-кршћанства, ми смо постали губитнички род!

Ишли смо из губитка у губитак, из пораза у пораз и, тако унедоглед.

Сви наши ратови у двадесетом веку бејаху, уистини: грозан, ужасан, страшан губитак који се никада неће надокнадити.

Изгубили смо половину рода својега!

Зато што смо ратовали сами на своју руку, без савета и договора са Боговима и Прецима.

Послушали смо тамне шаптаче из прикрајка, и улетели у кланицу коју су за нас осмислили и испланирали најмрачнији рептилоиди ентитети  – скривени владари овога света.

Из те демонске кланице, једва нас је половина утекла!

Друга половина је страдала у кланици.

Какав грозан пораз!

Са примањем јудео-кршћанства у нас је све поремећено и ишчашено (програм, ум, дух, генетски и светлосни код, свесност и свест), тако да све посматрамо и видимо у закривљеним космичким огледалима.

Уместо праве слике, примамо лажну слику како Света тако и Васељене.

Бело нам се указује као црно, а црно као бело; лево као десно, а десно као лево: горе као доле, а доле као горе…

Наш повратак Боговима и Прецима јесте повратак у Вертикалу, повратак у Поље Јасног Виђења, повратак на Пропланак Свести!

Када смо повезани са Боговима и Прецима, тада смо Своји на Својему!

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

Међу мојим читаоцима има доста младих – по неким мојим проценама, двапут је више младих него старих! – те зато и пишем ове лирске ретке.

Кад смо Анђелка и ја започињали заједнички живот, сем љубави, ништа друго нисмо имали.

Нисмо имали ни куће, ни посла, ни рода, ни племена, ни државе, а ни имућних пријатеља који би нам припомагали у овом материјалном и дозлабога отуђеном свету.

Били смо сами на Мидгарду, сами у Васељени.

Једина  истинска помоћ стизала нам је од духовних бића из вишњих и оностраних светова.

Имали смо своје снове, своје визије, своје идеје и своју љубав широку и дубоку као море сиње.

Били смо задовољни како оним што имамо, тако и оним што немамо.

Били смо задовољни животом, задовољни самима собом, задовољни једно другим…

Никада, за ових четрдесет и три године колико смо заједно, ништа нисмо замерили једно другом, ни због чега!

Ни Анђелка мени, ни ја њој.

Живели смо, и живимо, свој живот, са сврхом и смислом.

Да смо нас двоје чекали да се стекну материјални услови за наш заједнички живот, никада се не бисмо узели, и никада не бисмо рађали децу…

Наша би заједничка љубав убрзо усахнула и свенула, заувек некамо ишчилела, и, ко зна шта би потом било с нама!

Овај материјални свет је одувек овакав какав јесте – вас никакав!

У материјалном свету, за пробуђене и освешћене душе, вазда је бивало исто.

Сурова борба без предаха и престанка!

У овом материјалном свету нема места за љубав, лепоту, доброту, витештво, племенитост, неустрашивост и част.

Овај свет је самсара, ништавило, мочвара, жабокречина.

Зато ми – зато свако од нас, понаособ – мора сам да твори властити свет унутар овога света.

Да га ствара из снова и визија, из душе, срца и духа.

Ко чека да му неко други створи бољи свет у којему ће да живи, тај никада неће дочекати!

Тако смо Анђелка и ја кренули грлом у јагоде.

И нисмо погрешили, и нисмо се покајали!

Да нисмо заједнички прошли кроз све то кроза шта смо прошли, верујте ми, да никада ја не бих стварао овакве песме и овакве лирске записе!

Обраћам се вама, младима: ако сте већ пронашли свог животног сапутника, свог животног садруга, своју сродну душу, онда одмах ступајте у брак и рађајте децу, не обзирући се уопште на материјалне услове у којима живите.

Не оклевајте и не чекајте да се стекну материјални услови, јер се материјални услови никада и неће стећи без вас.

Све морате сами из својих снова из визија, из своје љубави и маште да створите.

Јер, љубав не чека јер, живот не чека!

Ако сте неодлучни и снебивљиви, ако сте страшљиви и плашљиви – све ће вам у животу измаћи, а, на концу, измаћи ће вам и сам живот!