Ирена М.:Отаџбина


vezilja

Мајко
Не плачи
Стегни груди
Нек плачу мало људи
Не кидај душе део
Не склањај лепоте вео
Мајко
Крива си
Пустила си децу своју
Свет да улепшају
Пламен упале
Кременом потпале
Мајко
Род твој од туге се искриви
Очи им упале од туђе невоље
Окајавају неке грехе
А нису њини
Ходају боси по месечини
Просе
За добробит свију
Просе
Од Сунца светлост
Од Звезда истрајност
Ваљају се у блату
Зарад туђих обећања
Зарад горких признања
Лажу мајко
Лажу
Деца наивна ти
Ниси их на то спремила
Завежљај твој за отпрем на пут
Беше загрљај
Погаче окрајак
Рука испуцала стиснута
Међу осуду их светле
Испратила
Међу кривду их подигнута чела Навикла
Мајко
Јеси ти претке молила
Путеве ружином росом полила
Јеси свима даровнице спремала
Мајко
Свет суров постаде
Твоју децу без земље
Хоће да прогласе
Да буду стадо под чобаном
Овца пред чопором сињих вукова
Зато си кичму савила
Себе забрадила у тамне мараме
Осуђујеш се
Поглед деца да не виде
Руке си повукла
Сумњаш да си им њиме чемер
Даровала
Ниси
Мајко
Ниси
Инатно деца твоја
Ходају
Иако су расута
Ал се не предају
Мајко
Буди поносна
Ова песма није пркосна
Ова песма није жалосна
Истина је другачија
Мајко
Са планине говор стиже
Неко ново племе ниче
Орден теби налик
Деца твоја увек
За век
Биће праведна
Ослободиће их
ИСТИНА
Остали нек се запитају
Чију су децу желели
Чији образ покушали
Да окаљају
Па нек просуде себи
Кад суде другима
Да ли ваљају

Драган Симовић: О нашим чуварима и водичима из оностраних светова


Сви смо ми вођени од неких невидљивих бића и суштастава.

Нема невођених међу нама.

Ово запамтите: нема невођених међу нама!

Једни су вођени од светлих бића, а једни од тамних бића; једни су вођени од Светлости и Љубави, а једни од Таме и Мржње.

Свако ко жели да упозна своје водиче – упознаће их!

Када се упознамо са својим водичима из оностраних светова, тада нам та бића још снажније и боље припомажу, а некада нас буквално и воде за руку, онако како брижна и одговорна мајка води своје нејако дете.

Своје водиче и чуваре из оностраних пространстава не можемо да видимо све док смо у омајама и опсенама овога света.

Али, када изиђемо из омаја и опсена света, тада нам бива све јасно као дан!

Тада почињемо да сазерцавамо и препознајемо Стварност, СТВАРНОСТ ОНАКВУ КАКВА УИСТИНИ ЈЕСТЕ.

И, НАДАСВЕ, ТЕК ТАДА ПОЧИЊЕМО ДА ЖИВИМО СВОЈ СТВАРНИ И ИСТИНИТИ ЖИВОТ.

Драган Симовић: ЖЕНА ОД СВЕТЛОСТИ


Жена од Светлости

ЛИРСКИ ЗАПИСИ

 

Племенитој и Дивотној Ј. М.

 


 

01

Од детета сам осећао присуство виших духовних бића.

Они су моји водичи, они су моји чувари.

Без тих бића не бих ништа учинио, и без тих бића не бих опстао у свету.

Та бића ме прате сустопице на свим путевима мојим.

Прате ме и на јави и у сну.

С њима певам, с њима пишем песме, с њима се животу радујем, с њима тугујем и патим, и с њима љубим сва бића у свим световима.

Сваки човек има своје водиче и чуваре, и сваки је човек под заштитом из виших духовних светова.

Али је само редак онај, који бива свестан тога.

 

02

Све време ме прати Жена од Светлости.

У својим најтежим и најболнијим тренуцима, могао сам јасно да видим Жену од Светлости.

Она је високо понад свих иних бића из духовних светова, негде високо у небеским пространствима.

Чини ми се, да је Она надређена њима, да Она њима руководи, да их Она усмерава.

Она се појављује само у оним тренуцима када се налазим између живота и смрти, када сам у великој опасности, када се заглавим у понорима упоредних светова, када нисам ни овде ни тамо, ни у овом ни у оном свету.

 

03

Жена од Светлости јесте сва у светлости.

У светлости белој, у светлости плаветној, у светлости ружичастој, у светлости љубичастој – у свим овим ваграма светлости у исти мах.

