Моја најлепша песма јесте она

коју још нисам написао,

и коју никада

нећу написати.

Та моја никад написана

и никад испевана песма,

гле!

скривена је у дубинама

духовних сазвежђа и звезданих јата –

с ону страну свих видљивих

светова и васељена,

с ону страну

свих привида и опсена.

 

 

 

 

Руне се лагано тела
Мостови прошлости и будућности
Наша крхка тела … не могу се растегнути
Да додирну будућност … која можда и није
Јер дешава се овога трена
Стрепим да нећемо имати … довољно времена
За све речи што желим изрећи … за додире што за тебе су
Стрепим над тобом и твојима да не будеш тужан
Остављен, сам
Молитве су за тебе из срца мога срца
Лете стално .. Као птице,… Као лишће трепере
Кад ветар стигне
А душа моја извија се …као струна, … Срма
Што плете платно.. Златно … за то тело, крхко, бело.
Поклоном великим Бог ме даривао .. врата љубави отворио
И ето корачам сад .. без тебе тим путем
И гледам гледам .. где скрио си се … бунтован, тужан,
Блед, ..уморан ..успаван ..неверан у вери
Сумња испод обрва … поглед ка Богу и вапај
Чиме заслужио си .. врата љубави отворена
У вечност те воде … ал храбрости треба
За то имати … Срцу срца дозволити
Да засветли … капи воде живе … треба узети
Није срамно волети .. и то дати … показати

У мраку Месец да види … под звездама … радују се
Под небом плавим … на облацима белим
и једним руменим … засјало је већ и
простире се сјај Космосом целим
не да се сакрити под сунцем овим … и друга знају
Уронила сам дубоко у реку, отишла далеко
пливај, лети .. чудо се догодило и .. више их нема
колика снага је то Боже помера се Васељена
не чекај буди што јеси не оклевај
љубав си створио себе понеси, узнеси
мене већ јеси

Крила ми више не расту
заспала сам на асфалту
моја су крила
некада шарена била

 

Летела сам штедела их нисам
пространствима бескрајним
необјашњивим срцем испуњеним
ево сада сад без крила живим

 

Свевидно око моје се више
од пролећа до пролећа мути
лију из њега мајске кише
душа крај трња ћути

 

Сањала сам ноћас
белину плавичастих предела
мекоту додира липа
жутих по стази попалих

 

Уснила сам хиљаду ждралова
Небеса зов ужарени
на њиховим крилима
лептире у њиховим очима

 

Причу о звездама уцвалим
трагањима мирисним митским
ждралови се за пут спремају
на ватрама плавих облака
ка црвеној дубини Васељене

 

Месичином оковани
кораци моји стопе празнине
сва моја невидлутања
по безброј плавих путања

 

Тихује чежња под пазухом
тамо где се крило
са телом спаја
тамо где ја крила немам

 

Три птице слетеше крај мене
раширише своја крила
за којом сада да кренем
која би ме летом озарила

 

Птице очима Бога Сунца.
погледаше ме ширећи крила
питање ми немо по глави јурца
која би од њих мени радостмуци била

 

Ждралови сви лепи удах заcтанe
баш крај мене слетеше
видају мојe незараст ранe
а мени идеја умом кружи
с којим бих могла да продужим

 

Одсекли су ми крила проклети
од љубави знавак отети
седећи данима сам на асфалту
уморнога лица чекала нова да израсту

 

Бескрајно чекала дуго
већ два века моја туго
не радим ништа друго
нова крила чекам
чекам па шта дочекам

Ред је да напишем причу без реда…

Нема недостатака у другима, с тога – не печати усне!

Људи траже … то што има Пут

Не прави од Живота рмбу над рмбовима

Сваки човек (за мене је) Откровење Божије

Потка је плетеница до плетенице, ћилим до ћилима; потка је свест, потка – су светови

Его је рам у који се урамљујемо уместо да путујемо дуж плетеница – из света у свет

Буди чист-а – не губи снагу на извињења

Када људи гњаве као не….не младе, када немају акцију, већ скупљају духовне мрве без реда, да би се показали пред другима, посебно необавештенима- то је таштина, то је гордост, то је духовна мастурба

Не живи по уштогљеном сценарију писаном за “гомилу“, за “овце“! Пиши сам-а свој живот, слушај срце и душу, лутај скакутајући са планине на планину

Не ушушкавај се! Баци свилене пелене, душеке, јоргане, јастуке! Изађи на снег, проби лед, окали се у води леденој!

Не брини о било чему! Чувај чело од бора водоравница! Нема ничега, на овом свету и свим вишим световима, о чему би требало бринути. Протљај очи – једном, два пута, десет пута, сто пута … и гледај – кроз масиве високих планина, кроз облаке, кроз Васељене!

Непознато, тајновито – висине, дубине – ту је вредност, ту је иза-зов.Тамо тражи, тамо скочи!

