Драган Симовић: Што даље од људи – све смо ближе Богу!


Ништа људско не остаје иза нас, јер нема шта ни да остане.

Иза нас остају само божанске вредности.

Оно што су богови у нама творили кроз нас.

Људи сами по себи немају никаквих вредности.

Људи нису створили ни један једини свет.

Све што је у овоме свету вредно и лепо – то није од људи, већ од богова.

Можда су људи још на нешто личили док су били вођени од богова, али, откада су богови напустили људе, у људима више ничег вредног и битног нема.

Од људи је остала само љуштура и грозота пустоши.

Човек који је кренуо Путем навише, ка Извору Живота, мора да осећа гађење над свим људским.

Што даље од људи – све смо ближе Богу!

Владимир Таминџић: Остави увек тајну неку…


Остави увек тајну неку,
у себи скривену,
и више него што примаш,
пружи другом човеку,
ал не дај никад ником
душу огољену.
Боли нека мирују у души, 
други их не морају знати.
И кад се око тебе све руши…
Издржи…
Иди даље…
Немој се освртати!
У СПОМЕН НА ПРИЈАТЕЉА ПЕСНИКА
Памтим Владимира Таминџића по доброти и чистоти песничке душе.
Био је песник, праискони ловац и адвокат.
Поезију је љубио изнад свега.
Обожавао је руске песнике, поготову Јевтушенка и Владимира Висоцког.
Рођен је у Банатском Карловцу, и поживео је у овоме свету шездесет и седам година.
Погинуо је у лову, у јесен 2008. године, на падинама Делиблатске пешчаре.
Иза себе је оставио двојицу синова и две кћери, као и две књиге поезије: Ловчева предсказања и Ловац и казна.
Сетих се, изненада, свог пријатеља песника.
Неким чудом, гле! нађох ову његову предивну песму – па још и слику! – у неким новинама.
Заиста, Владимира Таминџића памтим по доброти и чистоти песничке душе!
(Драган Симовић)

Последњи трзај – Вељко Вујовић


482003_219956901462136_929735628_n

Последњи трзај нашег рода мора бити јак,
Јак како планина види реку у подножју мрак,
Последњи трзај на љубав нек’ годи,
Последњи трзај мора видети те очи.

Ватра у грудима нек мирише на бој,
У годинама нашег слома осећа се то,
Светлост у глави, никада мрак,
И последњи одраз сенке наше убија ту гамад.

Сикће са планине велелепни орао,
Криком својим доказује господарство његово,
Вук кад завија осети се снажни зов,
Чопора његовог у улози народа мог.

Захвалност у срцу имам за тебе,
Али морам да унапређујем и самога себе,
Како не бих пао, знања нам треба,
И ти да се уздигнеш и да будеш једна.

Бол и тугу каналишем кроз борбу,
Нећу да те убијем и идем у поворку,
Као туга што се у мени скупља,
Мој пут је вечан, није кривуља.

За ратника борба значи част,
За Србина борба привилегија и спас,
Душа нам је велика к’о космос,
Немој нас разљутити јер мач ти је за носом.

Сама нам је природа прека,
Волимо јунаштво и исказивање вечно,
Са духом ратника и гуслара песмом,
Са кодексом понашања ми ходамо етично.

Сада иде наше златно време,
Наше право на наше излечење.

