ЧОВЕК

Вечне и бесмртне духовне искре (Честице Инглије), сјај који подржава цео Универзум, пролазе свој развој кроз мноштво облика у нижим Световима достижући ниво Богова.

Оне имају велику моћ да створе жива, чулна и мислећа бића — своје изразе.

Облачећи се у различите материјалне одеће као у огртач, оне живе у „Људском телу“.

 

 

Као краљ који седи на престолу у својој палати и управља свим активностима свог царства, тако и Дух управља животом земаљског људског тела.

Када наступи смрт, Дух (ЧИ – Честица Индивидуалности) одлази из „Човека-форме“ у Светове Нав.

 

Земаљски човек или „Човек-форма“, је онај који се рађа, живи и умире на Земљи и никада се не може поново родити јер није носилац живота.  У „човеку форми“ све је јединствено:  ум, карактер,  осећања,  изглед.  Слободе воље код њега нема.

Поступци „човека- форме“ према његовим осећањима су слободни јер водећа његова воља је у њему самом.

 

Сећање на претходна постојања припадају само Духу и Души а облик оне немају и не могу имати никакво сећање.

Истински Човек је Дух – ванвременски и бесмртан.

 

Својство овог Небеског Човека је, да по својој вољи, буде свестан себе у свакој тачки Универзума, да продире собом у све, све грли и бескрајно ствара нове облике својом свешћу.

 

Дух човека сличан је Духу јединственог Творца али заостаје по моћи.

 

Што даље Дух (искра Светлости) пада у материју, то је сан Духа дубљи, стање је несвесније. Стање несвесности његове свести почиње  када он, (искра Духа), захвати честице таме.

Првенствено због своје отворености он је био „прозрачан“.

Сада је испуњен димом и страшћу и жељама.

 

Свест,  (Дељено ЗНАЊЕ),  њега раздваја  (на знање тела, знање Душе и знање Духа) и ту заиста космичку трагедију древни су приказивали фигуративно, као черечење Бога –  али –  човек може и треба да превазиђе стање несвесности свести.

 

 

Више „Ја“ пребива у СРЦУ инкарнираног човека и то у горњем његовом десном делу.

Оно је мање од најмањег (честица) и више од највећег (талас, који има својство таласа и честице у исто време као и физичке особине светлости –  види уџбенике физике).

 

Данас је центар свести концентрисан у области знања тела и налази се у мозгу али то је само део целовите свести, која треба се опорави, што и јесте права сврха живота човека

 

 

Свест мозга мисли одвојено од Бога.

И док срце не привлачи себи ум и не овлада њим, не може да га научи свој тајној мудрости (љубави).

Најпаметнији човек, колико год  се борио да спозна мудрост Богова, остаће слеп.

Срце је место боравка центра духовне свести

(због тога се у медитацији и фокусира пажња на срце).

Тако се отвара пут унутар себе, стиче се дар унутрашњег увида, можда само осећајући у себи Виши дух.

 

Повезаност ума и срца, јесте основа духовног рада.

 

„Пробуди спавајућег у себи, и он ће се пробудити!!!“ „Када ум сиђе у срце, ти са чуђењем видиш човека пребивајућег у теби. Унутар себе ти налазиш онда изненађујућу земљу, која обухвата све Светове и изван тебе не постоји“.

 

Истински човек је бесмртни Дух  –  корак по корак  диже се  степеницама доследног развоја, све док не достигне свест апсолутног бића и не споји се са Асурима, (Ас од Јаких – сунчаних богова), а онда се спаја са Врховним Ванвременским бићем чувајући своју личност.

 

Пут Душе је непрекидно трагање за вишим циљем ка врховном савршенству.

 

„Ја“ човека  је  искра  Божија и циљ човека у том Свету је

да усклади себе у јединство са Боговима и да постане проводник њиховог утицаја.

 

 

Светови Богова (светови Прав), представљају први круг стања Светлости и Мира о коме је немогуће говорити речима. Само свети, достигли највиши степен, у посебној екстази могу га разумети.

 

Сенка првог круга је други круг (Светови Нав), или енергетски универзум  а он је неизмерно већи од трећег круга (сенке другог) …..  Светова манифестованих и зафиксираних форми (Јав).

 

Словенска традиција учи, да  други круг духовно- енергетски  Свет  садржи у себи неограничен број Светова, сунчевих система и планета –  од нижих, по густини своје структуре, који су на граници физичке материје до виших, где су форме живота необичне и лепе.

