Ирена М.: Десант


 

tumblr_nb8q8hFtQe1tj0ejxo1_1280

Марширају
Чизме оловне
Чују се
Тако под теретом
Камен кад пуца
Од поплаве
Најезде бујице
Што није укорењено
Лако измени се
Отргне се
Нестане
Макне са мртве тачке
Место промени
Ново настани
Није војска под генералом
Командом његовом
Па маршира уједначено
Ко да добоши
Означавају време једно
Кад се срам
Осуђивао
Погледима испод очију
Кад лупало се
Док СВИ не чују
Наук свима
Ритам откуцаја
Срце бележи
Тако звучи издаја
Човечија
Није војска Земљу газила
Није војска ногом крочила
Генерали силни похитали
Ка висини
Неким мирним пределима
Где се њина знања у ген пренела
Па се душа жива свима разделила
Па се чело од истине узнело
То небом трење царује
Две силе неизмењиве
Одмеравају силу
Практикују равнотежу
Развијају вештину
Кад већ доле не чују тишину
Решиле и оне да се огласе
Кад већ може народ
Пропадати од досаде
Не налазећи сврху
Што не би оне
У Рајском врту

Драган Симовић: Срби и Руси наспрам Словена


Срби и Руси нису Словени.

Словени су, већ вековима, гле! најпотуљенији, најподмуклији, најлукавији непријатељи Срба и Руса.

Србомржња и русомржња рођена је управо међу словенским племенима и народима, међу Словенима јуде-кршћанима.

Најгрозније злочине над Србима извршили су ватикански Јужни Словени.

Они су, у двадесетом столећу, и биолошки и културно уништили Србство.

Они су растурили и уништили србску државу.

Они су највеће и најужасније лажи Средњом и Западном Европом ширили о Србима.

Срби и Руси немају ничег заједничког са Словенима.

Словени нису од нашег Рода.

То су нека туђинска, азијатска племена која су, пре двадесетак векова, од Срба и Руса примила културу, традицију, религију и језик.

Срби и Руси припадају Звезданој Раси, Раси Вертикале.

Словени су сушта супротност Србима и Русима, сушта супротност на свим пољима и у свему.

Ја сам давно схватио и освестио, да Срби нису Словени, а неколико година потом – да ни Руси нису Словени.

Демонизација и сатанизација Срба и Руса вршена је преко словенских престоних градова: Варшаве, Кракова, Прага, Загреба, Љубљане, Софије…

Беч и Берлин су иза тога само преузимали већ обрађен пропагандни материјал од Словена.

Словенство, свесловенство, панславизам – то су по Србе и Русе веома погубне ватиканске, јудео-кршћанске идеје.

Само неосвешћени Срби и Руси могу Словене да сматрају својом браћом.

Што се мене тиче, ја више немам никаквих опсена и омаја, никаквих илузија о Словенима!

Драган Симовић: Закон космичке привлачности


Закон космичке привлачности

 ЛИРСКИ ЗАПИСИ

Све што постане јавно, престаје бити оно што је било пре но што је постало јавно.

Само оно што је тајно, и заувек остане тајно, то бива непресушно врело песничког и стваралачког надахнућа.

Све оно што се озваничи, што се открије светини и руљи, то заувек губи своје чари и дражи, то убрзано вене и сахне.

Тако је кроз векове бивало са свим идејама, са свим религијама, са свим идеологијама, са свим уметностима, са свим учењима, са свим народним и друштвеним покретима.

Дивота је дивота само док је скривена.

Када се дивота открије, престаје бити дивота.

Некада је, у добу девичанства, постојала снажна, скоро космичка, привлачност између мушког и женског, између човека и човечице.

Зато што су обоје били прекривени велом тајне, велом тајанства, велом мистерије.

И зато што су обоје, и мушко и женско, били божанства.

Љубав између мушкарца и жене, гле! бејаше љубав између дивотног бога и дивотне богиње.

Лепота је зрачила из свакога лица, из свакога обличја.

Лепота је све обавијала и чувала.

Лепота је била онострана аура, космички штит од свих лоших утицаја из окружења.

Лепота је бивала унутра, па се из унутарњег прелива у спољашње.

Некада је свака младост била лепа, красна, племенита и дивотна.

Сваки је момак био наочит као млади бог, свака је девојка зрачила красотом и дивотом богиње пролећа.