Ирена М.:Глумац


image-0-02-05-2a93cdfa97c6b7a20a0ea44c36dc983d40a88b34f1afa8102562d36301bf6686-V

Улога
Додељена расном глумцу
Који док текст говори
Стомак окреће
Који док ћути
Изгледа ко да тишина умреће
Главна улога
Изискује онога
Који гази по мртвима
Не би ли се додворио мравима
Ситним стварима
Безначајној прашини
Рупи у звезданој паучини
Тако док лед пробија
Народ на њега да се угледа
Што већи
Збирштина мишића
Набреклог мозга
Од пића
Неких ситних задовољстава
Похоте на не бриге
Дворске луде у арени
Док га черече хијене
Он да стоји
И да блене
Безлична маса да кличе
Навија
Док се не спусти застава
Одлучи се да је улога
Одрадила своје
Глумац бачен међу потрошене јунаке
Гледаћемо нове
Спремне на потресну причу
Трампећи живот за сићу
Спречавајући
Напредак у бићу
…
Једнога дана када свега буде доста
Велика кутија буде мрачна
Угашена
Јер се истрошила
Неће моћи да пружи
Што се од ње тражи
Будиће се човек
Одрастао у магли
Хранећи се лажи
А глумац
Ко за њега пита
Ко њега тражи
…

Глина
Припада маси
Меси се и преправља
Буде једно време занимљива
Онда је однесе
Досада

…

Народ наплати време
Које наноси бреме

…

Живот биља


Светост биљака, проистекла из њихове одлике да у себи садрже бит животодавности, приметна је из односа према последњем снопу пожњевеног жита и коришћењу његовог семена како приликом првог сејања тако и у бројним другим обредима који имају за циљ обезбеђивање плодности. Тако схваћене, биљке налазимо у различитим обредним као и фолклорним текстовима. Ту се најчешће јављају житарице попут пшенице и проса, лан, конопља али и неке врсте воћа. Својим развитком оне јасно одражавају ток природе и сходно томе постају модел људског живота. У оквиру ових представа јавља се засебна целина која приповеда о животу биља од сејања до крајњих производа који од њих настају. Са нагласаком стављеним на процесе који следе након сазревања и убирања биљака односно на метафоричне муке којима том приликом подлежу. Увиђа се широка примена оваквог описа. Тако исту нит запажамо међу обредним пролетњим песмама, које најављују благодатне дане или међу магијским текстовима којима је циљ да се опасност смилује над наведеном патњом, односно да се отера страхом од човека који те муке наноси. Исто тако ове представе се могу наћи и ван обредних текстов, међу баснама и дечијим играма. У свима одражавајући значај биља, али и представу о животном кругу и његовој временској одређености.

Текст: Душан Божић

ИЗВОР: Српска родноверна жупа „Луг Велеса

Златне ресе


18275031_1465842923482959_2751611485214973259_n

Ову фразу бележимо у обредним песмама све три гране словенских народа, што нам даје за право да је означимо као прасловенску. Она се употребљава при опису врха стабла света, када орао или каква друга птица настањена на том врху, својом активношћу отреса златне ресе. При падању на земљу оне се јављају и у виду златног перја или златне росе. Потом се сакупљају и носе к златару који од њих израђује различите обредне предмете од којих су најзначајнији кључеви. Опадање златних реса, као и предмети израђени од њих наговештавају божанску свадбу. Потврду о старини овог мотива налазимо највише у балтичкој традицији али и код других индоевропљана.

Na śród dworu jawor stoi – hej leluja!
Na jaworze złota rzęsa – hej leluja!
I przylecieli rajskie ptaszęta – hej leluja!
I obtrzęśli złote. złote rzęsy – hej leluja!
I wybiegła nadobna dziewczyna – hej leluja!
I rozpuściła swój biały fartuszek – hej leluja!
I pozbierała złote. złote rzęsy – hej leluja!
I skoczyła do złotniczeńka – hej leluja!

А в поли близко дороги,
Божая, божая мати,
а все в золотi ходила,
садок сажений наострожений,
а в тiм садочку бiла постiлка,
а в тiй постiлцi кгречна дiва,
ряси серегла и там заснула.
Райски пташочки рано злинули,
рано злинули, рясу сшайнули.
Золота ряса дуже звенiла,
дуже звенiла, дiву збудила.
А дiва встала, рясу зiбрала,
зiбрала рясу, чтом до поясу,
понесла жь собi до золотника:
– А помагай Бiг золотниченьку,
золотниченьку, ремесниченьку!
А зроби жь мiнi золоту шубу,
а з обрiзочкiв золотий пояс,
а с отрусочок в срiбний перстенец,
по тiм останку перлову тканку.

