Говори срце ..слушам…

Открива тајне, помера маглине,

Открива дубине, помера висине,

Доноси виднину,

Отвара  очима  истину.

Усмерава, … путеве показује,

Исцртава облице,

Спиралне линије,

Онда краси, злати,

До извора носи

Где љубав  најпре кључа

А кад потече, мир доноси

Говори срце ..слушам…

 

Извод из лирских записа -2013-

Жена је за мене била, и остала, велика тајна.

Велика тајна, у оном праизворном,
праисконом значењу речи.

Што сам више откривао душу жене,
то сам све мање знао о њој.

Када говорим о жени, онда то говорим из срца, из душе, из ведсрбске душе која је сетна и онда када је најрадоснија.

 

Сви древни спевови казују о плачу ратника.

У свим древним митовима и бајкама сасма је природно и да се највећи јунак заплаче.

Само је западна атлантистичка цивилизација (антицивилизација!), загађена јудео-кршћанством, створила лажни мит о мушкарцу тврда срца, о ратнику без љубави и милости.

И зато та цивилизација мора да нестане, јер је неприродна и противприродна.

Цивилизација која је противна свим природним и космичким законима.

 

 

Србски је патријархат био ведски, хиперборејски, аријевски патријархат.

У ведсрбском патријархату жена је, поготову жена мајка, слављења као Божанство.

Жена је, напросто, обожавана.

Жена је била поштована, цењена, брањена и чувана, онако како се Лепота и Дивота брани и чува.

 

Када сам имао двадесет година, посетио сам деда (звали смо га ђедо!) горштака и ратника, који је, попут орла самотњака, боравио у високим стенама, и који никада није пожелео да сиђе у низину, јер је веровао да су људи који живе у низини и у градовима људи слабог карактера и никаквог морала, да су мекушци, љигави и никакви; да њима ништа не значи вертикала, већ да им је само важно да бауљају и гамижу по хоризонтали, и да пуне своје стомаке.

Деда је био сав у ранама и ожиљцима из трију ратова.

Упитавши ме, да ли имам ђевојку, па кад сам ја потврдно климнуо главом, отпочео је, шкрто као и сви расни горштаци, да беседи.

Ако си одлучио да се жениш, бирао је ђедо речи, онда мораш да знаш, и да памтиш, да је жена светиња.

Жена мора да се заслужи, а када се већ заслужи, онда мора и да се чува.

Ако ниси кадар да погинеш за своју жену, боље ти је да се и не жениш!

Онолико колико ти будеш поштовао и чувао своју жену, толико ће и жена тебе поштовати и чувати, а вас ће обоје онда и Небо и Земља чувати.

Жена се чува због Лепоте и Доброте, а за Лепоту и Доброту човек мора бити спреман и да погине.

 

 

Прошле су многе године, минувши као песнички сан, а ја у многим књигама које сам даноноћно читао, не нађох овако мудре речи.

Мудре речи мог ђеда, орла самотњака, који се давно преселио међу Галактичке ВедСрбе.

Не, ђедо није умро, он се само преселио из света у свет.

Преселио, зато што је Ведски Србин, Хиперборејац, Аријевац.

Колико Срба, данас, сме да изговори ове ђедове речи?

Колико Срба сме да стане иза ових ђедових речи?

Колико сам се пута, у глуво доба ноћи, иза сна будио, питавши се, да ли сам следио ђедов Завет?

Како ме ђедо види, и шта мисли о мени?

Једно знам, поуздано знам.

Када будем напуштао овај свет, и када будем стајао пред дверима Свароговог Ирија, да ће ме ђедо први сачекати.

И, мада је мене, из не знам којега разлога, од тридесет и троје унучади своје највише љубио, знам да ће, управо према мени, бити и најстрожији.

Да ли ће ме сачекати речима:

Добар си живот живео, соколе мој!

Поносим се тобом!

Или ће рећи: Срам те било, изроде ниједан!

Због тебе и у Ирију морам да се стидим!

Праизворни ведсрбски патријархат јесте Јин-Јанг ранотежа између космичког патријархата и правасељенског матријархата.

 

 

Жена је за мене била, и остала, велика тајна.

Тако на почетку записах.

И не само тајна, жена је за мене била, и остала,  Божанство.

Жена је оличење Лепоте на Мајци Земљи.

Оваплоћење Лепоте у ПраВасељени.

Нема лепшег створа, нема лепшег бића, у свим световима, од жене!

Онај ко је рекао, да ће Лепота спасити свет, слутим и осећам, да је мислио на жену.