И све те вагре светлости титрају и трепере, и све се преливају, прожимају, претапају и стапају, творећи дивотну ауру светлости што попут венца искричавог, бљескајућег и љескајућег, овенчава свеколико небо на обзорју.

 

04

Она је истовремено све: и мајка, и сестра, и невеста, и драгана, и кћи.

Она је сва од топлине и милине, сва од лепоте и дивоте.

Она је све у свему, – празнина и пунина, дубина и висина, простор и време, време и вечност, јава и сан.

Она је Првобитна Светлост која се пројављује у Жени од Светлости.

Њу некада осећам и доживаљавам као Прамајку, као Свемајку – као Велику Мајку свих бића суштих у свим световима суштим.

 

05

Да, сви смо ми вођени.

Ја верујем, осећам и знам, да сам вођен.

А ако сам ја вођен, онда смо сви вођени.

Јер, што се дешава само једном од нас – дешава се свима нама, дешава се сваком од нас.

 

06

Кад год чинимо племенита и узвишена дела, тада узрастамо у светлости, тада узрастамо у духовним световима, тада се Извору Живота примичемо.

Без племенитих и узвишених дела, ми бисмо брзо усахнули и свенули.

Наша би лепота намах ишчилела.

Наше би биће у таму потонуло.

Што чешће понављамо племенита и дивотна дела, тиме све више животодајне светлости из себе исијавамо.

Са исијавањем животодајне светлости из себе, ми учествујемо у Божјем Стварању.

Стварамо нове животе, нове светове, нова звездана јата у којима ћемо једном, ко зна када, да бивамо и обитавамо.

Сергеј Јесењин: ТАЊУША




Од Тањуше лепше цуре не беше у селу том,
Имала је црвен поруб на белом хаљетку свом.
Крај јаруге иза прошћа иде Тања пред сам мрак.
А у магли с облацима играо се месец млак.

Дође момак, поклони се, кудрава му коса та:
«Опрости ми, драга моја, ал’ узећу другу ја …»
Сва пребледе, као покров, охлади се изглед њен,
И Tањи се разви коса, ко змија кад тражи плен.

«Ех, ти, момче плавооки, не узимај ми за зло,
За другог се ја удајем, дођох да ти кажем то …»
Не звони сад за јутрење, већ сватовски грми клик,
Јури свадба на колима, коњаници крију лик.

Не кукају кукавице – свако Тањин плаче блед,
На лобањи њеној рана, од кистана тог уз јед.
На челу се крв запекла, па је црвен венчић с њом –
Од Тањуше лепше цуре не беше у селу том.

Драгољуб Филиповић: КОСОВКА ДЕВОЈКА



Лепа к`о сан Равијојле Виле,
чедна као звезда са истока,
бледа к`о вез покрова од свиле,
сетна као мирис босиока,
с венцем туге испод три увојка
– пољем ходи Косовка Девојка.

Кондир носи и прелива мртве,
тражи млада заручника свога.
Сузом кваси по Косову жртве,
сваког жали као рођенога.
Ветар душе, сахне крви врело,
црна земља, почиње опело.

Клекну млада… плину месечина…
Са Голеша чудни сјај се осу.
Прах завеја посмртничких чина.
Бледи месец целива јој косу.
И те ноћи, на Лабу крај моста,
тужна врба света сеја поста…

Коментар Ирене М.: Сећам се…


  1. Сећам се…
    Имала сам око седам година. Када ми је дека поклонио једну књигу(још увек је чувам).Издање је старо преко сто година,наслов књиге „Ковиљка“. Прича о девојци поменутог назива.
    Дека је то наследио био од оца.Јако рано сам научила да читам и то сам волела.
    Али књига је била стара и корице за детиње очи тада не беху примамљиве.
    Онда ми је казао-Да је књига лепа само када има историју своју.Нове могу да се купе али су без емоције читалаца бивших.Ту је сав жар и сврха.Читајући оно што су од давнина читали,…Кретала се из руке у руку,она је тада била једина занимација…
    Ја сам могла да наставим традицију читања и оживљавања читатеља…Од тада не купујем нове књиге.Тражим оне са ДУШОМ!
    Знам да ме дед гледа од горе и поноси се том мојом истрајном одлуком.
    ЗАХВАЉУЈЕМ НА ПОДСЕЋАЊУ ПЕСНИЧЕ!

 

Драган Симовић: Ведсрбске свете књиге


Схватио сам у једном трену, и намах освестио, да су све саме обмане, преваре и лажи у књигама које сам у младости читао.

Прочитао сам читаво брдо књига обмана, превара, лажи и опсена.

Како сам улудо протраћио све те младалачке године читајући погрешне књиге!

