Лирски записи

01

Има знања која човека убијају, која му душу разбољевају.

Има знања паразита, сисача животних сокова и животних дејстава, астралних вампира.

Има знања која човека запоседају онако како то нечисти духови чине.

Управо се ова истина највише и скрива од народа, а ја сам до ове истине дошао у Акаши.

 

02

Поробљавање човека, човечанства, бића као и Мајке Земље догодило се давно, у далекој, далекој прошлости.

Црни владари из једне суседне галаксије, улетели су у нашу галаксију, те походили, освојили, запосели и поробили свеколику Земљу.

Потом су свим словесним бићима на Земљи поништили божански програм те, уместо божанског, поставили  свој рушилачки, разарачки и убилачки програм.

Тако је осујећена мисија првобитне звездане расе, чија је замисао била да сва бића, као и саму Мајку Земљу, подигне на виши ступањ Божанског Присуства, те да нашу Планету уведе у ред духовних звезда.

 

03

Уместо божанских и стваралачких знања која смо поседовали у ПраИскону, ми смо и буквално запоседнути знањима која нас враћају уназад према Ништавилу и НеПрисуству.

Срећа је, заиста, што наш првобитни божански програм није посве уништен (није ни могао да се уништи!), тако да је, доцније убачени, противбожански програм само накалемљен на првобитни, али су зато у нашој Свести остале црне рупе које ометају наше видовито освешћивање.

 

04

Црне рупе у нашој Свести најбоље осећамо и препознајемо када почнемо да изучавамо такозване фундаменталне, природне и позитивистичке науке.

Када посвећени трагалац зарони у математику, физику, астрономију и астрофизику, он ће, у једном тренутку, осетити и схватити како га та знања просто усисавају унутра управо онако како космичке црне рупе све постојеће и бивајуће у себе усисавају, поништавају и престварују.

Ако овај наш посвећени трагалац успе, неким чудом, да се преко свог првобитног божанског програма извуче из вртлога противбожанских знања, он ће схватити и освести да фундаменталне науке почивају на лажи и опсени црних галактичких владара.

 

05

Нама је тешко то да схватимо, зато што смо од малих ногу запоседнути позитивистичким и противбожанским знањима, да су у математици, у еуклидовској геометрији, у физици (овој или оној), у астрономији, као и у аристотеловској логици, све саме обмане и самообмане, све саме преваре и опсене.

Ништа није тако како тумаче науке, већ је све опречно и супротно томе.

Истина с ону страну, с ону страну свега у овом појавном свету, с ону страну свих тих назови позитивистичких фундаменталних наука.

 

06

Сва тумачења су погрешна, а погрешна су зато што смо испали из истинитог и божанског програма.

Истина је, да је све што видимо напoљу, уистини, дубоко негде у нашему унутарњем бићу.

Све ове планете и звезде, сва ова сазвежђа и звездана јата, нису напољу, већ у нама унутра.

Те приче, да је та и та звезда удаљена од нас толико и толико милиона или милајрди светлосних година јесу приче људи у опсени, приче људи поробљеног ума и запоседнутог духа.

Постоји пречица, а то је унутарњи пут.

Простор је привид.

Постоји само време које се наизменице шири и скупља, разређује и згушњава.

Време се превазилази и надилази; стваралачким духом се надилази и превазилази.

 

Наш живот губи сваки смисао,

ако вечно стрепимо

и страхујемо за живот!

Све док стрепимо

 и страхујемо за живот,

 ми и не живимо живот!

Живот се живи с ону страну

свих брига, стрепњи и страхова;

с ону страну живота и смрти,

с ону страну свих опсена.

 

Све оно што нам Природа дарива, морамо с благодарноћу да примамо.

Благодарност је наш одговор Природи и Васељени, на све њихове животне дарове и плодове.

Кад престане наша благодарност, тада ће и Природа престати да нас благосиља.

Благодарност је најлепши и једини одговор на благослов.

Благодарност и благодарна, благородна љубав!

Мој пријатељ Иван Храст из Ниша, велики посвећеник Природе, путује Србијом и свуда сади храст.

Засадио је до сада на тисуће младица храста.

Од Радана до Фрушке горе, и од Старе планине до Јавора и Голије.

Зато се и зове Иван Храст.