Те красоте и дивоте у свету одавно нема.

Нема је у људима, нема је у момцима и девојкама.

Тек у понеком човеку, тек у понеком момку, тек у понекој девојци на тренутке провеје нешто од те дубоко скривене красоте и дивоте давно минулих векова.

Данас је све откривено, све јавно, све профано, све посветовљено.

Без флуида, без етера, без заноса, без екстазе, без блаженства, без звезданих титраја и трептаја.

Зато више и нема оне негдање привлачности, оне чудесне божанске устрепталости између мушког и женског.

Јер све што је откривено и видљиво, губи сваку драж, губи сваку чар, губи сваку привлачност.

Од свеукупне космичке љубави, између мушког и женског, остао је само дивљи, скоро животињски, нагон и секс.

Свако је на продају, и све је на продају.

Свако се може купити, и све се може купити.

Љубав се купује, секс се купује, брак се купује.

Нема тајне, нема флуида, нема тајинствене еротике, нема божанског заноса, нема просветљења и посвећења.

Људи се рађају у лажи, живе у лажи и, на концу, сви умиру у лажи.

Лажне су религије, лажне су цркве, лажне су културе, лажне су уметности.

Онај ко се не мири са овим и оваквим светом без сврхе и смисла, са светом деградираним и дегенерисаним, мора да потражи и препозна свој тајинствени унутарњи пут, тајинствени и онострани пут срца и душе, и да на том тајинственом унутарњем путу потражи своју љубав из снова, своју сродну и блиску душу у некој тајанственој особи супротног пола, те да се поново, као у оно доба девичанства, саставе и споје човек и човечица.

И наћи ће се!

Знам, поуздано знам, да ће се наћи, срести и препознати.

Јер, по свим галактичким, космичким и божанским законима, они се морају наћи!

Зато што је Закон привлачности, јачи од свих закона у Космосу.

Драган Симовић: Космички Орао


 ЛИРСКИ ЗАПИСИ ИЗ АКАШЕ

Пловимо на крилима Љубави, на крилима Космичког Орла.

Космички Орао је онострана праслика најтананијих (стваралачких) космичких енергија које се крећу завојито (спирално).

 Космичке животне и стваралачке енергије, које се крећу и простиру завојито, подсећају на исполинског орла несагледних белих крила.

Отуда је знамен (симбол) Орла у свих Древних.

Орао је знамен, и праслика, слободе и висине, бескраја и вечности.

Приказ Орла на стегу и грбу јесте прасећање, прапамћење Космичког Орла.

Тако се преко слике Орла на стегу и грбу призивају космичке енергије и божанска дејства из Језгра Постања, преко оностране праслике оваплоћене и приказане у Космичком Орлу.

Не могавши, у младости, себи да разјасним, дуго сам се чудио и питао: откуда Бели Двоглави Орао на стегу и грбу Древних Хиперборејских Срба?

Зашто је приказан Бели Двоглави, а не Бели Једноглави Орао?

А онда сам, изненада, у Акаши све разјаснио.

Бели Орао је због Беле Енергије Космоса.

Најтананије, животодајне и стваралачке енергије имају млечно-белу вагру (боју).

Те енергије су основа и потка свих иних енергија и дејстава у ПраВасељени.

Све друге силе и енергије простиру се по бескрајним и вечним поткама млечно-белих енергија Космичког Орла.

Све космичке енергије крећу се завојито (спирално), преко Удвојене Завојнице.

Двоглави Орао на стегу и грбу приказује наизмечно, двосмерно кретање беле енергије Космичког Орла око Осе Постања, илити Вертикале Космоса.

Када сам ово разјаснио у Акаши, тада сам схватио, да Двоглави Орао није случај, није превид, привид и грешка у виђењу, појимању и схватању Древних, већ да је то права суштина, истинска онострана праслика Космичког Орла.

Наши Древни су били велики посвећеници видовитог знања, и, они су били упућени у највеће тајне оностраних светова.

Они су видели двосмерно кретање космичких животодајних и стваралачких енергија, те су стога, на својим стеговима и грбовима, то наизменично и двосмерно кретање енергија представили у лику Двоглавог Белог Орла.

Космички Орао јесте знамен (симбол) Живота, Љубави, Слободе и Стварања.

Са Космичким Орлом можемо се повезати преко трећег ока, у стању дубоког тиховања.