Pred kućom ti bor zeleni – kolendo, kolendo!
na njem tica orle sjedi – veselo, veselo!
lijepo pjeva i besjedi – kolendo, kolendo!
Kako orle kljunom trese – veselo, veselo!
otpadaju zlatne rese – ko/endo, kolendo!
vi kupite zlatne rese – veselo, veselo!
nosite ih u zlatara – kolendo, kolendo!
da sakuje zlatne ključe – veselo, veselo!

Текст: Душан Божић, Ивана Мораревић

Литература:
Radoslav Katičić – „Božanski boj“, Ibis grafika, Zagreb, 2008
Radoslav Katičić – „Zeleni lug“, Ibis grafika, Zagreb, 2010

Слика:
Врх – Душан Божић

ИЗВОР: Српска родноверна жупа „Луг Велеса”

ПОСЛЕДЊИ РАТ – Јагода А Маринковић


18301609_739314892897353_3186597039977165512_n

Прво су летеле
ужарене камене лопте
и копља с врхом бутне кости
стреле
у невина срца долетеле

Спаљени векови и дани
занавек одсањани
кроз прозор камене куће
увлачи се дим у свануће

Траје сабласни мук
с мирисом на барут
утихнуле птице
ућутао ћук

Ново лице слободе
раздели старе народе
прво су пред зид
извели убијени стид

Исконски срам
бацили на кам
смрт замрачује улице
на брегу топовски нишан
скупља убијене зенице

Ирена М.:Позорница


13592274_322475328084184_216612469379394531_n

На позорници једнога живота
Игра се представа
Сто и нека
Јубиларна
Иста за редом
Глумци постава сцена
Држе истог кореографа
Људи се поломише
Гледаше
Гледаше
Блејаше
Блејаше
Нит што чули
Нити чега видели
Стидели се једни другима
Да признају
Позориште мрачна просторија
Одаја пуна људскога лудила
Који из бунила
Причају да је режија
Вансеријска
Представа незаменљива
А нигде никога
Ни глумаца
Редитеља
Сцене
Пусто је
Прашњаво и ужегло
На глупости
Недостојанства
Да један из крда викне
Да представе и позоришта
Нема нигде
Фикција
Ништа се не игра
Глуме себи самима
Интрига
Култура заспала
Плакала данима
Дах изгубила
…
После једног времена
Чуће се гласине
Да тражи се
Управа…

Прва представа биће
Монолог
Признања испред огледала

Чедвик Цветковић: Некада не тако давно


Некада не тако давно
Људи су на нешто
Што је
Другачије
Реаговали из мудрости
Са радошћу
Данас на жалост
Већина реагује
Из памети
Са љутњом
Толико су пали
На ниску грану
Једнакости
Уместо
Да погледају све гране
И лепоте различитости.

Верица Стојиљковић: Пуцањ боје аларма


Сунце, зрака нежних, меких,

сунце које знаш већ дуго,

гледаш из оближње шуме, иза грања,…..

 осећај се диван ствара и милина обавија

биће и мислиш…о лепоте …..

драгог загрљаја!

Ал кад посред тога …   појави се слика…..

тамна, …. стара – ко исечак

из подрумских новина  –

личи на човека познатога али….

он то бити и не мора….

шта чиниш?…..

До Свестворитеља одеш,

за решење помоћ затражиш:

 ал решење тражиш да не буде

по ,,твојој,, жељи,  мисли,

но по науму њега, што све ствара.

Промисао његова изнад снова твојих јесте!

Е тада, по решењу загонетке,

за тебе, небо се отвара!

А све почне…….

пуцњем боје аларма…..знаш то …дуго…..већ

па лепота најпре послата не може да завара!