 

Други круг је сав у покрету он има безбројну количину делова и човек се пење по њему као по степеницама.

 

Али, још док живе у нашем свету  (трећи круг)  људи треба да настоје да достигну такво стање, да би свесно видели неке његове области својим очима.

 

Овај круг се још назива фигуративно „Океан“, од кога је изолована „Земља“, тј. наш физички Свет.

 

Често се на том условном језику други круг назива „Земљом сна“, или духовним планом. Главни задатак праксе умирања, састоји се у проучавању различитих духовних и душевних стања као и стање сна јер су у сну очувани неки остаци бивше, целовите свести Човека.

 

Цео Небески човек налази се данас као да је у несвести –  поред земаљског живота живи још на неколико планова: умном (тело), душевном и духовном – али – након пада, он на сваком од тих планова може користити само један од делова своје прошле, целовите свести.

Проучавање стања сна и начина да се сачува свест у сну лежи у основи практичне науке. Стање сна и  то је степениште које води у друге Светове.

 

До садашњег времена „Човек“ је још на том нивоу који је у њему, тј. у његовом дневном будном стању може да прими само мали део информационе енергије своје духовне искре –  зато је, код „Небеског човека“ који живи у Свету Јав раздробљена целовитост његове свести.

 

Он има само спавајућу свест и спавајућу вољу и не види целовитост живота, (за разлику од Богова), као да је потопљен у сан (то се односи на Дух). Када човек полази на спавање, на плану земаљског живота њега нема, он није будан ту а у сну упознаје душевни-енергетски Свет и ако би човека лишили сна, онда нема куда да иде трансформирујући Дух и не оличава се на физичком плану енергија.

 

И тако,…   налазећи се током сна у духовно – енергетском свету, духовна бића доживљавају тамо искуства а такође и комуницирају, акумулирају неопходну енергију шкољке Душе, за даљи већ потпун живот у том Свету.

Одавде следи, да у сну, тече наш, други, пунији по садржају живот  али утисци о њему продиру у будну свест прилично нејасно.

 

Сан који ми памтимо при буђењу је прича  пренета уз помоћ слика нашој Јав (физичкој) свести у тренутку када се налазимо на ивици два стања. Тако да је код већине људи успавана конфузија трајни резултат времена проведеног у сну.

 

Из овога следи да смисао живота у сну измиче пажњи обичног човека а неосвешћени снови тада изгледају као трице и кучине.

 

Место налажење духовно-енергетског Света је свуда –  он прожима собом сву густу материју. Пробуђеном свести човек се користи у Свету Јав.

Душевном свести у свету Нав када је сну  а

духовна свест се отвара у дубоком сну, када спавајући не види снове.

Иако су код обичних људи будна и спавајућа свест још разједињене, оне ипак дају одговор себи о неким утисцима живота из сна.

Користећи одређене начине, може да сачува свест у сну, координишући физичко и душевно и да живи свесно као у два Света – али  – у дубоком сну, када се спавајући фокусира на божанске Светове Прав, објединити свест је практично тешко.

 

Стање сна  –  то је извор живе воде за нас –

преко ње ми се сједињујемо са својим извором.

У сну се Душа само делимично разједињује од тела али чува са њим контакт преко „животне информативне мреже“.

 

Тајна знања се састоји,  не у увођењу у себе било чега извана, већ у пројектовању свог несвесног у свесно.

„У човеку је све –  он не може наћи ништа изван себе“.

Сваки човек, сам не знајући, носи у себи попуност сваког знања и свих врсти способности. Све до сада људи нису изгубили способност да црпе знање из „бесконачног Океана светског ума“.

 

Неки то раде због урођених особина, други као резултат неког потреса мозга, трећи при изненадном развијању способности против своје воље а четврти путем свесног рада на себи. Појам случајности или судбине,  овде нису одговарајући –  они су само генерисане немогућности да се види комплетна слика живота.

 

Упознавајући своје „Ја“,  човек стиче свест на свим плановима и могућност да живи „проширени живот“.

Таквом „Прозрачном“, светом човеку, доступне су визије и разговор са Духовима, могућност посећивања других Светова, један од другог лепших, један од другог савршенијих  али за то треба да буде очишћен од грехова и преображен.

И –  ако је само за неког од људи  то могуће, то значи да је у принципу могуће за свакога.

 

 

-следи наставак –

Превео: Душан Ми

 

 

ЛИРСКИ ЗАПИСИ ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

(Белим Србкињама: Ирени, Александри, Верици, Драгани и Бранислави)

01

Питају ме: када ће Србима бити боље?