Понекад пусти крв и призивај звери. Чувај се тих дана да не прекардашиш!

Баци луткице које скупљаш, баци каменчиће, сличице, књижице. Иди слободан-а и неустрашив-а, иди, иди… у Светлост

Свакодневница – уштогљена и уштројена, то је пакао, другог нема! То је духовни аутизам… Ман’те ме се, Тугољуби! Тражим Глас захукталих!

Шта радиш? – питају ме. Одговарам свима, заувек: ја се непрекидно одушодухосвестолицетворујем!

Ми смо вечна бића. На нама је дуго била копрена незнања. Пливајмо радосно кроз Вечност, тражимо Безкрај…

Најподмуклији, најпотуљенији врази и душмани Белога Србства –

то су лажни срби, то су србски издајници и изроди.

Због тих лажних срба,

због тих србских издајника и изрода,

Бело је Србство, гле!

улудо гинуло кроз тисућлећа.

У једном будућем рату –

који се већ увелико спрема! –

Бели Срби не смеју више да гину

зарад лажног србства.

Нека чувају себе

за један будући живот

у једном долазећем –

лепшем и дивотнијем –

свету Богова! 

Муњом опаљен грм на суром пропланку стоји,

Кô црн и мрачан див. И густе травице сплет

Горди му увија стас – и горски несташан лахор

Лелуја шарен цвет.

 

 

 

И зима дође већ, и својом студеном руком

Покида накит сав и гору обнажи сву,

Ал’ многа зима још са хладним ветром ће доћи,

А он ће бити ту.

Пловиш кроз мој живот кô сан једне страсти

која нема бића: отишла је барка
из далеког царства сва од сунца жарка;
весла јој и једра уморна од сласти

пала. А моја је душа као море,
љутка се и гиба по њој златна љуска:
ко кишом црвених ружа вода пљуска,
од кикота твога; запаљени горе 

Посвећено дивотним, божанским душама Великог Гаја.

 

 

Пун Месец понад модрих и моћних крошања дрвета, и звездана јата над тајинственим и тајносаним пољима банатским.

Од Вршачког горја, у позно доба ноћи, уз вилинске гајде и свирале равнице, стиже, разбарушен и распојасан, ветар са Црвене горе.

Ноћ за тиховање и сневање.

Ноћ за буђење и освешћивање душе.

Ноћ пунога Месеца и јасних звезданих јата што вечно круже над нама, али, и у нама!

 

 

 

 

 

Све је са свим повезано, у свим овостраним, као и у свим оностраним пространствима и световима.

Сва бића на Земљи, са свим бићима у милијардама звезданих јата, чине једно Биће и Једно Суштаство.

Сви ми живимо једни у другима.

Сви смо ми жива огледала једни другима.

ПраВасељена је Велики Холограм.

ПраВасељена је Једна Велика Душа.

Свако се од нас у свакоме од нас, свакога часа и свакога трена, огледа и препознаје.

 

 

 

 

 

Велики Гај, село између јаве и сна.

Село где се преплићу и прожимају прошлост и будућност, творећи Овај Тренутак – Вечно Сада!

У овоме селу рађаху су наше прве, детиње и девичански чисте љубави; оне љубави пуне туге, сете и боли душе; оне љубави које вечно остају негде у сновима песника, у тајносаним пространствима између јаве и сна; оне љубави које никада преболели нисмо!

 

 

 

 

 

Вазда се враћам Великом Гају, а да не знам што!

Враћам се, као да је ту Пупак Света.

Као да је ту Почетак Свих Почетака.

Нешто ме из Оностраног, с ону страну Обзорја Догађања, с ону страну ветрова и киша, свагда изнова позива и призива у Велики Гај.

Можда је то нешто што не знам да знам!

Ми много тога знамо, а нисмо ни свесни да знамо.

То су она знања која смо понели собом низводећи се из звезданих, божанских висина у Мајчино Срце.

У ПраВодеан у Утроби Мајке.

Да, ми се вазда изнова рађамо и умиремо.

Ми смо бесмртна, вечна бића, која се селе из света у свет, из једног звезданог јата у друго звездано јато – без почетка и свршетка.

 

 

 

Имам драгих и милих бића у Великом Гају.

Сви су они у мојему срцу, у мојој души, у мојим песничким сновима записани.

Они то никада сазнати неће – али, шта то мари!

Љубав није узимање, већ давање.

Љубав је кад дајеш себе, кад се посвећујеш ближњима.

Љубав је кад о ближњима, кад о свим драгим и милим бићима, имаш најлепше мисли и најлепше снове.

Ако не сневаш Љубав, никада нећеш ни познати Љубав!

Све што сневамо – то нам се и дешава.

Наши снови, гле, бивају наша Судбина!

 

У Великом Гају, месеца жетвара (јула),  7522/2014. године.