Храст је његово и име и презиме.

Иван се ородио и поистоветио са Храстом; Иван је постао – Храст!

Храст је Свето Дрво наших Древних Предака.

Звали су га још и Хлебно Дрво.

Зато што је наше Древне Претке хранио храстов жир.

Од брашна храстовог жира месили су хлеб свагдањи.

И били су здрави и јаки као Храст.

СЕОБЕ СЛОВЕНА НИЈЕ БИЛО

(ЛИРСКИ ЗАПИСИ)

 

01

Сеобе Словена није било!

Али је неке Србе, ђаке ватиканске, берлинске и бечке школе, заиста, немогуће уразумити и освестити.

То је непоправљив и, дозлабога тврдоглав сој!

Они и даље препричавају несувисле и бесловесне приче о сеобама Словена, а нити је било Словена, нити је, пак, бивало икаквих сеоба!

Нико тврдовратији и нико тврдоглавији у неприхватању истине о древним ВедСрбима, од ових ватиканских, берлинских и бечких зомбираних школараца, који само привидно имају србска имена, док у суштини ничег србског у себи немају.

Свако словестан одавно зна да није било сеоба Словена, зато што Словена, напросто, и није било, већ да је у древности постојао један велик народ, који је заузимао евро-азијаска пространства, а од тог великог евро-азијског народа постадоше и настадоше сви ини европски и азијски народи.

Тај древан ведски народ имађаше многа имена, али је, кроз стотину векова, остао запамћен по имену Срб – Слово Реци Бог!

Ова истина о ВедСрбима мора вазда и увек изнова да се понавља, управо због тих тврдовратих и тврдоглавих ватиканских, берлинских и бечких надри-научењака.

 

02

И још нешто.

Ми никада не бејасмо били пагани, незнабошци и безбожници – то смо постали тек после покрштавања!

Ниједан словестан и самосвестан Србин не може да прихвати ту ватиканску лаж – да нас до Немањића нигде није било, а онда нас наједном свуда има!

У далекој древности, педесет векова пре појаве јудео-кршћанства, имали смо високу културу и још вишу духовност, а пагани и незнабошци бејаху они који нас називају паганима и незнабошцима.

 

03

Сваки пробуђен и освешћен Србин, не само што поштује, већ и живи Веру својих предака.

Наша Вера и наши богови – то је наша стварност!

Није то никаква прошлост, већ садашњост – овај сушти  тренутак вечности, ово вечно сада!

 

Што више истражујем србски језик, што дубље улазим у биће србског језика (а језик и јесте песникова судбина), све сам сигурнији, да на Мидгарду, да у Васељени постоји само један једини језик – србски језик!

У последње време, све речи које чујем, из било којег језика, мени звуче србски!

Нема туђица – све речи су србице, само што су у различитим језицима различито изокренуте и уврнуте.

Кад кажем да је србски језик – језик мајка, онда то, уистини, и знам!

Чак ми и гласови, шумови и звуци у Природи звуче као србске ономатопејске речи.

Жубор потока, шуморење топола и јасика, хујање ветра, грмљавина – све су то србске ономатопејске (подражавајуће, опонашајуће) речи.

И Природа говори србским језиком!

Кад се песник – у најдубљим дубинама и највишим висинама – повеже са бићем и суштаством србског језика, тада србски језик за њега не бива само обично биће, већ Божанство!

Будим Око у оку . . .

Дужица је откровење. . .

* *

У Тијанији време за одлучност, радост, храброст, давање, тишину, љубав и скромност је – сада. Ове особине су одредице човека Златног  доба. Тако подигнути, комшије моје и ја, првог делатног дана 2014. године, како године рачунају крадљивци наше славне прошлости, ушли смо у тишину и празнину. Када је ментал охлађен јасно се види да су све

 наде лажне, да служе за одржавање илузија, а стварање је главна радња човека који ради на утемељењу Златног доба. Тиховање је најмоћније стварање, посебно тиховање у групи. То радимо много година, а сада смо појачали дејство. Сваки Тијанијац је у стању високог духовног аутоматизма, и може вољно да мења простор исијавањем малених сверица које јонизују околину и шире дубоки мир. Из стања мира, стања истинске повезаности са праизвором, стварају се најумнија дела у свим областима живота.