Одговарам им: онда када Срби пронађу смисао, и поврате част и достојанство.

Без тога, ми смо само стока једна грдна вредна сваког презрења.

У Србству је одавно преовладао поданички, слугерањски, рајетински дух немоћи.

Од некада дичне србске надмоћи не остаде више ништа.

Некада смо били бели орлови, господари небеског плаветнила, моћних исполинских крила, а сада смо покисле безкриле кокоши затворене у кокошарнике света.

02

Када из Србије будемо почели моткама да протерујумо белосветске паразите, који у Србију долазе једино зато, да би нам се наругали, да би нас замиђијавали, мунтали, поткрадали и пљачкали – тада ће нам бити боље!

03

Када у Србији будемо са западним и свим иним туђинима, предаторима и паразитима, разговарали на ведском србском језику, и када се будемо дичили својом културом, уметношћу, духовношћу и језиком – тада ће нам бити боље!

04

Када сваки Србин буде штитио и бранио сваког Србина, а поготову сваку Србкињу, како у Србији тако и диљем света – тада ће нам бити боље!

05

Када будемо знали: ко смо, чији смо, одакле смо пошли и куда и зашто идемо, и, надасве, када будемо уздизали и славили своје Претке-Богове – тада ће нам бити боље!

06

А до тада, не само што нам неће бити боље, но ће, штавише, бивати све горе и горе.

Јер, један народ без смисла и животне поетике, без части и достојанства, заслужује сва презрења и понижења овога света.

Сањтије «Веде Перуна»

 

УВОД

У филозофији постоји један основни закон, који се зове „ЈЕДИНСТВО И БОРБА СУПРОТНОСТИ“ и он открива извор кретања и развоја Света и Спознаје.

Овај закон се заснива на ставу, да је основа сваког развоја  противречје — борба (интеракција) супротних страна која се налази заједно, у унутрашњем јединству и интеракцији.

Као ове супротности јављају се  СМРТ и ЖИВОТ.

 

 

И ако су о животу, о његовом смислу спремни да говоре скоро сви, смрт и болести непријатне су теме за многе људе, па ћемо покушати да разоткријемо концепт слике смрти и како су је разумели наше прастари. На крају крајева, смрт је само једна од епизода вечне спирале постојања. Без ње не може бити никакве промене.

Древни су о прелазу у други свет мислили: као о прекиду, као о неуспеху, као о падању или као о успињању.

 

. Павел Флоренски у своје време о смрти је рекао:

„Човек не може да умре –његова смрт се дешава пипајући у мраку. Али смрт, као и свака активност, захтева вештину. Потребно је умрети безбедно, неопходно је учити се смрти. А за то је потребно умрети још за живота под вођством искусних људи, већ умирућих. То искуство смрти и даје посвећеност.

За неупућене постојање живота после смрти је потпуно нова земља коју они не могу  разумети, немајући искуство, ни вођу.

Посвећеном је ова земља већ позната – он је већ био овде, већ посматрао, иако из даљине и под вођством искусних људи. Он већ зна све путеве и обилазнице другог царства и тамо не иде као беспомоћно дете, већ као одрастао мушкарац. Он, како говоре древни, зна мапу другог света и зна имена натприродних ствари и зато се он не збуњује и не одлази тамо где други од изненађења, необавештености и неискуства, када дођу себи после дубоке духовне обамрлости, не знају шта треба да раде“.

Из горе наведеног се види да се проучавању феномена смрти, велики значај придавао од најранијих времена, па и ми почнимо проучавање овог питања са тачке баштине наших предака. И, пре свега, размотримо њихове идеје о структурама универзума и самог човека.

УНИВЕРЗУМ

Универзум је по својој структури и организацији изузетно компликован.  Предања словенских народа кажу да у нашем Универзуму постоји један извор који укључује сву замисливу и незамисливу разноврсност других Светова.

У савременој терминологији то се назива „Апсолут“, а стари Словени су га звали РА-М-ХА.

РАМХА – извор Нове реалности, у коју се манифестовао из претходне (Старе), као резултат рођења обједињеног моћног енергетског набоја свих мислећих система старе структуре. Тај набој је импулсиван, почетна тачка развоја нових светова, универзума, нових планетарних система, нових цивилизација –  формирано је Супервелико апсолутно Нешто (материјални облак енергије, која је у свом изворном облику хаотична –  то је материјал за рад светлосне енергије Ра-М-ХА).

