Светислав Стефановић : ПОТОМАК


Ја сам потомак тих бунтовних раса,
што их живот пљачка, што их небо куне,
што пуне гробља у којима труне
сва патња људска незнана без гласа.

 

 

Често у болу без утехе спаса
у тупој ноћи изненада ми суне
и на душу к’о тешки облак груне,
громовит тресак бескрајних таласа.

 

 

Крик мученика, жртава, робова,
нечувен тутањ безбројних гробова
што мазду траже од небеса злобних!

 

 

И пламен сукће с гломача страхобних,
док гле, спрам њега покољења газе
косовском крвљу прскане Вечне Стазе.

Ирена М.:Трен


IMG_20170430_205419.jpg

Гледаћу
У те пределе
Обојене месечине
Неспретно
Док облаци скривају
Месец
Наставићу
Ход а да не одмичем
Поглед а да не трепнем
Пружићу длан
На њему да слети
Померити се нећу
Несигурност
Да не примети
Када слети
Сигуран буде
Спустићу га међу
Земљано пространство
Дароваће непроцењиво богатство
Положићу га међу шуме
Пропланке
Вите горе
Поглед да пружа у облаке
Лист од храста послужиће
На води да таласа
Однећу га међу народе
Схватиће кад прогледају
Крећући се а не ходају
Ћутећи се надати одговору
Трен чуда чини
Када гледаш
Ка месечини

Драган Симовић: Некада су људи и вилењаци живели заједно


Некада су људи и вилењаци живели заједно.

Били су једни поред других, били су једни уз друге.

И једни и други, у Праисконији, биваху посвећеним чуварима Велике Мајке Природе.

Да, некада давно и, опет, некада не тако давно, људи и вилењаци бејаху блиски једни другима.

Између једних и других, у Златно Доба Стриборије,  бејаше присних сусрета и прожимања – у лепоти, доброти и чистоти душе.

Заиста, људи су тада, у то Праисконо Време, по свему  били слични белим и плавим вилењацима.

Живели су тада, једнако као и вилењаци, свој душевни и снолики унутарњи живот у тиховању; били су више окренути ка тајинственим пространствима својих тајносаних унутарњих светова.

Из Акаше су, изравно, преузимали знања срца и душе, негујући и развијајући видовита умећа и вештине.

 

Верица Стојиљковић: Гледам неба …


Гледам неба како се ређају

Једно за другим – њима пловим…

Понегде застанем,… дрво да пољубим,..

У крошњи његовој  и заспим

Ветрови ми шапућу тајну

Грање…шуми .. каже им ..нека је..

Ветрови..не будите је ….

Птице  говоре … ветрови..заћутите…

Облак пушта две капи на руке моје

Отварам очи .. Сунце  …ту  ..     је ,,,

Глас чујем …име говори … моје..

О, познам те драги … знам… да ти си

Као звезда, као месец, као дуга,

Као ветар и дрво и цвет и лист

Ти си ..ту…увек ..

нема питања, нема је … туга

Гледам кроз капи две у једну  спојене

Видим …пролазе животиии- ал …

У ствари – све  један је!

Постојим…ил не постојим.. више..

Али љубим те … видим

 

Гледам у срце … своје …

У срце твоје… чујем глас ..каже

Пођи путем и реци , шта видиш…

Видим …видим…

 

 Дешавања су необична – толико да нема  туге, нема радости- чуђење велико- од путева које пролазимо-

Ко је чинио први избор пута  – и то није сигурно- можда ја, можда ти,  можда неко сасвим трећи…мислим да се тачно, ко зна када и може сазнати – а можда није ни важно више- можда улудо се питамо много шта… одговори су ко зна где и код кога – и можда ће се рећи у неко за то …право време .. онај који све ствара.. не греши..

 

 

Драган Симовић: Пре много лета…


Пре много лета

Кренух на далек пут –

На пут

Кроз властито срце –

Да нађем драгану своју

Коју сам

Вековима пре овог рођења

Открио и познао

У сновима својим.

Нисам ни слутити могао

Да она коју тражих

Далеким световима –

Гле!

Обитава у селу моме

Надомак мојега дома!

