Небом боје дуге плаве
Звезде плове од сафира
Мир је овде Дар … СвеМира
Капије су отворене
Кроз њих Ветар плави стиже
Сваку звезду помилује
Душу сети на трептаје
Отворе се срца врата
Сваки трептај реч је једна
Љубав Роду вечно вредна
ГОСПОДЕ МОЈ, ЉУБЉЕНИ И ЖЕЉЕНИ!
Господе мој, Љубљени и Жељени! уморих се одвећ од лутања и трагања кроз многе привидне животе, кроз многе светове обличја, кроз многа видљива и невидљива пространства Васељене, непрестанце, без предаха – из дана у дан, из године у годину, из века у век, из еона у еон – трагајући за Сврхом и Смислом, за Добротом и Чистотом, за Дивотом и Љубављу.
Схватио сам – најзад – Господе мој, Љубљени и Жељени! да све је варка и обмана, да све је опсена и омаја, у свим обличјима, у свим ликовима, у свим вештаственим световима, те да моја Душа, вечна луталица, нигде неће наћи ни мира ни спокоја, све док се Ја не одрекнем својега Ја, све док моје Ја не постане Твоје Ја, све док се моје Ја не стопи и не сједини са Твојим Ја – Извором Вечног Живота!
Господе мој, Љубљени и Жељени! услиши моју једину молитву у овоме трену вечности: Да никада више Ја не будем – Изван Тебе – Ја, већ једино и навек – с Тобом и у Теби, мој Господе!
Пут нас води ево за Панчево
слика њена, два кестена
у руци ми њена бела, пола длана заузела
хоћу осмех да ти видим, мила дево
благи поглед с лица њена, као сена
као перо датакну ме усна врела
Ех прошлости, тамнице младости
сви кључеви у понору,баш пред зору
звезда мину за планину
да ми те је загрлити срећо моја и радости
прве зраке дочекати на прозору
осетити загрљаја сву топлину
Дај ручицу да те водим, нежном речи да заводим
слатки осмех одвећ знадем, име љубав да ти дадем
загрљаје топле снивам, бело вино да доливам
предрасуде све оголим, од окова ослободим
као лопов притајим се, загрљаје све покрадем
па до зоре пијан, бадеме целивам
Корак иза ти ме прати, мораш знати
сузе све сам исплакао, мало у’зо, више дао
прошлост сенка за мном вуче, без милости туче
остало је пола срца, хтео бих га теби дати
траг остао и горчина што раније нисам знао
два кестена што ми срце сада муче
22,57х01.03.2015
Невидљиво прожима
Језгра сузбија
Између пора пукотина
Његове мисли ходају
Несавршенству
Савршенство додају
Точи се
Лек у чаши
Пије се у здравље
Помоћ од онога
Кога знамо од вајкада
Видимо кад нам је личност
Јака
Осветли се
Трен у минути
Ко да свиће
Зора кличе
Дан руди
Пробуде се силни зраци
Од топлоте коју нуди
На тананим мостовима
Силази прилази
Одлази долази
Нечујно бескрајан
Тежина
Колика је његова даљина
Високо горе
Ниско доле
Несагледиво је
Мало беше један час
Па се прену порасте
Прерасте сву замисао
Нашу
Његову
БезПризора призор
Непробојно невидљиво стакло
По њему се лети глатко
На висине где се кад кад губи
Тешко дишу груди
Да није њега да сабија
Деца би просторе прерасла
Да није њега да напаја
Свећа би се угасила
Да није њега
Знање би се точило
Непрекидно
Било би доступно
Отрцано
Бесмислено
Само себи подругљиво
Свашта на ум пада
Кад човек се знању не нада
Тражење одговора
Кад мисли саме лутају
Пронађу пут
Саме одгонетну
Онда се дечијом силином радују
Долина мала то беше пре
У којој људи било није;
Пођоше у рат једног трена
Следећи звезде благих зена
Што с плавих кула ноћу скрећу
Стражарски поглед свој ка цвећу,
Док целог дана међу њима
Сунце у леним лежи снима.
Посетилац ће признати сада
Да тужном доли немир влада.
Све осим зрака што, све тежи,
Над магичном самоћом лежи.
Стабла без ветра, да им гиб прида,
Дрхте ко море које се кида
Око магловитих Хебрида!
Ах, нема нигде ветру знака,
Да хрпу шуштавих облака
Небом од зоре гна до мрака,
Над љубицама које мазне
Личе на људске очи разне –
Над љиљанима који крију
Безимен гроб где сузе лију!
Њишу се: – цуре капи вечне
Из мирисне им чашке млечне.
Плачу: – низ стабљике им пузе,
Попут драгуља трајне сузе.
Сваки пробуђен човек
бива усамљен
у овоме свету,
али зато, гле!
у неким далеким звезданим световима,
с ону страну
свих омаја и опсена,
има на тисуће
незнаних пријатеља.
О, ви, далека звездана јата!
Како је болно у свету људи,
и како је тужно бити човек,
кад нигде човека више нема!
О, ви, далека звездана јата!
Поћи ћу за вама на пут далек,
на пут далек без повратка,
с ону страну свих ужаса,
свих грозота и страхота,
света овог од опсена –
тужног света
што нестаје!
О, ви, далека звездана јата!
Часак један причекајте,
да ми крила ојачају,
да упоред с вама пловим
за даљине од пурпура!
(Борис Олшански: Русалке)
Разбише се облаци, а Сунце се створи
Зракама златним, моје лице осветли
Обрис пољупца, на мојим уснама
Кроз избледели траг заблиста
И ја се сетих тренутака сретних
Узбурканих таласа и облака сетних
Пољубац избледео, као вода слана
Још увек ми на уснама почива
та болна ранa
Један малени цвет
још ни проговорио није
а већ је знао све тајне сунца
и све што земља крије.
Један малени цвет
још није ни проходо
а већ је умео сам да се храни
светлошћу, ваздухом и водом.
Један малени цвет
на зна да чита и пише,
ал’ зна шта је живот, шта је свет,
и мирише, мирише.