* * *

Ставили смо исту идеју у наша срца и удвадесетостручили пажњу. Намах се променило и проширило поље Тијаније километрима далеко. Сива несвесност, која има само једну будућност, претворила се у свесност са више будућности. Видели смо да свесна дела исписују одговоре испред наших носева. Нестају апсурди – неменикуће. Растајући се од старих навика постајемо радосни, јер нам се Бог открио, тако близу. У дубљем тиховању ослушкујемо звезду северњачу, звезду стаменицу, око које се окреће свет,где је наш празавичај. Ослух нам даје увид да смо дуго пили грке воде и јели

грке смокве, и да нас је Јама ништитељ – смрт лако одводио иза пусте јаруге, одакле смо се враћали много пута да понављамо старе лекције.

* * * *

Данас сам, за друго тиховање, изабрао једно од многих места моћи којим Тијанија обилује. То је Манити вир, жив-вир Тијаније, капија за Виланију, и капија за оносвет. Мој деда Никола, храбри солунац, који је седам година провео у рату, једини је смео ноћу да прође поред вира, а да му виле нису

могле наудити. Увек је говорио да је важно капу носити и њоме чело до очију прекрити, јер виле и вилани човеку преко чела избијају електрично тело, и тако га омаме и избезуме, да од страха може да полуди, чак и живот да изгуби. То место сам изабрао да у тиховању очистимо талоге прошлости да се чиста вода Златног доба неби мутила. Потом смо се нас двадесеторица претворили у течне форме да се лукавци не досете и замуте вир. И хоћемо да их протерамо у помор – заборав. Овај рад није лак за нас. Сви смо осетили телотрес

и главотрес и уснуће тела. Имали смо још само малчице снаге – да у вир убацимо двадесет геометријских облика – коцка, купа, коцка које ће се умножити и потећи низ реку Тијану.

* * * * *

Ово су реченице-силнице које је мој деда Никола понављао кад је ноћу пролазио поред Манитог вира, да онемоћа виле и вилане:

– Ћилимице – осмице, покажи ми лице

– Сликописом убрзавам откосе

– Прамајко Свемајко, видик им заклони

– Носим орах рђавид да вам обневидим намере

– Дајем вам несебичност, еликсир у еликсиру

– Дођите у мој светли храм – Мир

-Разграђујем тачку из које могу да изађу ватрени тигрови

– У дослуху са циљем – бацам неиздрж, низдину и невид

– Звоним са стишјекњавим звоном са овна пред-водника

– Треће око ми је јуродиво и исијава кошчате зраке

– Ој, виле, вилице, моје сестрице!!!

5. 01. 2014. год

 

(Песма се родила после сусрета с Владаном Пантелићем,

врлим пријатељем из Тијаније Праисконе.)

Често нам се дешава,

да прођемо поред просветљеног човека,

а да га уопште и не приметимо.

Тај просветљени човек

једном ће нам се пројавити у косматом и брадатом старцу

што усамљен седи на тргу и проси;

други пут ће се,

можда,

указати у неком детету

које нас изненада,

у мимоходу,

привуче својим крупним и ужагреним очима

из којих избија нека чудесна

и тајанствена светлост…

Ако смо будни,

и свесни,

сваки наш сусрет

са просветљеним човеком,  

може бити једнак 

сусрету са Живим Богом.

(На Истеру, у сутон вечерњи, 8. цветња 7526.)

Зрак на коме стојим

моје је одмориште

место за  мисли, премисли,

послемисли ,,,

сви путеви су слободни

пролази зелени,

капија  нема одавно,,,

преда мном нестају

оне што остају

два прста чекају

од две леве руке

од две десне руке

оне не праве питање

срце трепти, говори,

он стиже,

носим те на рукама

ти носиш мене,

негде иде твоја рука

прва, негде моја

исто је…

Пловидба ипак,

има једног капетана…

он кормилари

путевима небеским

нашим…

пробијамо паучину чекања,,,

избијамо на …чистину

право пред Јединога

Бога!

 

Ни у туђини не запустим

обичај рода, стар и свет:

На празник пролећа да пустим

птичицу у слободан лет.

 

 

Утеху нађох у том спору:

Зашто да гунђам Богу, знам,

кад могу бар једноме створу

да слободу дарујем сам.