Некада су људи и вилењаци живели заједно.
Били су једни поред других, били су једни уз друге.
И једни и други, у Праисконији, биваху посвећеним чуварима Велике Мајке Природе.
Да, некада давно и, опет, некада не тако давно, људи и вилењаци бејаху блиски једни другима.
Између једних и других, у Златно Доба Стриборије, бејаше присних сусрета и прожимања – у лепоти, доброти и чистоти душе.
Заиста, људи су тада, у то Праисконо Време, по свему били слични белим и плавим вилењацима.
Живели су тада, једнако као и вилењаци, свој душевни и снолики унутарњи живот у тиховању; били су више окренути ка тајинственим пространствима својих тајносаних унутарњих светова.
Из Акаше су, изравно, преузимали знања срца и душе, негујући и развијајући видовита умећа и вештине.