Сад знам: требало је да читам искључиво књиге песника, повесничара и списатеља од Рода Белих Срба, а све ине књиге, поготову књиге туђина са Запада, да избацим заувек из своје кућне библиотеке!

Истинито је и уметнички лепо само оно што је писано, рисано и стварано на ведсрбском језику!

Све друге књиге, на свим другим језицима, јесу тек мање или више успешне обраде и прераде светих ведсрбских књига.

Они који ми не верују, сами ће, пре или доцније, доћи до овог познања!

Келтска богиња Дана – Радован Дамјановић


x_c6493bfc
 
У овом одељку видеће се да чак ни Роберт Грејвс (који није Енглез) не може да до краја разуме келтски језик, јер не види његову везу са српским. Такође ће се видети шта значе „острвска“ имена Бран и Бели, као и још нека…
 
И каже Грајвс на једном месту Туата(Teyтa) де Данаан, била је заједница племена и око 15. века пре Христа они освајају Британију и Ирску. Ту су дошли са простора Грчке, преко Данске! Лепо, кажем. Ако су ишли из Грчке за Данску, то је баш она територија разних Србија. Од југа ка северу. Ти што су дошли у Британију потицали су од богиње мајке Дану а ја ћу разумети од Дане. С обзиром да се ради о Белој богињи, бићу слободан да кажем да је то богиња дана – Дана. Променивши пол, Дана је постала дан а тиме се изгубио осећај да се ради о жени!
 
А да је заиста и дан могао да буде женског рода, сведочи нам зора, почетак дана. Имамо и женско име Зора, са мало дужим о, да се зна кад кажемо ево Зоре, да мислимо на жену, а не на свитање! И дозволите ми један мали искорак – како „наши“ језикословци (трбухозборци) објашњавају овај икавски облик. Јер, кажемо свитање а не светање. По њима, свит (свет) није српска реч. А како онда свитац светли ?!
 
 
Има једна добра паралела, данас се где-где још каже „луда Наста“ за жену, а у ствари испрва се говорило „луди Настас“. Јер кад су Срби ушли у Карађорђевом рату и ослободили Београд, исекли су све Турке које су могли да спазе, изузев некаквог „Турчина“ Настаса. Био је окружен чопором паса и они су га свуда пратили. Срби су видевиши то чудо, схватили да је Настас луд, и оставили га у животу. Овде су се догодиле, у легенди, две метаморфозе. Прво, по имену, Настас је вероватно Цинцарин, али пошто су га затекли код Турака, он је „Турчин“! А за мање од сто година у нашој поштапалици Настас се преобразио у Насту. Тако и ова наша богиња постаде дан.
 
Да останемо још мало у овом искораку. Свитање, сам његов почетак на санскрту звучи, гласи – ужас. За неког је то најлепши део двадесетчетворочасовног циклуса, тренутак кад се ноћ дели од дана. Значи најлепши део зоре је ужас; то је онда нека врста нај суперлатива. Кад хоћемо да будемо фини, за лепотицу не кажемо да је лепа у …, већ кажемо УЖАСНО лепа! Е Грејвсу, Грејвсу! Прошао си поред Дане не знајући да је бела зато што је дан.
 
Путује он даље кроз лавиринт песничког мита, и ево шта налази тумачећи острвска имена: за име Бран ево шта каже – „Бран што значи врана или гавран…“. И ово нама Србима изгледа као нешто обично, и шта ту има да се објашњава, јер разлика је само у једном слову и то безначајном. За нас је нестабилност Б и В и њихово мешање у историјском смислу обична ствар. Сервија – Сербија. Па Бран може да буде и Вран. И сад погледајте: вран, вран(а), (га)вран. У овој краткој реченици, кад се овако постави, „једначина“ све врви од врана.
Али, Грејвс је писао Историју… наравно на енглеском и зато не може да види сву једноставност ове „једначине“. Јер, врана је на енглеском кроу а гавран рејвн. Док на српском, видели смо, обе птице зовемо скоро исто! Даље он каже да је култ Брана увезен од Егејаца и тиме се несвесно примиче нашем Полуострву. Али оно што је потпуно лудо у овој причи је да он има увид, боље рећи, некакву претставу о словенском језику (језицима), али их, сходно владајућем учењу, доследно трпа међу најмлађе језике. Ево примера: … „Јевреји су карактеристично изменили једно несемитско име Белили у семитско Beliy ya׳al („одакле нико поново не долази“, то јест, Подземни свет) – са значењем „Синови уништења“. Словенска реч бели, „беле боје“ и латинска реч bellus у значењу „леп“ такође су изведенице из њеног имена. Првобитно је свако дрво било њој посвећено а гојделско bile – „свето дрво“… “
 
Промашајима никад краја. Јер кад помиње келтске војводе, и изричито каже да се зову Бран и Бели, он не зна да су то обична, наша имена!!! Ту свакако иде и име Брен, које је само мало промењен Бран.
 