 

Затим се од РА-М-ХА излио Велики Поток духовних светоносних искри (Дух, Атма, искра Инглије, Жива светлост, Честица Индивидуални) који је гурао пред собом измаглицу материје, лишену до тога Божанске Светлости.

 

Што је даље одлазила Првобитна Жива Светлост, то су мање јарке биле духовне искре.

Енергија светлости, појавивши се из старе реалности, је животородна и носила је у себи информације о облицима живота из старе реалности.

Ушавши у нови Свет, енергија Светла предавала је знања о структури и облицима живота.

Део Првобитне Живе Светлости, која изливши се у низине дубине и тамо се са тамом и измаглицом измешавши, формирала је Првобитно Сијање, од којег су наш Универзум и Универзуми, који се налазе изнад рођени.

 

Али свуда, и на врховима и у низинама, као река плава, текла је река Живог Светла,

са маглом се не мешајући,

названа

Златни Пут.

 

Првобитно Животородно Светло сједињује мноштво Реалности, повезаних са тако названим Великим Дрветом Светова, листовима који се јављају као различити Светови и Реалности.

 

Када се у Новој Вечности разлио Првобитни Живот – порађајући Светлост и рођени били разноразни Универзуми и Реалности, они су формирали Светове Јав, Нав и Прав.

И што су се ближе Првобитном Извору Светлости налазили ови Универзуми и Реалности у различитим сијајућим Световима, то су са више димензија они били испуњени.

 

Свет Прав – састоји се из Универзума и Реалности, који се налазе најближе Првобитном Извору Светла

(у енергоинформационом смислу, као што и сваки од Светова и Јав и Прав и Нав заузимају цео обим наше реалности).

 

Свет Јав – он је четродимензионални Свет људи и живих бића.

Окружујући нас Свет Јав – је Свет жутих Звезда и Сунчаних Система, он је само зрно песка у бесконачном Универзуму. Раме уз раме, са њима постоје Звезде и Сунца, бела, плава, љубичаста, розе, зелена и других боја, нашим чулима несхватљива. Бесконачан им је број али су сви они ништа пред другим Световима, изван нашег Универзума- лежећим.

 

Свет Нав (види појам астрални и ментални) укључује вишедимензионалније Универзуме и Реалности, него Свет Јав.

У почетку је Нав био јединствен, али због сталне супротности Сила Светла и Таме – сви Тамни Светове Нав су били одвојени од Светлих Светова.

 

Сва предања славјанских народа о стварању света, говоре о томе, да је видљива нама материја (Јав) била створена последња.

На почетку, као што смо видели, изнад су створени Светови Прав (светови Богова), затим су распоређени Светови Нав, а затим наши физички Светови.

 

И ако је Свет Људи четродимензионалан (три димензије простора и једна времена), то Светови, који су расположени на Златном Путу, имају следећи број димензија:

Свет Лега – 16,         Свет Арлега – 256,        Светови Арана – 65536,

а даље иду још вишедимензионалнији Светови: Светови Сијања,    Свет Нирване   и тако до Светова Прав.

 

До образовања Светова Јав, били су само Светови Прав и Небески Светови Нав. Светли Нав – зове се Слав а још га зову Плава земља и Сварга Небеска,

а тамни Нав — Пакао (такође, треба да се схвати да је Јав нехетероген, а такође је подељен и на различите области и у њему такође постоји структура намењена за чишћење – Пакао).

 

Сада су за нас Светови Нав само „Земља снова“. Они остају доступни за перцепцију неким људима и данас, али немају сви за то потребну духовну чистоћу.

Повремено у посебним послатим им сновима, спавачи виде у сну тај Свет, осветљен плавом светлошћу (Слав) и да нема привлачности земље, душа се не би вратила са тог светог путовања.

 

Неки виде у сну само улаз у „Плаву земљу“ у облику тунела.

Такви људи када се пробуде, памте посебну, непознато одакле долазећу, светлост, али извор светлости им није јасан. И само мали број душа људи, живећих на земљи, могу намерно да учествују у животу Света Слав, носећи одатле нејасне успомене.

Међутим, у несвесности или у стању дубоког сна, чега се при буђењу ми уопште не сећамо, људи тамо бивају чешће него што они мисле.

 

Густина или разређеност материја различитих Светова, то је само наша људска перцепција.