Преко трећег ока низводимо се до самог језгра срца, где ће нам се пројавити Бели Космички Орао.

Тада ћемо осетити и доживети Космичку и Божанску Љубав.

 

Драган Симовић: Прилике су овакве у Србству и Србији…


Прилике су овакве у Србству и Србији.

Она мањина расних, самосвесних и самобитних Срба и Србкиња који су спремни да се жртвују за Србство и Србију, да се жртвују за Истину, Лепоту, Доброту и Љубав, гле! немају никаквих моћи нити било каквих средстава да ишта преокрену и промене набоље.

Они су посве обесправљени и осиромашени, а поврх свега, ускраћен им је и сваки приступ медијима.

Све њихове приче о Истини, све њихове речи о Љубави развејавају и распршују ветрови србомржње!

Издајство је, као рак-рана, захватило цео један нараштај неосвешћених и бесловесних Срба.

Свесно или несвесно, корачају ка самопорицању и самозатирању.

Уместо Пута Живота, изабрали су Пут Смрти!

Чинио сам онолико колико сам знао, умео, могао…

Више од тога, заиста, не бејаше ми ни дано ни дозвољено!

 

Драган Симовић: Некада пожелим да сам дрво, да сам птица, да сам облак…


ЛИРСКИ ЗАПИСИ 

Untitled-2 copy.jpg2222

Некада пожелим да сам дрво, да сам птица, да сам облак, да сам ништа.

Да сам космички сан.

Тешко је бити човек!

А још теже је остати човек, и отићи са овога света као човек.

Бити човек, то је истовремено и велики благослов и велико проклетство.

Бити словесно, свесно и освешћено биће – то је велики благослов, велика милост, велика одговорност и велико проклетство.

Пре или доцније, сваки се словесни и освешћени човек умори од космичке одговорности што је човек.

Осећао сам то и раније, али сам вечерас први пут тога постао свестан.

То ме већ одавно мучи.

Данима се и месецима будим са осећањем нелагодности, мучнине, тегобе, тескобе и притајене, дубоко скривене, грижње савести.

До вечерас нисам знао откуда је и зашто то.

То је отуда што сам човек!

А тешко је, заиста тешко, бити човек.

То је истовремено и космичка одговорност и космичка тескоба.

Одговорност над тиме што си човек, а у исти мах и притајени страх: докле ћеш, и да ли ћеш моћи до краја да останеш човек?!

Толико сам пута пожелео да се већ једном заврши овај мој земаљски животни ток, пожелео сам да одем одавде, да зароним у дубок и предубок космички сан и, да се никада више не родим као човек.

Јер, тешко је, уистини тешко, бити човек!

Ма шта човек чинио или не чинио, увек ће и вазда грешити.

Грешиће из најбољих, из најплеменитијих и најузвишенијих намера.

Грешиће и кад највише добро има на уму и у свести!

Да сам дрво, да сам птица, да сам облак, да сам ништа – не бих се никада тако осећао.

Да сам, рецимо, дрво, био бих миран, спокојан и блажен, и живео бих све време у стању унутарњег тиховања, у некој врсти космичког сна.

Не бих стрепео, не бих страховао, не бих био оптерећен одговорношћу, не бих размишљао о добру и злу, не бих ни о коме и ни о чему судио.

Следио бих свој унутарњи пут космичког тиховања и космичког сна, и живео овај тренутак, ово вечно сада.

Сваки би ми тренутак био вечност – да сам дрво!

Тешко је и претешко бити човек.

Свим бићима изнад, и свим бићима испод, лакше је него човеку.

Ниједно биће изнад, и ниједно биће испод, не мучи и не тишти то што човека мучи и тишти.

 

Владан Пантелић: Н а о д р у У ч и т е љ а


Пробуди се о Сунчани Учитељу пробуди
Погледај ме још једном трооко из вечности
И приповедај мудрице Васељени и Свевремену
Које су Пут и Путоказ ка Вечној потки

 

 

Говорио си кроз мене гледајући у безкрај
Ти си слободно биће ти си Слобода сушта
Слобода извире из храбрости и одговорности
Одговоран си за себе и за целу Васељену
Себичност је горак грех и има своју цену
Плаћа се животом у једном од шест светова
Кад себичност исчезне витло се затвара
Напусти одмах табу гнева жеља и незнања
Табуи су прошлост мртвило и страшило
Немамо времена за летаргију спавање и сањање
Буђење јe знање деловање и достизања спознаје
Заборави правила мржње смири се и прочисти
Ходај помно се посматрајући у Огледалу Истине
Постани Истински човек чистоуман и оштроуман
Логичан и свестан главне улоге служења свему
Буди чиста свест која прочишћава ниже светове
Буди овде и сада и буди уснуле светове
Богослужењем смирен и чист достићи ћеш Небо

