Ја сам све време, од самог рођења, упоредо живео две стварности: овострану и онострану.

Те две стварности бејаху једна те иста вишеслојна и вишезначна стварност која је одударала од стварности овога света.

Живео сам на размеђу, на вододелници двају светова – света сна и света јаве.

За мене је често свет сна бивао свет јаве, и опет: свет јаве често бејаше у некој врсти сноликости, чаровитости и месечарској опчињености.

Моји најлепши тренуци у животу – то су тренуци сневања и маштања.

Никада нисам одрастао.

Никада се нисам уклапао у овај свет.

Какав сам био – такав сам и остао!

Од детета сам све и свакога идеализовао.

Све време сам тежио ка некаквом савршенству до којега никада нисам стигао.

Сад знам, да је то савршенство – којему сам све време тежио и о којему сам све време сневао и маштао – једино у Богу Створитељу, у Духу, у Љубави, у Лепоти над лепотама.

Све песме су већ испеване,

и све приче давно испричане.

Остаје нам само

тишина од века.

Тишина од века,

и шутња –

дубока као море сиње.

Над нама, гле!

дубоко и моћно

плаво небо,

и песма девојачка,

сетна и тиха,

из поља широка,

 с вечери рујне,

 кад шљиве цвату

по присојима.

 

Две преда мном стазе стоје:

Једна с цвећем, друга с трњем;

Гвоздене су ноге моје:

Идем трњем да се врнем…

 

 

 

 

Ја уступам цвећа стазе

Којима је нога мека;

Нек по цвећу жене газе,

А трње је за човека.

-1856  –

Трепери на брегу јасика вита

и њишу се косе снене,

умрећу сред зрела жита

у свету од сна и опсене.

Данас се, не знам зашто, присетих ових стихова које сам испевао пре много лета.

Оживео сам слике тог давнашњег тренутка.

Седео сам под усамљеном јасиком, загледан упремасе, у бескрајна банатска поља зрелога жита.

Дан је био сунчан, топао.

Са Карпата, преко Вршачког горја, до мене би, на тренутке, долепршао пријатан летњи поветарац, доносећи миомирис нане и мајчине душице.

Био сам и сетан и радостан у исти мах.

Нисам уопште размишљао о песми, нисам размишљао ни о чему.

Зурио сам некамо у даљину, ка плаветним врховима горја.

Тек, у једном трену, изненада, прошапутах ове стихове.

Дошли су однекуда, сами од себе.

Ја сам их потом, пером, само низвео на лист хартије.

(7522.)

 

По нашим Ведама,  ноћ на преласку из месеца  априла у месец мај, можда је, једна од најнеобичнијих ноћи, у вери старих Словена – тајинствена ноћ.  У тој ноћи, отворена су врата између Нава и Јава –  светова које насељавају људи, духови и Богови. У то време активне су, кажу,  зле силе  …  Шта се тачно догађа, у овој ноћи, вероватно је осећај свакога од нас – засебан; како се добро бори са злом, светло са тамом, …и све траје ……до првих петлова, који најављују Празник – дан  Богиње Живе, када почиње нови, лепши, период.

 

Богиња Жива представља саму снагу живота, све што пулсира, што живи, што се креће а њено име,  корен је многих речи:  живот, жив, живети, оживети, живели, …

 

Њена Светилишта била су у шумама којима она у виду беле голубице лети;  зидови светилишта … обрасли виновом лозом; у околини …  места звана ,,гаталачки брегови,, или ,,гаталова,, где се гатало њој у част. Гатало се цртањем / шарањем по земљи, што су чинили њени  жреци,  изговарајући обредне текстове и тумачећи ,,шаре,,.  На својим главама, жреци су носили животињске рогове као симболе плодности јер је ово Богиња живота, плодности и заштитништва деце.