У Свету Јав (физичком) постоје тако згуснути Светови, у поређењу са којима је густина наше земаљске материје веома занемарљива. И сви ови Светове су насељени, чула живих бића тамо су такође прилагођена на животну средину као овде наша. У сваком свету живећа тамо бића сматрају „постојећим“ – само свој Свет а сви лежећи, иза предела њихове способности да виде, изгледају им непостојећи и апстрактни.

Али поред Света Јав, како је већ поменуто, постоје и Виши Светови и Нав и Прав, и речима нашег ограниченог језика немогуће је правилно описати устројство свих ових виших Светова.

 

Живот у свим световима развија се циклично по спирали  и  у  сваком од великих циклуса, као и у многим малим (свака мала спирала врти се око веће) понављају сличности једног истог догађаја.

Формирање Света се одвија, као спирала око унутрашње духовне тачке, којој она тежи.

 

Циклуси и понављање времена – су исти али не и једнаки и

прошлост се никада не враћа поново.

Интеракција галаксија и других објеката у Свемиру изузетно је тешка. Током тога стално се дешава претакање више танких енергија у гушће и обрнуто.

 

Свака планета, звезда, сунце, има своје двојнике у другим реалностима (у Јаву, Праву, Наву).

И видљив наш Свет згуснуте материје је само сенка од других Светова, образованих не из материјалних атома, већ од честица суптилне енергије.

Смрт старог и рођење новог у Универзуму је стално.

То његово кретање омогућава му да постоји.

  -следи наставак –

Превео: Душан Ми

 

 

 

 

ЛИРСКИ ЗАПИСИ ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

01

Од ране се младости срећем са бесмислом.

Мој лични свети унутарњи рат васцелог живота и бејаше рат за смисао.

Смисао живота и живљења, смисао боравка и стваралаштва на Мидгард-Земљи, смисао сваког смисла – свуда и у свему.

Јер, смисао је, уистини, покретач свега; не само у овоме свету, већ и у свим иним, овостраним и оностраним световима.

Где нема смисла, ту ни живота нема!

02

Боље је не живети, него живети без смисла.

Што ће ми живот без смисла?!

Не треба ми уопште никакав живот, ако то није живот са смислом!

Има више смисла умрети са смислом, но живети без смисла!

Живот без смисла понижава човека до скота.

Јадан је, бедан и ништаван човек који пристаје на живот без смисла.

03

Али, све теже је наћи смисао у овоме свету.

Из године у годину, из дана у дан, гле! све тежи, све мучнији, све болнији и све бесмислинији бива наш живот на Мидгарду.

Мидгардом је завладала тама тамних бића, тама сенки и утвара, тама људи-звери и људи-гмазова.

Никаквог смисла нема више на Мидгард-Земљи, међу бићима која себе називају људима, међу сенкама и утварама што само издалека личе на људе.

04

Мањина Белих Срба, неким чудом преосталих на Мидгарду, неће моћи још дуго да се бори против таме и бесмисла, против гмазова и звериња, против сенки и утвара.

Бело Србство бива све тање и мање, а тама и бесмисао све више дебља и нараста.

И последњи трачак смисла полако чили и гасне у мрачном свету без Белих Богова.

Бели Богови – наши Звездани Преци као да су нас заувек напустили.

Сами смо на Мидгарду, и – све самљи бивамо!

Наш Звездани Род је високо, а ми се – прогнани, одбачени и напуштени од Божанског Рода – ваљамо, попут свиња, у каљугама овога света.

05

Не занимају више никакви хоризонтали путеви, јер сви ти путеви бивају стрампутице и безпутице у свету таме и бесмисла.

Постоји само један једини Излаз и Пролаз, један једини Пут што води и изводи из мрачног света бесмисла – то је Пут Навише, Пут Вертикале, Пут Белих Богова, Пут Белих Орлова.

Крећем се смело и усправно тим Путем, и не осврћем се више иза себе!

Што је било – било је и, прошло!

(Негде у Србском Банату, 12. цветња 7526.)

Доћи ћемо на небо са две разне стране,
потамнели становници овога света,
пред вечер кад на земљи стану да се празне
поља, и падне сан преко камена и цвета.

 

Али биће Богу, кад приспемо у његово крило,
мутно срце наше све провидно,
видеће једини он што је икада било
у нама и светитељско и стидно.

 

Знаће све што се на земљи одиграва,
све што никада нису људи знали:
знане су њему паучинасте стазе мрава,
листови што су по шумама пали.

 

 

Кад последњи осмеси и сузе кану,
после несталих земаљских дана,
наћи ћемо се поново на Божјем длану,

пространијем од осмеха океана.