 

 

 

Видим и знам да си у свету мудрих и моћних
У димензији где се Свете књиге припремају
И видим те у тајинству свете тачке Осмице
Коју зелени плави и злати и свет и оносвет
Јер Сунчани Учитељ је увек будан и вечно жив

Верица Стојиљковић: О, Душо моја…


2Adam

О, Душо моја

Што скривена у латицама,

Светобојних Цветова спаваш и

Сневаш о Световима далеким,

Звездама златним, сребрним,

Пурпурним, Звездама зеленим……

Сневаш о водама Живим, како

Падају литицама Светопланинским ….

Зовеш Орлове, Роде, Лабудове,

Крила да рашире, Песму да певају,

О радости Живота да причају!

О, Душо моја

Прахом Лептира покривена!

Смеши се твоје Лице

Уснулим, шареним Ливадама мирисним,

Облаку што лако Небом плови

И ветру Развигорцу што, ено,  хита….

О, Душо моја….

Грли те дрво столетног Храста,

Јаблана и Тополе, Бора – грли те и Кестен…

И Бреза те грли  златна, грли те и Липа…

Грли те камен Облутак и камен Кремен…

Освит Зоре прошао је,  увелико је Дан!

Отвори очи, да погледаш, шта осликао је

Твој Сан!

Драган Симовић: Песма о Србији које нема


120620151057

Србију је готово немогуће

одбранити и сачувати

од самих Срба!

Први пут,

у повесници човечанства,

 један народ

 разара и уништава

властиту државу.

Први пут,

 у светској повести,

 један народ ратује

против самога себе

до потпуног истребљења.

То –

нити је било,

нити ће игда бити!

У овом народу,

за који негда веровах да је мој,

 ја сам туђинац на земљи туђој.

Нити је ово мој народ,

 нити је ово моја држава,

нити је ово моја родина!

А, можда, ни ја –

нисам више ја!

ПЕСНИКОВА РАЗЈАСНИЦА

Видео сам и схватио, да ће овај нараштај срба посве разорити, уништити и сатрти све што је србско, да ће растурити и распродати Србију, тако да после њих, после овог нараштаја србских изрода, неће ништа одвећ остати ни од Србства ни од Србије!

Међу овим нараштајем срба, гле! нема ни три посто расних, самосвесних и самобитних Срба – Белих Срба!

Ја сам све време, уистини, сневао и певао о Србима који одавно не обитавају у овоме свету, који су ко зна кад још отишли са Мидгард-Земље, настанивши се у неке Вишње оностране светове – у Акашу, у Небеску Србију.

По мојим дубоким унутарњим увидима, нема више никакве сврхе да се ова мањина, ових три посто расних, самосвесних и самобитних Белих Срба, труди и жртвује за ово и овакво србство, за ову и овакву Србију!

 

Јагода А Маринковић: ЗАСПАЛА СРБИЈА


Србијо какве су ти намере
када те издајице сахрањују 
cама себе оживи
има ли разлога
да тако лепо спаваш
признај поетеси

 

 

Дај ми сада Ти
Серафимска крила
као што ја теби дадох
нико не може
да ми оправда
загушљив ваздух

 

 

Када се ти смејеш
то је лепше од воћа
кише чега год хоћеш
Од орла у галопу
па не слушај издајице
прокоцкај целу Јевропу

 

 

А када се облачиш
ти си моја Светице 
највеће чудо у светлости
да би се Ти огрејала
давно су преци
запалили своје кости

 

Кад пшеницу сејеш
у лов кад кренеш
cмејеш се смејеш
не љуби издајичке вође
када те скрнаве и свако
ко ти у госте дође

 

 

Где ти је десна рука
где ти је ћирилица
а где грчка алфабета
cећање на Лазаревиће
увек ће ти ватру заменити
заспала Србијо

 

 

Па сијај и румени 
плавим облаком
зелени се зазелени
па када се вокaли 
песме моје споје 
Боже услиши жеље моје