 

У њеним рукама су  – јабука и грожђе. Њена коса има боју златног жита јер је она могла узети или дати добру жетву;  добар род воћа и поврћа;  могла је наградити сточаре  бројношћу стоке или их казнити доносећи болест међу домаће животиње.

У захвалност Живи приношени су венчићи од пољског цвећа.

Није лако писати о Живи  а пишем јер је та Богиња наша,  јер значи живот- онај који нам Свестворитељ даде да га живимо у радости, срећи, здрављу, љубави, доброти….јединству, поштовању Рода и све творевине Његове божанске.

Пишем јер слави Жену као родно биће; децу као поклон најлепши што може жена добити и човеку дати. 

Пишем јер су  дани испред и иза њеног дана слични као њен дан  – пуни свих догађања и осећања која нас током године прате.

Пишем јер она слави наготу тела као красоту жене, за разлику од других религија које жену скривају и стављају у положај роба.

Она – Жива –  слави Жене у сваком смислу. Свака од нас је делом жива Жива. Код сваке од нас је нешто Живино и то су наши Преци знали и ову Богињу обожавали. Можемо је звати Дива, Сива, Девица, Девана и ко зна још како све – али …. Она….. то смо ми- жене нашег славног Рода.

Пишем јер је њен дан и дан рођења моје мајке и њој све ове речи и посвећујем као и свим мајкама, ћеркама, синовима, сестрама, браћи, будућим очевима и будућим мајкама, деци која ће се тек у нашем Роду рађати и …. …Живети овај надасве леп , тако разнолик, бојама дуге обојен – од Бога дат Живот!    

Песник је, попут детета у мајчиној утроби, пупчаном врпцом повезан са бићем-мајком језика, и стога је веома осетљив на сваку језичку нејасноћу и смушеност.

Просто речено, песник не мора да ЗНА ЈЕЗИК, зато што песник ОСЕЋА И ЖИВИ ЈЕЗИК.

А то је управо битна и суштаствена разлика између песника, на једној, и филолога и лингвиста, на другој страни.

Да будем одређен и јасан!

Мени одавно смета једна синтагма која се већ дуго провлачи кроз све празнословне приче и сва бесловесна писанија како бриселских политичара – корисних идиота, тако и дневних гласила – било тисканих или електронских, а та синтагма гласи: МЕЂУНАРОДНА ЗАЈЕДНИЦА.

Та синтагма је постала поштапалица свих рептилоидих и рептилофилих будала и дебила, од Београда до Брисела и Вашингтона.

Зашто ми смета ова идиотска синтагма?

Смета ми зато што је лажна, кривотворна и, надасве, зато што нема језичко разумно покриће, оправдање и разјашњење.

Када бриселски полуписмени и неписмени комесари и идиоти-политичари употребе ову празну и звечећу синтагму, они тада имају у виду искључиво Европску унију и Америку, као да су Европска унија и Америка цела међународна заједница, цео човечански свет.

Но, то је далеко од сваке истине!

Далеко је од сваке истине зато што Европска унија и Америка заједно не покривају ни шестину човечанства на Земљи.

Оно што зовемо Западом – то је тек нешто више од петнаест посто свеколике човечанске популације.

Само Русија, Кина и Индија имају око три милијарде становника и четвртину копна на Земљи!

Уз то, Латинска Америка има још милијарду житеља…

Да не набрајам овде ине земље и народе којих, опет, има још једна милијарда!

Ако бесловесни, преумљени и замађијани Западњаци користе ову идиотску синтагму, онда је бар ми, Бели Срби и Беле Србкиње, не смемо користити, јер не одговара нашем аријевском бићу, духу и суштаству.

У крајњем случају, можемо да је користимо само онда када се, уистини, односи на цео словесни планетарни свет!

За мене, Европска унија и Америка никада неће и не могу бити – међународна заједница!

Водите рачуна о језику, о свакој речи, јер вас наши репати и рогати душмани лове и поробљавају управо преко језика, преко речи!