 

Драган Симовић: Човек се најбоље види издалека


Човек се најбоље види и осећа

онда када оде са овога света.

Док борави у свету,

Човек се не види.

Види се само његова

врећа меса и костију.

А то је, гле!

омаја и опсена.

Јер,

Човек није овакав или онакав

по ономе што се види

варљивим очима овога света,

већ је управо онакав

каквим га сазерцава и открива

наш унутарњи вид –

наше неварљиве

и јасновиде очи

душе и срца.

Један пробуђени песник је говорио:

људи се виде изблиза,

а Човек издалека!

Драган Симовић: ВАСКРСАВАМ СВАКОГА ДАНА…


(ВИЛЕЊАКОВ РАЗГОВОР СА ИРЕНОМ М.)

Васкрсавам свакога дана, свакога часа, свакога трена.

Васкрсавам и, изнова се рађам: у срцу, у души, у духу.

Онј ко не васкрсава самога себе, свагда и навек изнова, тај и не живи.

Живот и није ништа друго до вечно васкрснуће, вечно поновно рађање – из пепела, из магле, из тмуше, из омаја и опсена.

Непрестано тражење смисла у свету бесмисла – то је наш први, главни, једини и последњи задатак, како у овоме свету тако и у иним световима, о којима мало или нимало знамо а више слутимо и наслућујемо.

Сваки пробуђен и освешћен човек бива усамљен у овоме свету.

Самоћа, тишина и шутња – дубља него море сиње – окружује сваког оног човека који путује кроз властито срце у потрази за смислом и сврхом што надилази овај свет у којему је све мање лепоте, доброте, чистоте, чедности и љубави.

У нама, у нашему пречистом срцу, у нашој лучезарној души, налази све ОНО што смо столећима и тисућлећима тражили у спољноме, видљивом и вештаственом свету.

Драган Симовић: ПЕСМА ПОСВЕЋЕЊА


ДРАГУЉ-ЖИВОТ-ДУБ

(ПЕСМА ПОСВЕЋЕЊА)

  

На Беломе Пупку Стриборије, подно Пурпурне Звезде Вечерњаче; у Влесовом Гају Посвећених Дубова; уз вилинку Стриборових свирала од зуј-зове, и уз Перунове бубњеве плаветно-камен-горја у даљини вечерњег сутона; око Драгуљ-Дрвета Живота, на Пропланку Белих Ветрова; тамо где се Почело и Кончело у Једно Коло Сварогово сажимају; гле, одатле на Ждрело ДаждБогово све извире, и снова, потом, све увире и завире!

 

Све извире и увире; све увире и завире!

 

Чувари Огња Живог, Чувари Воде Живе, Чувари Светих Гајева, Чувари Влесових Дубрава; и сви ини из низина, и сви ини са висина; у Коло се ухватише око Драгуљ-Живот-Дуба, уз бубњеве Перунове, уз свирале Стриборове.

 

Уз бубњеве Перунове, уз свирале Стриборове!

 

Бултони: Тајна


Љубим очи, које, не смем рећи
Ја вам тајну, већ открио не би’
Љубав моју нежну, меку
Казивањем, наудио срећи
Од других је сачувао пре би’
Но надошлу покренуо реку

Сто чувара да је увек пазе
Опет би је моје очи пиле
Док кораке кришом бројим њене
Очи миле, погледом ме мазе
Да њихове не би приметиле
Што нас прате као мрачне сене

Груди моје препуне су срца
Свако од њих за њу сада бије
Да код других сумњу не побудим
Очи њене ведрије од сунца
Сво блаженство што кроз груди лије
Само моћи да их тајно љубим

Своје ћу јој песме даривати
Саг од рима пред ноге прострети
Па нек узме која јој се свиди
Сваку од њих може својом звати
Само једно никад неће смети
Показати љубав да се види

02х:44мин 07.07.2009. год.

Феликс Богдановић: Лепотица


У сред мрклог мрака

Проби се та светлост лажна

Појави се магла лака

 До мог лица допре сенка сјајна

 

 

 

 

Гледах у чуду!

Да ли испред мене у магичном луку?

Седи Лепотица у чаробном лику!