Мислио је на жену, зато што је и њега жена спасавала.

И мене је вазда, на путима мојим, жена спасавала.

Да није било жене (а имам на уму све оне жене које су ме увек спасавале), многа племенита дела, можда, никада не бих учинио!

Ово је Истина, а Истина је Бог.

 

Изиђем с вечери у поље и посматрам дуго румене облаке и врхове топола што се на ветру њишу и повијају…

И прожме ме, у трену, нека милина која није од овога света, и ја тада грлим, милујем и љубим све што видим и чујем пред собом…

Грлим, милујем и љубим широка и несагледна поља, ветар и облаке, сунца и звезде, претке и потомке своје, сав род свој вилењачки и све друге родове наше…

Грлим, милујем и љубим Створитеља и Васељену, Извор Живота и свеколику творевину Божју…

Грлим, милујем и љубим и у души јецам од радости и милине која није, нити може бити, од овога света…

(Негде у банатским пољима, месеца цветног, 7526.)

Кажи јој кажи да ме се сети

Да сам је рад поново срести

Празни су дани протекли били

Да као лептир на мој длан слети

И донесе ми прелепе вести

Да се нисмо заборавили

 

 

Кажи јој кажи да ме још прате

Погледи снени њених сафира

Другови верни, као сене

Срцу ће мом срећу да врате

Донети спокоја, блаженог мира

Прелепе, прелепе очи њене

 

Кажи јој кажи да се још надам

Да будан чекам ноћи сваке

Надајућ’прелепој жени

Како силазе низ макадам

Хоћу ли чути кораке лаке

Како враћају се мени

 

03:43х 16.07.2009.година

Поред тога што су особине камена попут отпорности, чврстине, непомичности и постојаности нашле места у имтативној магији, уроцима и враџбинама, још од најранијих времена и сами камени су били поштовани.

Ту се најчешће говори о великим каменима који непомично стоје у земљи, названи још и „становити камен“ или „камен станац“ сматрају се живим, изниклим из земље. Често су им преписивана лековита својства и неретко би чак и обичан додир био довољан за исцељење.

 Исто тако, покрај таквих камена о одређеним светковинама би се окупљала читава заjедница. Тада би се на камену изливале различите жртве леванице, попут млека или меда, док би он попримао улогу жртвеника.

Текст:
Душан Божић

Литература:
Душан Бандић – „Народна религија Срба у 100 појмова“, Нолит, Београд, 1991

Танија је стајала на потоку, тик испод извора, опкорачивши га укрштених ногу. Укипљена тако, вековима је чекала, чекала, и у чекање се претворила. Округле, ноћ-тамне, очи пробадале су видике. Црна коса свиленица скрила јој је део лица. Вижљица, танкица, танкострукица, срцем жељница, духом бистрица, телом

 

спремница, бићем отвореница. Понад ње, до неба, узнела се планина, стеновница. Небом су се играли облаци, бели и румени – лоптаци. Они мањи и лакши сустизали су веће и теже, гурали их, спајали се с њима, или их обилазили. Поветарац, развигорац, размигољац, певуљио је кроз гране и мамио прамалеће, које је висило ниско на видокругу источном и јужном. Ветрови поткорњаци нису стајали равнодушно, већ су, нежно, гуркали унутарње сокове да се преточе у лишће. Ускоро ће планина бити пресвучена у зелено рухо. Одасвуда, којекуда, цвркутале и певале су птице певалице, веселице, скокнулице, чежњице, љубавжељнице.

 

Приметила ме је тренутно, чим сам изронио из оносвета. Виле планинлице имају осетљиве јасновиде и јаснослухе и јаснотрептаје. Од њихових осетилица праве се струнке за виолинке, оностранке, божанке. Цаклила је и поносно и покорно, и јасно и бојажљиво, гледала право у очи, одала поштовање. И рекла је:

 

– Спремна сам, спремна на све, и све дајем. Све, без остатка. Дајем ти дух, душу и тело. Живот ти дајем. Ја сам руде и свеколиког блага горског чуварица. Све то дајем! Спремна сам да служим, да љубав будем, да роб будем, да ратник будем. Идем с тобом кроз знађе и безнађе, по стенама, планинским венчићима, облацима, по рекама, језерима, најдубљим во-д-ама. Идем, са страхом и без страха, са вером и потпуним предавањем.
Склопила је руке на грудном жив-виру, спустила се на колена, повила главу и прошаптала:

 

– Молим, п о с в е т и ме Мансанмане, посвети, молим, молим, и не враћај ме у свет планинлица!