Нормално, не знајући словенску митологију, Грејвс самим тим не зна за Белобога и Црнобога, који могу да буду само различите пројаве једног божанства. Јер, у рату треба да буде бео за нас, а црн за непријатеља. Дакле не ради се овде о простој подели на бело и црно као добро и зло. Не, јер зло само по себи, док се не усмери на неку страну, за нас и не постоји. Бран или Вран је онај што нас брани, и црн је. Али његово црнило за нас је добро а за њих лоше. И зато се код Белог може наћи паралела са Видом, заштитником ратника, јер без вида, уочавања непријатеља, нема ни борбе. И ту је сад јасно као дан, видно црно на бело, одакле вуче оно латинско белум – рат, од дана, од вида, од белог!
 
Како вам сад звучи Грејвс: Бреније и Белин се , уопште говорећи, могу сматрати боговима Браном и Белијем, а Бели је у велшким Триадама описан као отац Аријан род („Сребрни точак“)…
 
Тек кроз појам сребрни точак Грејвс долази до светлости и белог! Очигледном паралелом Месец – Сунце, значи путује од Руме за Београд преко Зајечара. Само зато што не схвата или не препознаје српски као стари језик! И зато он није могао знати да је Бран – Вран у ствари црн, а да је и Брен у том тамном подручју као што је и медвед брн, брун (в. Медвед), мрк, скоро црн!
 
У четвртом поглављу које се баш згодно зове Бела богиња, Грејвс каже: „Пређимо на детаљније историјско испитивање Данајаца. Дану, Данај, или Дон, који се у римским записима појављује као Донус, божански је отац Котија, светог краља Котијаца, лигурског савеза племена, по коме су котијски Алпи добили име. Кот или Котије је широко распрострањено име. Котис се појављује као династичка титула у Тракији око четвртог века пре нове ере, а сматра се да су Катини и Атакоти северне Британије, као и многан Кат- и Кот- племена која су настањивала простор између Британије и Тракије, од истог котског стабла. Такође је постојала котска династија у Пафлагонији, на јужној обали Црног мора. Изгледа да су сви они добили своја имена по Великој богињи Котито, или Котиди, којој су биле посвећене оргијастичке светковине у Тракији, Коринту и на Сицилији.“
 
Има један народ који још увек каже окотити (родити), а за рођено каже скот! Велика богиња Коти-то и Коти-да, живот. Може ли лакше, лепше и једноставније од овог? Не може, али је потребно знати српски. У средњесрпском скот је животиња као и у савременом спском, с тим што данас скот значи и увреду. Крмчија Светог Саве има одељак о скотолоштву, полном спаривању човека са скотом. Мисли се наравно баш на животињу. Кад смо већ код овога да кажем и каква је казна за то дело: наложи се велика ватра па се и скотоложац и скот (животиња) баце у њу.
 
У прасрпском скот је могао да буде сваки рођени створ, па тако и човек! Јер данас кажемо, на пример, животиња, дакле нешто што је живо (не мисли се на биљке), али и за људски живот кажемо живот, али га не повезујемо са животињом. Дакле, живот нам није асоцијација на животињу.
 
Да ли у светлу овога можемо да размишљамо о имену шкотског народа на овај начин: да ли су Скоти једноставно они који су рођени!?
 

Ирена М.:Аналогија


67b24-2017-02-112b19-46-31Низ лице
Суза кану
Капка паде
Одломи се стена
Чудна
Разломи се на комаде
Лавина се снажна
Спрема
Планине под најездом
Дрхте
Снежни пламен
Неће да устукне
Вулкани јавише
Земљотрес да пројави
Гротло мора
Да се расчисти
Реке мора океани
Сањаше осеку
А плиму на јави
Негде далеко
На путањи планета
Јави се нова
Стара смета
Механика сата
Зависи од зубца
Зато стално савршено куца
Дал тако почело
Дал тако завршило
Свако коло
Зависило
Чекало
Док се није на њега
Пренело

Светислав Стефановић: Музичке визије


Јецају и струје месечеви зраци;
Ко сребрна харфа месечина свира;
Пливају и тону маглени облаци,
Ко акорди пуни кроз царство етира.

 

Трепте тихе воде, и с чежњом дубина
Упијају у се звукове што жедне,
Дршћући ко круне воденога крина,
Под дојмом блаженства мистерије једне.

Расклапљу се у сну очаране шкољке;
Издишу површјем, ко од злата пена –
И с немоћи тихом једва слатке бољке
Дршће месечина звуцима Шопена.