 

У трајању од једне небеске секунде све је стало и све је утихнуло: и сунце, и птице, и зверчице, и ветри језгровити, и планински потоци, и облаци, и духови, и богови.
Одлучности и искреној духовној жељи клања се клања и подржава их, подржава, ц е л а Васељена.

 

Р а с – д а н а к

Моћан је и тих
овај крајолик!
Узлећу орлови,
прелећу вране.
Природа искри од вољења!

…
Зашкрипа воз.
Настављамо
тиху линију мољења.

 

16. мај 2010. у 08:34 ·

 

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА – ПУТ СРЦА СУНЧЕВОГ РАТНИКА

Преда мном је моја најновија књига – ПУТ СРЦА СУНЧЕВОГ РАТНИКА.

Јутрос ми стиже поштом, од Издавача – Марка и Александре.

(Издавачка кућа СВАРОГ.)

И могу одмах да кажем: ово је моја најлепша, најмилија и најдража књига.

Објавио сам до сада ни сам не знам колико књига, али, ово је, уистини, моја књига свих мојих књига!

Све оне минуле, пређашње књиге, гле! бејаху само припрема, само песничке стилске вежбе ЗА ОВУ КЊИГУ.

Док сам прелиставао књигу, рекох себи: вредело је живети за ову књигу!

Онај посвећени читалац, који пажљиво ишчитава и прочитава ову књигу, имаће јасну и потпуну слику моје песничке душе.

Имаће свеколику моју поетику, мој свеколики животни и песнички поглед на свет, моје васколико схватање и појимање Живота, Љубави, Рода и Васељене.

Благодарим Марку и Александри, великим посвећеницима Лепоте, што су марљиво бирали песме и лирске записе, што су изабрали дивне илустрације словенских сликара и графичара, како би што више и боље улепшали, оплеменили и обогатили моју лирику, моју поезију, моју најдражу књигу!

Можете је наручити телефоном на број: 064 505 1639

Лирски записи

Ти си окружен невидљивим чуварима.

Они су свуда око тебе.

У сваком трену они бдију над тобом.

Они ти помажу у сваком трену и на сваком месту, свеједно да ли ти верујеш или не верујеш у њих.

Ако им верујеш, више ти и боље могу помоћи.

Њихова љубав према теби, гле! узраста упоредо са твојом љубави према њима.

Љубав за љубав – такав је закон духовних светова.

Једна љубав рађа другу љубав; једна љубав рађа мноштво љубави.

Из једне љубави могу да израсту све љубави.

Једино љубав може да роди другу љубав.

Љубав увек и свуда рађа саму себе.

Никада љубав не може родити нешто што није љубав.

Овај закон важи за све светове; за све видљиве и невидљиве светове, за све овостране и оностране светове.

Љубав је привлачност.

Љубав је највећа и најмоћнија сила у свим световима.

Сила љубави и дејство љубави – то је оно што држи сва бића и све светове.

То је сила над силама, дејство над дејствима, енергија над енергијама.

Сила, дејство и енергија јесу суштаства љубави.

На тим суштаствима почива живот; та суштаства и јесу сам живот.

Суштаства љубави – суштаства живота.

Љубав није оно што људи мисле да јесте; љубав је оно што људи никада не могу замислити да јесте.

Јер љубав превазилази и надилази све замисли наше.

Љубав се не може замислити; љубав се може осетити, доживети и, живети.

А највише од свега јесте – бити сама љубав!

Ти си окружен невидљивим чуварима.

Они су управо твоја љубав!

2014

 

 

 

Дај ми бар неки знак кад зажелиш умрети.
Сешћемо у напуштеном старом паркићу,
Рећи ћу – у вери смо чисти ил’ уклети,
А ти – страх од старења је у сваком бићу

Дај ми тај знак звонким гласом очајника
Око четврт сата иза глувог доба ноћи,
Сањива питаћу – шта кријеш иза крика?
Рећи ћеш – живот је варка, нема помоћи.

И ја ћу доћи к теби, можда, пре свитања,
У твојој соби пронаћи наше песме све,
Бићу љута, признајем, и пуна питања,
Но ћутаћу с тобом као кад свет умире.

Грлим те, хоћу – а нимaло није лако,
Јер убија ме твој поглед пун празнине
И у њему читам: „Немој. Глупо је овако“,
Док у грлу ми стоји горчина тишине.

Кад зажелиш да умреш дај ми знак неки
И потрчаћу ти са другог краја света.
Мислим, мораш знати, ми нисмо далеки,
Кад зажелиш да умреш – с тобом ми се шета.

с руског превео Анђелко Заблаћански